Opet o školi i druga zapažanja

Još jedan dan u školi je iza mene. Oduševljen sam sve većom ljubaznošću osoblja, kako vreme prolazi. Kažem im ja da ću danas da idem u kantinu da perem suđe posle užine, a direktor mi reče da bi on želeo da pomogne u pranju suđa, a da ja budem danas sa učiteljicom, prvim i drugim razredom (i oni imaju kombinovana odeljenja). "Nema problema, još bolje!", šta drugo. Dok sam prolazio hodnikom do učionice, sreo sam učiteljicu prvog i drugog razreda kako mete hol. Kaže, danas je ona zadužena za higijenu, pa ću biti sam sa decom. "Ko da bude sa njima sam, ima da me pojedu!" - mislim se, ali šta da radim. Kad ono, gle čuda. Počeli da me slušaju. I njima treba vremena da me upoznaju. Sada, da sam u Srbiji, rekao bih da i meni treba vremena da uspostavim autoritet, ali to ovde, koliko sam primetio, ne postoji. Pogledam ih popreko, a oni krenu da se smeju jer napravim čudnu facu. Svi se čude mojim izrazima lica, i veliki i mali. Kažu da mi Srbi baš umemo da gestikulacijom izrazimo osećanja i ono što želimo da kažemo. Polovina dece i osoblja je u čarapama u školi, uglavnom u vunenim. Kaže meni jedna devojčica da joj ispeglam nešto. Bio sam siguran da nisam dobro razumeo na norvšekom, ali onda mi objasniše šta treba da radim. Imaju neke kalupe sa iglicama na koje bockaju raznorazne perlice i onda prave neki mozaik. Onda se preko toga pređe peglom. Perlice se istope i izvuče se figura. To im je omiljena igra. Igraju se, a ujedno i stvaraju igračke za novu igru. Usledila je pauza, a ja sam po rasporedu bio dežuran. Kiša je padala pa sam navuko kabanicu i izašao ipsred zgrade, gde su se deca uveliko igrala skakajući u bare. Naravno, svi su dobro opremljeni za ovakvo vreme. Neki imaju posebno gumene čizme i vodotpornu garderobu, a neki sve izjedna - čizme, pantalone i jaknica iz jednog dela. Nakon odmora, bili smo u biblioteku. Ona nije ništa posebno opremljena, ali je lepo ušuškana. Ima jedan kompjuter preko kojeg im puštaju audio knjige. Deca su podeljena u dve grupe. Prvi, dok slušaju, crtaju ono što čuju, a drugi, za to vreme, igraju domine u drugoj učionici. Potom se zamene. Jedno dete me teralo da mu nacrtam kućicu. Nacrtam ja kvadrat i krov i obojim ga u crveno, a dete postade zbunjeno. Shvatio sam da, iapk, oni imaju drugačije kuće, pa ih verovatno i drugačije crtaju. Tačno, sve je drugačije, pa i krov.

Drugi deo dana u ovoj školi sam proveo sa šestim i sedmim razredom (takođe kombinovano odeljenje). Oni u tim razredima nemaju ni približno jednaki broj predmeta kao što naša  deca imaju. Nemaju ni fiziku, ni hemiju. Vrlo često, ne znam koliko, imaju časove norveškog jezika, matematike i gimnastiku. Primetio sam da je zabranjeno koristiti telefon u školi, kako za nastavnike, tako za učenike. Nastavnici proveravaju telefone na pauzi između časova ili dok su na većoj pauzi od pola sata na dan. Nisam još video neko dete da je našminkano, pa čak i u srednjoj školi, jer radim i tamo ali samo četvrtkom u kantini. Koleginica koja radi u usmerenoj školi - škola posle srednje, u kantitni, je podelila sa nama saznanje da neka deca kupuju svaki dan istu vrstu sendviča, ali pošto ne vole sastojke koji idu unutra, posle dva zagrizaja, obično ga bace. I tako svaki dan. Ili kupe sok, i posle dva gutljaja ga bace jer im je to bilo dovoljno da trenutno utole žeđ.

Danas sam morao da potpišem papir koji se odnosi na poverljive informacije na svim poslovima na kojima radim i u vezi sa svim ljudima sa kojima radim. To bi mu značilo da bez dozvole ne mogu da pominjem njihova imena, da ih slikam, da pričam o njima. Sad mi je, tek sada. postalo sve jasnije. Niko ništa ne priča, a svi sve znaju. Ukoliko te neko prijavi da kršiš neko od ovih pravila, odgovaraćeš zatvorom, novčano i bićeš izbačen sa posla. Vraćajući se sa posla do kuće, primetio sam nešto novo u selu, a to je da grade trotoar. Zapravo, grade jedan deo trotoara. Svi prolaze pored normalno bez da se okreću i čude jer se nešto radi i gradi. To je normalno jer je taj deo trotara postao oštećen i treba im novi. Nisam primetio ni jednog političara, ni jednog kamermana ili bilo šta što bi asociralo na to da se ovo radi iz političkih razloga. To mi je bilo čudno, jer na to nisam navik'o. Sve što smo dobili dobili smo zahvaljujući "volji političara", a ne zato što nam je to trebalo. Kad kažem nam, mislim svim građanima. No, sami smo birali, a sami ćemo i da biramo!

Došo nam je danas jedan, recimo komšija, mada živi malo dalje od nas, i doneo neki domaći saft da probamo. Objašnjava nam šta je to i rukama i nogama dok ne otvorih flašu i pomirisah taj retki i specijalni napitak. Bio je to sok od zove na rastvaranje. Doneo nam je današnje novine ako želimo da čitamo. To je prva osoba od lokalaca koja nam je prišla prva, na svoju inicijativu.

Čuo sam da su organizovali negde na severu zemlje kurs za klanje jagnjadi. Razmišljao sam da se prijavim, s obzirom da sam primoran da radim stvari koje nikada pre nisam, ali bilo bi previše. :) Još nam stoji ona salama od krvavice u frižideru jer niko neće da je jede. Pošto sam saznao da je zabranjeno da pišem imena, kaže meni neko da je su na severu popularne palačinke od losove krvi. Čini mi se da su mnogo bliži prirodi nego mi. Ništa im nije strano i mrsko, kao što je mnogima od nas. Takođe, iz razgovora sam primetio da se ne plaše ničega, a posebno mi je to bilo čudno za decu. Njih ne možeš da uplašiš policijom jer je skoro pa nemaju. Njih ne plaše babarogama ili grobljem. Groblje je, na primer, u centru sela i izgleda predivno, gotovo kao neki mini park sa prelepim travnjakom i stazicama. Uveče svetlucaju sveće pored svakog malog spomenika, uglavnom od kamena. Čuo sam da se zakopavaju u sanducima od iverice. A, kod nas? Ne isplati se da umreš!

I opet sam noću video krdo jelena blizu sela. Spuste se sa planine i šume na travnjake koji su uglavnom pored puta, pa je skoro izvesno da ćeš naleteti svaki put na njih. Ovi su bili kapitalci, baš veliki. Kažu da može da bude veliki problem ako ti izlete i udariš ih kolima. Zato ovde noću svi voze oprezno i polako. Ne mogu ni da zamislim kako je, kao što rekoše, kada udariš losa. On ima ogromnu masu, a staklene nožice. Od udarca mu obavezno stradaju noge i desi se da se celo telo sruči na automobil. U 90% slučajeva vozači tada stradaju.

Danas sam prvi put sreo osobu koja mi je rekla da na svojoj farmi čuva koze. Ipak, kaže, čuvaju ih samo za dlaku, a ne za meso i mleko. Naravno, imaju sir, generalno, od njih i raznorazne proizvode, ali na farmama je prava retkost. Nisu mirne kao ovce, kažu, pa znaju da odu do suseda i da im obrste cveće. Na ovoj farmi su, uglavnom, slobodne. Šetaju šumama i planinama, a vraćaju se na farmu kada baš ogladne ili ako je hladno.

Krenulo je da kiši posle nedelju dana lepog vremena. E, sad, lepog. Zavisi šta je lepo za koga. Reče mi jedna Norvežanka da kada je sunce ona se oseća umorno i tmurno. :)
Do sledećeg teksta, pozdrav - hilsen!