Viking

Najčitaniji postovi:

Thursday, 1 October 2015

Poslednja nedelja septembra


Uh... Prošlo je nekoliko dana, a ja nisam ni prigvirio u svoj Blogger, a kamo li da sam nešto pisao. Nisam verovao da ću i ovde da upadnem u kolotečinu. Smatrao sam da ću sebi život organizovati mnogo drugačije, ali ne, ne stižem. Preko telefona sam, gotovo uvek, na mreži, a to i nije tako čudno jer je ista dostupna svuda. Doduše, treba da iskukate šifru. 


Šta sam ono beše hteo da podelim sa vama... Uh, šta nisam! Ne znam odakle pre da počnem. Da, od umetnos'! Norvežani posebno obraćaju pažnju na muziku, ali na poseban način. Folk muzika, naravno postoji, ali ni nalik na našu. To su stare tradicionalne pesmice koje uglavnom uspavljuju. Za skoro mesec dana ovde, ne sećam se gde sam čuo muziku, bilo koju. Aham, da, u kafiću. Išla je, naravno tiho, moderna strana pop muzika. U školi, na času muzičkog, sva deca nešto sviraju, a većina flaute. Podsetilo me to na moje detinjstvo i osnovnu školu. Tada smo svi morali da sviramo flaute, hteli to ili ne. One plastične narandžaste ili drvene braon, ko se kako snaš'o. Ovde biraju instrumente, a valjda sada tako i kod nas. U nekoliko kuća i institucija sam naiš'o na klavir i gitaru. Krenuo sam na probe norveškog folklora, svakog četvrtka. Orkestar koji svira čine harmonike, gitare i violine. Zaista mi fali zvuk tapana koji diktira ritam u našem folkloru. 

Srbi me razmaziše totalno. Neizmerno sam srećan jer imam ove ljude ovde. Zove me Olga na pasulj: "Ti moraš da jedeš, ti si volonter. Ja znam kako je bilo!" Ona je bila ovde EVS volonter pre dve godine, baš kao što sam sada ja. Sutradan me zove Smilja: "Dečko, ajde dođi na domaću supu!" A onda se jave Slađan i Jelena: "Čekamo te za dva sata na palačinke!" Na sve to, pojavi se Ana iz Slovenije sa kesom u ruci: "Ovo su viršle i pica za tebe." I tako, hodam ulicom i razmišljam, pošto u zadnjih nedelju dana nisam imao vremena da sednem: "Ljudi, dovoljno mi je da vas imam da razgovaram sa vama na maternjem jeziku! Ne morate da me titrate kao neko detence! Ali ipak, kome to ne prija? Hvala vam!" Eto, odoh na palačinke i dobih džezvu za kuvanje kafe i 200 grama domaće kafe. Konačno ću onu šerpetinu da zamenim za pravu pravcatu džezvu. I tako dok smo sedeli i razgovoarali, shvatismo da srpska porodica iz Kragujevca i ja imamo zajedničkog prijatelja. Pa da li je moguće?! Kako je svet mali! A onda, iz razgovora sa Anom iz Slovenije shvatimo da ona poznaje jednu porodicu iz mog sela, koja živi u Ljubljani. O, ne... Evo odgovora na prethodno postavljeno pitanje: "Svet je premali!". 


Granulo je sunce i odmah posle posla, Poljakinja, Nemica i ja se bacismo na pedalanje. Prešli smo nekih 20-ak kilometara. Ono što mi je bilo posebno lepo, ali ujedno i izazovno, na ovom kratkom proputovanju jesu tuneli, pedalanje u podnožju ogromnih planinčina, pedalanje pored fjorda i nenormalno velikog broja vodopada. U svakom trenutku se, kada se obrnete oko svoje ose i pogledate, mogu videti bar dva vodopada. Prethodnih dana je bila kiša pa su podivljali. Od opreme smo imali samo kacige, a zaboravili smo da ponesemo svetla i fluorescentne prsluke, što je bilo najvažnije, pored kacige, tokom prolaska kroz mračne i duge tunele. Sreća, dosadio im je taj put, pa su napravili novi asfalt i prokopali nove tunele, pa je saobraćaj totalno rasterećen. Ipak, nije svejedno. A kad nije svejedno, e, to je onda prava stvar! Avanturaaaaa! :)

Radio sam u školi, pa kao i svaki put, kada završim radni dan, moram da tražim prevoz do kuće pošto autobusa nema ni za lek. To znači da treba da pitam nekog od profesora koji žive u Daleu, gde i ja, jer je škola u kojoj radim u selu Flekke, desetak kilometara daleko. Pošto su svi imali individualne razgovore sa roditeljima, a sa ciljem da naprave individualni plan rada i razvoja svakog deteta, ostajali su duže cele nedelje, pa čak ponekad i do 19.00 časova. Zato sam morao da krenem pešaka. Najveća fora je što treba da izbijem celo jedno brdo, a onda se spustim do Dalea. Pošto je kiša stala, vreme za hodanje, uz muziku u ušima, bilo je fenomenalno, pa sam odustao od ideje stopiranja, ali ne zadugo. Ipak, jedan auto se zaustavio na svega dva kilometra od cilja. Evo video snimka koji sam napravio tokom povratka: https://youtu.be/ICKbl0BYJ2g Usput sam zaista uživao u magli, oblacima, kravama i ovcama pored puta, jezercima i u pogledu na veliki broj vodopada. E, da! Dok sam se vraćao naiš'o sam na polje bulki, ali žutih! Da, dobro ste čuli, iste kao naše bulke, samo žute! Ja se baš iznenadih, a onda se setih gde sam. A i ove životinje koj pasu na ovim prelepim zelenim pašnjacima mi deluju nekako baš srećno. U povratku sam, u jednom delu puta, morao da začepim nos da se ne ugušim od smrada stajskog đubriva koje mešaju sa vodom i još nekim sastojcima i onda ga traktorima rasprašuju, posebnim priključnim mašinama, po travnjacima. To neopisivo smrdi, ali je isto tako neopisivo dobro za pašnjake uz kombinaciju sa kišom

Spremam vam priču o tome kako se hrane Norvežani i o tome kad, kako i šta jedu. Verujem da će vam to biti interesantnije da čitate nego šta se meni desilo i šta sam ja spazio u protekloj nedelji. Ovaj tekst bih završio iznenađenjem koje se dogodilo kada sam upoznao Norvežanina koji mi se predstavio mojim imenom. Da, isto se zovemo, iako je on tipičan Skandinavac i nema veze sa Srbijom! :)