Eg elsker Norge - Ja volim Norvešku!

Zdravo, drugari! Povod za ovaj blog je tačno mesec dana od kako sam doš'o u Norvešku. Raspoloženje, utisak i saznanja o životu ovde su mi se menjala iz dana u dan. Na početku je bilo sve samo ne lako. Još prve nedelje sam razmišljao o povratku, priznajem. Nisam osoba koja odustaje, ali za mene je ovo totalno drugi svet. Prvi problem mi je jezik - ni engleski mi nije dovoljno dobar da bih bez ikakvog problema komunicirao, a tek norveški, da ne pričam. Iako sam ga učio putem nekog ubrznaog kursa od tri meseca, a pre godinu dana, to nije bilo dovoljno da ga odmah pričam. Ipak, neka baza postoji, pa mi je utoliko lakše da je samo nadograđujem. Da se vratim na prapočetak. Kako sam uopšte došao na ideju da oprobam život u Norveškoj!

Radio sam u jednoj osnovnoj školi u računovodstvu. Jednog dana, koleginica mi je rekla da planira da upiše kurs norveškog jezika. Kaže da nije jeftino, ali da može da bude korisno ako planiram da živim i radim tamo. Ima ih četvoro i treba im još jedan član da bi oformili grupu i krenuli sa radom. "Ok, želim!" - odgovorio sam u trenutku. Istina je da uživam u učenju jezika, svih osim engleskog prema kojem imam neku neverovatnu averziju. Iskreno, nisam očekivao da će mi ovaj jezik dobro krenuti i da će mi toliko zaokupirati pažnju. Na kraju kursa, posle tri meseca rada, cela grupa je krenula sa procesom nostrifikacije diplome - proces priznavanja diplome u Norveškoj. Proces je jednostavan, prikupe se potrebna dokumenta, overe se kopije u opšitini ili mesnoj zajednici (kažete da vam treba za pos'o i ne plaća se ništa), prevedu se kod sudskog tumača i pošalju NOKUT-u - www.nokut.no Svi su oni imali profesije koje su na spisku profesija koje se traže ovde: vaspitači, farmaceuti, medicinari... Ekonomisti - moje zanimanje, teže. Nigde nisam naiš'o na takav oglas ili ako jesam uslov je bio da si građanin Norveške, EU ili da barataš perfektnim norveškim jezikom. Ipak, uradio sam nostrifikaciju za tri meseca. Bilo bi čak i pre, nego su me pismenim putem obavestili da mi nedostaje neki dokument sa fakulteta, a koji se tiče spiska položenih ispita. To sam im naknadno poslao i u roku od 15-ak dana na kućnu adresu dobio svoju diplomu na norveškom jeziku. :)

S obrzirom da imam 28 godina, a da je EVS program limitiran do 30, rešio sam da ne propustim ovu priliku i da se prijavim na neki, za mene interesantan, program. Listao sam raznorazne zemlje, ali kada sam video ovaj program u Norveškoj, odmah sam se prijavio, bez razmišljanja, i eto, posle nekoliko meseci, ja sam ovde. Smatram da je super, kada sam sve prethodno uradio, da se oprobam baš u ovoj zemlji. Prijavio sam se iz raznoraznih motiva: norveška priroda, standard, no stres, učio sam jezik (koliko-toliko), ali ujedno sam se bojao nekih stvari: daljina, vremenski uslovi, hrana, hladni ljudi i skupoća. Sve je tako spontano krenulo i sve je samo išlo svojim tokom. Završavao sam jednu po jednu stvar bez da razmišljam da ću se nekada zaposliti tamo, raditi u struci i stvarati bogatstvo. Znam da pomalo deluje uvrnuto, ali zaista je tako bilo i zaista je tako i sada. Prosto, puštam stvari da idu svojim tokom bez ikakvih očekivanja, pa videćemo šta će i kako će se odvijati.

Logo Viking

Vraćam se na skoriju pršlost, tačnije na moju prvu nedelju ovde. Ja ne mogu ni da zamislim kakva mi je bila faca, jer se moje osećanje u potpunosti oslikava na njoj. To svedoče mnogobrojna pitanja koja su dolazila od raznih ljudi, a uglavnom od onih koji nisu bili građani ove zemlje: "Da li je sa tobom sve ok?" Naravno da sam odgovarao da je sve u redu, ali sam se osećao tako čudno. S jedne strane, odmah sam se adaptirao i od prvog trenutka se osećam prijatno, kao kod kuće, ali s druge strane, ne znam kako da se ponašam, kako da komuniciram, a da to bude zadovoljavajuće u svakom pogledu. Dobro, engleski mi je mnogo bolji nego ranije, a to zahvaljujući privatnim časovima koje sam imao u Nišu kod moje profesorke Radmile. Radio sam preko skajpa, a ponekad i uživo (za svaku preporuku za sve, bez obzira u kom delu sveta se nalazite. Pitajte za broj u inbox, ukoliko ste zaitneresovani.).  Druga nedelja mi je bila u vidu seminara gde sam upoznao divne ljude i imao sjajno vreme sa njima, pa ne mogu da je računam u boravak ovde. Treća nedelja mi je, takođe kao i prva, bila jedna od težih jer sam krenuo sa radom. Raspoređen sam na pet različitih mesta - svakog dana drugo, pa mi je bilo potrebno da se uhodam u raspored, gde sam kog dana i da popamtim sve face i imena ljudi sa kojima radim. Uz sve to, problem mi je predstavljalo konstantno učenje o novim stvarima sa kojima sam se ovde često susretao, a koje se tiču od pravila ponašanja, preko upotreba raznoraznih mašina i tehničkih sredstava, pa sve do toga kako se ređaju tanjiri u vitrini. Usledila je četvrta nedelja. Upoznao sam bolje i ukućane i ljude sa kojima radim, i Srbe koji žive u ovom selu i još neke sjajne ljude sa kojima provodim slobodno vreme. Svi su oni uticali na mene, da počnem polako da menjam mišljenje o svemu navedenom. Vremenski uslovi mi ne predstavljaju više problem. Navik'o sam se na svakodnevnu kišu. Imam dobre cipele, imam kišnu kabanicu, tako da nemam problema. Kada se desi čudo da se jednom u nedelju dana probije poneki zrak sunca do sela ili da se vidi plavo nebo, onda krenem da se radujem i skačem kao malo dete od sreće. Posle toga shvatim koliko malo je potrebno da budemo srećni i onda mi sve negativne misli nestanu iz glave. Hrana - uklopio sam se odlično sa tim, tako da tu nema problema. Posebno hvala Srbima iz Dale-a koji me tove - nadam se ne za zimu! ;) Kako ljude upoznajem, gubim osećaj da su hladni. Treba im više vremena da se otvore i zbliže sa strancima, ali to mi se, u najmanju ruku i sviđa. Kada žele nešto da me pitaju, prvo me pitaju: "Želim nešto da te pitam, ali ako ti je neprijatno ne moraš da odgovoriš!" A onda, kada potvrdite da želite da komunicirate, jer vam je to jedina šansa da pričate sa Norvežanima, oni vas pitaju nešto poput: "S kim živite u Srbiji?" ili "Da li ste radili u Srbiji negde?". Posle takve učtivosti dobijem nagon da im odgovorim na sva pitanja ovoga sveta. Ne mogu, a da na uporedim, iako sam rek'o da se neću baviti poređenjem, ali kod nas bi to bilo pitanje ovog tipa: "Kolka ti je plata?". Okreni, obrni, ja se uklopih. Najviše mi prija ta smirenost koja se oseća u vazduhu. I kada imate probem, on će biti rešen, kad-tad, ali biće. I svi tako gledaju na stvar. Daleko od toga da oni nemaju probleme, ali i kad ih imaju, nekako, mnogo se lepše i lakše nose sa njima od nas. Normalno, sistem im to dozvoljava, ali je svakako stvar koju želim da usvojim od njih. Od novca koji primamo za hranu i džeparac, živimo dobro, iako je premali za ovdašnji standard, ali to zahvaljujući divnim ljudima iz sela i sa posla, koji nam - svim volonterima, svesrdačno poklanjaju hranu. Na kraju, sam sam sebe prozvao Vikingom jer sam počeo da radim milion stvari koje u Srbiji nikada nisam radio, a niti sam razmišljao da bih mogao da probam. Sve slobodno vreme koristim u najrazličitije svrhe, a sa ciljem kako bih što manje vremena imao da razmišljam. To su: badminton, džogiranje, biciklizam, norveški tradicionalni folklor, posećivanje skoro svih kulturnih događaja u selu i okolini, pisanje blogova, sređivanje nekih starih tekstova, učenje norveškog jezika, organizovanje raznih društvenih aktivnosti, spremanje hrane, pecanje i drugo. Kako dani prolaze ja sam sve zauzetiji, ali i svesniji da je, iako mi veoma nedostaju dragi ljudi, nostalgija izmišljena za slabe!

Na osnovu svega onoga što mi je ova zemlja omogućila za prvih mesec dana boravka, ja mogu slobodno glasno da kažem "Eg elsker Norge!" - "Ja volim Norvešku" jer osećam da i ona voli mene!