Pre nego da počnem da pišem šta mi je u glavi o dešavanjima koja su iza mene, moram da vas pitam da li znate kako Norvežani jedu jabuku? Ako ne znate, odgovor je isto kao što je i mene i moje drugare učio trener karatea - Bojan. A, ako ne znate kako nas je on to učio da jedemo jabuku, onda ću vam sada reći. Jabuka se jede cela - kompletna, tako da nema otpadaka, pa čak i peteljka. :) Četvrtak je. Kiša danima ne prestaje da pada, a sada, kada treba da pođemo na probu folklora, lije kao iz kabla. Rešio sam da, kada sam već ovde, pokušam da se uklopim maksimalno u ovdašnji način života. Dakle, kiša ne treba da me spreči ni u čemu. U proteklu nedelju su ovde organizovali "byttedag" - dan razmene. To znači da svi koji imaju višak stvari u kući iznesu i ponude narodu besplatno, a takođe mogu i da uzmu besplatno ono što im treba od ponuđenih stvari od drugih. Za azilante, studente i volontere važi da ne moraju ništa da ponude, a mogu da uzmu ono što im se učini korisnim. Tamo sam video najrazličitije stvari - od igračaka, preko zavesa, kuhinjskih aparata, posteljine, pa sve do knjiga, i slika za zid. Ja sam pronašao jednu crnu kišnu kabanicu moje veličine i jednu šuškavu trenerku - gornji i donji deo, koja je otporna na kišu. Ja se obezbedio! Sada je mnogo lakše, posebno kada dežuram u "barnehage-u" - vrtiću, a kiša pljušti. Samo sam navuko flourescentni prskuk preko te trenerke, obuo cipele, uzjašio bajk i pohitao ka mesti gde se održava proba folklora. Na pola puta sam morao da stanem i da pešačim jer vetar koji se razduvao nije mi dozvolio da vozim. Bilo je, u najmanju ruku, interesantno jer je voda pljuštala po meni sa svih strana, a ja sam iznutra bio kompletno suv. Konačno ne moram da se iznova presvlačim i sušim gde god da odem. Kišobran ovde ništa ne pomaže.
Kada sam, napokon, stigo na odredište, tamo je bilo tridesetak ljudi. Između ostalih, bilo je trojice novih igrača. Oni dolaze iz jednog susednog mesta, koje nije tako blizu, i bili su tamnijeg tena sa bradama sličnim kao što je moja. To namerno napominjem, jer kada su me predstavile kolege:
- Ovo je volonter iz Srbije! Upoznajte se! - oni su pohitali ka meni i krenuli da pričaju na arapskom.- Čekajte! Ali, čekajte! Šta nije u redu!? Ja ne pričam arapski! - rekao sam zbunjeno.
- Si-ri-ja? - priupitali su me.
- Ne, Serbia! - odgovorih. Vidno su se razočarala dvojica, ali je treći skočio ozaren
- Otoman imperija - Sirbistan!?
- Hvor kommer du fra? - pitah ga odakle je.
- Kurdistan! Kardešlik birlik! - reče mi odakle je i razumeh "bratsvo jedinstvo" na turskom.
- Da li je to turski? - pitah ga na norveškom.
- Ne, to je kurdiš! - objasnio mi je.
- Senin adin? - pitao me je kako se zovem.
- Čekaj, bre. Zašto sa mnom pričaš turski? - i dalje sam zbunjen.
- Pa, to je kurdiš, nije turski. A i vi ste bili pod Turcima. I vi ih ne volite. - objašnjavao mi je.
- A, kako znaš da možeš sa mnom da pričaš kurdski? - i dalje zbunjen, pitah ga.
- Ne znam. Ja mislim da govoriš kurdski. - reče.
Super, bila je to odlična prilika da se prisetim turskog, međutim, kada bih krenuo da kažem nešto, iz mojih usta izlazile su samo norveške reči. Da... Nisam mog'o ni rečenicu da sklopim. Ne sećam se kada sam zadnji put upotrebio turski, a sada se trudim da mislim na norveškom i eto rezultata. Obajsnih se sa "braćom" da nemam ništa sa njima zajedničko, u smislu arapskog jezika i porekla, osim crne brade. :)
U petak sam bio u vrtiću. Klasičan dan i ništa se posebno nije zbilo, osim što sam tamo saznao da muškarci kada dobiju dete, idu na "porodiljsko" bolovanje, a da bi pomogli suprugi oko bebe. Isto, sam saznao da Norvežani često osustvuju sa posla zbog raznoraznih stvari, a posebno kada se osećaju nespremno u fizičkom ili psihičkom smislu za rad. Tada, poslodavac sms porukom angažuje osobu koja je "vakt" - dežurna. Veliki broj ustanova i institucija ovde imaju te "vakt" zaposlene i obično su to neki stranci. Takođe, sreo sam jednu koleginicu koja nije bila nedelju dana na poslu, pa sam prišao do nje da je pozdravim. Kada sam joj pružio ruku, na moje "Hei!", ona me je blaženo gledala i rekla: "Pa znamo se! Već smo se upoznali, što mi pružaš ruku?". Dobro, znam, neko voli da se rukuje, neko ne voli, i ... to je to. Šta drugo da kažem, ali ostadoh zbunjen. Ova situacija me je podsetila na ponedeljak kada sam imao čas norveškog jezika. Ono što je interesantno što sam primetio kod svih je da svi vade neke bombonice iz džepova i osvežavaju se gde god stignu, ali nikada, ali nikada nikog ne nude. Ne mogu, a da se ne setim nas u Srbiji, koji kada izvadimo žvake ili bombone iz džepa ne stanemo dok ne poslužimo sve oko nas, pa tako sve do zanjeg komada. Sad se setih jedne moje koleginice sa posla u Srbiji, koja me je svakog zimskog jutra dočekivala sa osvežavajućim orbit bombonama. Ovde to ne rade čak i za rodjendan. :)
Sedim ti ja tako u dnevnoj sobi i gledam kroz ogromne prozore na prelepi pejzaž koji nas okružuje, koji je, uzgred, svakog dana različit. Nekad su vodopadi veći, nekad manji, često izađe duga, često se pojavi magla, lišće menja boju neverovatnom brzinom... Svaki dan je različit. Teško se, vrlo često, iznutra, može shvatiti da li pada kiša ili ne, jer ne tako retko pada "nevidljiva kiša" koja i najviše kvasi. "Bije te, a ne vidiš ga!" - znam da je to vetar, ali ovde može da se upotrebi ova zagonetka i za kišu. No, provalih ja kako da znam da li rominja ili ne! :) Ako mutavi galebovi lete, onda ne pada. Ovde se ptice ne čuju, ili ih barem ja ne čujem. Na moru, na jugu, galebovi ne prestaju da krešte koliko ja znam. Ovde su tihi možda zato što su konstantno siti, zbog dostupnosti hrane iz fjorda. 
Ovih dana aktuelna tema su "domaći zadaci". Pobunili se roditelji u jednoj komuni da deca ne treba da se dodatno opterećuju da rade domaće zadatke. Potpisali su peticiju i škola je zabranila nastavnicima da im daju domaće zadatke. Opština se pak pobunila jer roditelji nemaju ovlašćenja da to rade, ali je to imalo veliki odjek i na ostale roditelje i u drugim komunama. Opšta problematika se vodi oko ovog pitanja, ali ljudi sa kojima sam razgovarao smatraju da će se za godinu dana prekinuti sa time jer deca ne treba da se opterećuju dodatno van škole. Iskreno, ni u školi nisu mnogo opterećena, ako se ja pitam. Nekako se ovde promene mnogo često dešavaju i još brzo. Za tili čas se nešto smeni i svi to prihvate. Tako i sa novim rečima u jeziku, tako i sa novim običajima. Na primer usvojili su, neformalno, naravno, proslavu "noći veštica", zadnjeg dana u oktobru. Tada se deca maskiraju i idu od kuće do kuće i zvone na vrata. Potom pevaju neke pesmice i traže slatkiše. Kažu da to nikada nije bio običaj ovde, ali da je poslednje tri godine postao učestali. Videćemo, blizu je taj dan. Dogovorili smo se da napravimo maskenbal, ne zato što slavimo taj dan, već zato što je super prilika da organizujemo neki zajednički događaj sa drugarima. Nisam siguran da ću uspeti da ponovim prošlogodišnju masku, ali imam plastične majmunske uši. To bi bilo sve. :)Ovih dana ću pisati o "Srpskoj večeri u Daleu" koju smo juče organizovali. Hilsen - pozdrav!
No comments:
Post a Comment