Jedno nedeljno popodne

Språkkafeen (Språk - jezik & kafeen - kafić)

Pošto mi reče da su joj moji tekstovi interesantni, ovaj blog posvećujem Jeleni Milošević. Pozdrav!

U selu se svašta nešto organizuje jednom mesečno, tako da ima dosta dešavanja. Svako može da odabere ono što mu se dopada i da učestvuje kao volonter ili prosto kao posetilac. Tako na primer, jednom mesečno možete posetiti folklornu probu, bioskop, internacionalno veče, norveško veče i drugo... Ukoliko ste fan nečega od navedenog, isto to možete posetiti u istom mesecu, ali u nekom od susednih sela. 

Ove nedelje se organizovao "sprakkafeen", što bi mu značilo praktikovanje norveškog jezika uz   kaficu, sa ostalim posetiocima događaja. Pored toga, starije gospođe su predstavile svoje ručne radove i pokazivale su, svim zainteresovanim posetiocima, kako se plete i prede. Predenje mi je bilo posebno interesantno jer se radilo o predenju vune dobijene od zečijeg krzna. Gospođa sa suprugom gaji desetak zečeva i šišaju ih četiri puta godišnje. Od te dlake izrađuju vunu kojom plete rukavice, kape i druge stvari. Ne mogu da opišem rečima kako je to i koliko meka vunica i koliko je prijatna. Uh, zaboravih najzanimljiviji deo. Ljudi su spremili domaće kolače - pužiće sa cimetom i tipične norveške male palačinke "panekake" koje se obično jedu sa prelivom od vanile i džemom. Takođe, služili su i kafu i čaj. Danas je sve je bilo potpuno besplatno, a obično se sve prodaje po nekoj simboličnoj ceni. Gde god da sam se do sada pojavio, hrana i piće su bili besplatno. Najveći broj posetilaca činili su Eritrejci, pa Norvežani i na kraju Srbi - ja jedan. 

Nedeljno pecanje na fjordu

Prijatelj Slađan me pozvao na pecanje, pa sam pravo, sa prethodno opisanog događaja, otišao do luke, gde smo se dogovorili da se nađemo. Do ovog trenutka nisam mario, ali pošto sam imao zaista dobrog učitelja, danas sam počeo da volim pecanje. Doduše, tome je doprineo rezultat pecanja. Uhvatili smo i meduzu, i stenu, i neku otrovnu riburinu koja je ispuštala čudne krike, ali i tri osrednja bakalara koja su sada u frižideru i sutra ćemo spremati ručak.

Kaže meni Slađan: 

"Eto ti, sada imaš ribe za post!"

Nasmejah se pa rekoh:

"Pa jeste, ali daleko je post!"

A on će:

"Ne mislim na taj post, nego post na internetu!"

Ja: 

"Aaa... da! U pravu si, ovo mora da se objavi!" :)