Evo, skoro mesec dana je prošlo i već se osećam kao domaćin kuće. Trava je porasla i trebalo bi da se okosi. Imamo u garaži kosačicu, spazio sam je, ali nije mi jasno baš kada je zgodna prilika da se to radi jer kiša ne prestaje da pada. Čak i kada prestane na par sati, trava je mokra. Sutra ću da berem šljive i jabuke pa da to spakujemo za zimu. Razmišljao sam da od jabuka napravimo domaće sirće, ali dok ono stigne, ko zna gde će svako od nas biti, tako da sam odmah od toga odustao. Bolje da napravimo neku pitu sa jabukama. Sada bar to znamo! ;)
Juče se vraćam s posla i prelazim preko mostića. Dole, na obali su galebovi i patke. Stoje tako i poplivkuju s vremena na vreme, ali se ne čuju. Nisam mogo više da ih gledam tako pasivne, pa sam zastao i počeo da ih provociram. Ptice nisu imale reakciju. Izvadio sam parče hleba iz ranca i počeo da ih hranim. Opet ništa. I ptice su uspavane, valjda od ovog sivog vremena. Pored toga, ova reka, ali i čitav fjord obiluju raznoraznim ribama i drugim morskim stvorenjima, pa verujem da su ptice konstantno site. Verujem da im duša smrdi na ribu, baš kao što i meni smrdeše cele prošle nedelje. Volonter iz Gruzije upecao desetak riba, pa smo cele nedelje jeli samo njih, u najrazličitijem obliku. Ovde sam zavoleo pecanje, ali nikako da nađem vremena da se tome i posvetim. U podrumu sam pronašao opremu za ribolov, tako da sada samo čekam trenutak. :)
Na terasici, koju jedva da koristimo, jer je mala i kiša je skoro celu kvasi, pronašao sam tri saksije cveća. Verovali ili ne, one su bile baš u onom delu gde voda ne dostiže. Bilo mi je žao da tako ostanu i uvenu. Pitao sam ukućane šta misle da treba da uradimo sa njima, ali oni su bili indiferentni, svi do jednoga. Usvojio sam ih, zalio i sada su žive! :) Nažalost, jedno cveće je bilo već uvelo, pa sam na njegovo mesto posadio čuvarkuće koji sam maznuo u jednom dvorištu. To mi je omiljena biljka! 'Oću da je zapatim ovde! ;) Kada smo kod cvećki, pored kuće nam raste jedan veliki žbun ruža. Pao sam u iskušenje da je otrsim, ali sam odustao, srećom. Posle par dana, kada sam video i ostala dvorišta, shvatio sam da to nije divlje rastinje iliti šipurak, kako izgleda, već domaća ruža. Izgleda kao šipurak, ali cvet deluje sasvim pitomo. Baš bih voleo da čuvamo i neku životinju, ali korisnu, tipa prase, jagnje ili nekog zekonju, ali to je ovde gotovo nemoguće. Ako imaš farmu, onda može. :/
A kad smo kod dvorišta, već sam o tome pisao da ih mnogi i nemaju. Imali ih ili ne, mnogi pored kuća imaju jarbole sa državnim zastavama, a unutra se podrazumeva. Kada je nekome rođendan, u kesici sa poklonom se obavezno poklanja i mala zastavica. To je tradicija. Kažu svi stranci ovde da kada bi im poklonili za rodjendan, pored poklona i njihovu nacionalnu zastavicu, ne bi mogli da prestanu da se smeju i ujedno i čude.
Zvoni mi telefon. Luis je. Španac koji je bio EVS volonter, prošle godine. Pitao me je da li hoću da idem na džoging s njim. Naravno da sam pristao, ali sam mu rek'o otvoreno da nisam u kondiciji i da ne znam da li ću moći da ga ispratim do kraja, s obzirom na to da sam znao koliko je on fizički spreman. Ali, gle čuda! Izdržao sam svih 10 kilometara koliko smo pretrčali. Najluđi osećaj bio je trčanje kroz stare, zatvorene za saobraćaj, tunele. U nekoliko situacija nisam video ništa pred sobom, samo sam čuo njega kako mi kaže da držim pravac. Nismo imali nikakvo svetlo, pa je u toliko pre bilo i uzbudljivije i prava avantura. Trčali smo tako do jednog velikog vodopada, a onda se istim putem vratili. Sve vreme smo, dok smo džogirali, ćaskali. Ne znam ni sam kako sam to uspeo, ali mi je baš prijalo. Trudiću se da to češće praktikujem. Ne znam kako, ali sve manje vremena imam za stvari koje želim da radim.
Čini mi se da su ovde svi prisutni na društvenim mrežama, sve generacije. Doduše, mnogo manje su aktivni sa objavama statusa i fotografija, ali su aktivni u grupama. Jedna grupa koja mi se posebno dopada tiče se kupoprodaje stvari. Preko ove grupe sam pronašao, potpuno besplatno, veliko ogledalo koje nam je u kući falilo. U toj grupi, stvarno, mogu da se nađu nenormalno dobre, a vrlo često i jeftine stvari.
Poslao sam zahtev opštini i ovdašnjoj društvenoj organizaciji da u selu organizujemo srpsko veče. Pitao sam za njihovu pomoć u vidu prostora, tehnike i novca za kupovinu potrebnog materijala za spremanje tradicionalne srpske hrane. Videćemo šta će od toga biti. Čekam odgovor, pa ako mi pozitivno odgovore, da se bacim na prirpeme sa ostalim Srbima ovde.
Za kraj ovog glupog teksta da napišem da smo juče bili presrećni jer smo videli komadić plavetnila na nebu posle nedelju dana. Taj delić plavetnila u moru sivih i belih oblaka, me je podsetio na nebo iznad Srbije i izmamio mi veliki osmeh, ali i ostalim volonterima, primetio sam. Evo, već danas je sve potpuno sivo. Upravo zbog toga nije poleteo avion kojim je naša koleginica iz Nemačke trebalo da putuje kući. Let je otkazan zbog loše vidljivosti, pa je satima čekala na aerodromu do prvog sledećeg. I dok ovo pišem, Poljakinja ne prestaje da telefonira sa svojima. Pitah je je l' to viber ili neki sličan program, a ona mi kaže da priča normalno preko telefonske mreže, a ne preko interneta. Rekoh joj da bude obazriva zbog računa, a ona me podseti da je ona iz EU i da su joj pozivi jeftiniji. Oh, da, uvek zaboravim da je za njih sve drugačije. I jeste tako, a na kraju krajeva i treba da bude. Koliko god da krivimo političare, sami smo birali, a sami ćemo i da biramo. Ovde ne mislim ništa u smislu da li treba ili ne treba da budemo deo evropske zajednice, jer prva Norveška nije deo nje, a s druge strane uživaju u svim privilegijama jednako kao i članice. Ne znam da li bih o ovome pisao da mi pre neki dan, na jednom od mesta u kojima radim, nisu rekli da treba da idem kod lekara da mi izvade krv, da me provere jer dolazim iz Srbije. Iako test na tuberkulozu ne treba da radimo mi koji dolazimo otuda, ipak oni žele da me provere na sve druge stvari. Znam samo da je počeo da me boli zub i da mi je Smilja rekla: "Nemoj molim te samo to da te boli ovde. 100 evra je najprostija popravka!" Jeste, oni koji znaju EVS program rećiće da imam osiguranje. To je tačno, ali dok dođe vreme za naplatu, prođe čitavih godinu dana, jer se refundiraju sredstva na kraju projekta. I tako, pozdravljam vas u nadi da ću izdržati sa zubom do prvog dolaska u Srbiju. Sad mi je jasno zašto je moja prijateljica iz Estonije letos došla u Srbiju da popravlja zube. E, to je valjda prednost što nismo EU. :)
Juče se vraćam s posla i prelazim preko mostića. Dole, na obali su galebovi i patke. Stoje tako i poplivkuju s vremena na vreme, ali se ne čuju. Nisam mogo više da ih gledam tako pasivne, pa sam zastao i počeo da ih provociram. Ptice nisu imale reakciju. Izvadio sam parče hleba iz ranca i počeo da ih hranim. Opet ništa. I ptice su uspavane, valjda od ovog sivog vremena. Pored toga, ova reka, ali i čitav fjord obiluju raznoraznim ribama i drugim morskim stvorenjima, pa verujem da su ptice konstantno site. Verujem da im duša smrdi na ribu, baš kao što i meni smrdeše cele prošle nedelje. Volonter iz Gruzije upecao desetak riba, pa smo cele nedelje jeli samo njih, u najrazličitijem obliku. Ovde sam zavoleo pecanje, ali nikako da nađem vremena da se tome i posvetim. U podrumu sam pronašao opremu za ribolov, tako da sada samo čekam trenutak. :)
Na terasici, koju jedva da koristimo, jer je mala i kiša je skoro celu kvasi, pronašao sam tri saksije cveća. Verovali ili ne, one su bile baš u onom delu gde voda ne dostiže. Bilo mi je žao da tako ostanu i uvenu. Pitao sam ukućane šta misle da treba da uradimo sa njima, ali oni su bili indiferentni, svi do jednoga. Usvojio sam ih, zalio i sada su žive! :) Nažalost, jedno cveće je bilo već uvelo, pa sam na njegovo mesto posadio čuvarkuće koji sam maznuo u jednom dvorištu. To mi je omiljena biljka! 'Oću da je zapatim ovde! ;) Kada smo kod cvećki, pored kuće nam raste jedan veliki žbun ruža. Pao sam u iskušenje da je otrsim, ali sam odustao, srećom. Posle par dana, kada sam video i ostala dvorišta, shvatio sam da to nije divlje rastinje iliti šipurak, kako izgleda, već domaća ruža. Izgleda kao šipurak, ali cvet deluje sasvim pitomo. Baš bih voleo da čuvamo i neku životinju, ali korisnu, tipa prase, jagnje ili nekog zekonju, ali to je ovde gotovo nemoguće. Ako imaš farmu, onda može. :/
A kad smo kod dvorišta, već sam o tome pisao da ih mnogi i nemaju. Imali ih ili ne, mnogi pored kuća imaju jarbole sa državnim zastavama, a unutra se podrazumeva. Kada je nekome rođendan, u kesici sa poklonom se obavezno poklanja i mala zastavica. To je tradicija. Kažu svi stranci ovde da kada bi im poklonili za rodjendan, pored poklona i njihovu nacionalnu zastavicu, ne bi mogli da prestanu da se smeju i ujedno i čude.
Zvoni mi telefon. Luis je. Španac koji je bio EVS volonter, prošle godine. Pitao me je da li hoću da idem na džoging s njim. Naravno da sam pristao, ali sam mu rek'o otvoreno da nisam u kondiciji i da ne znam da li ću moći da ga ispratim do kraja, s obzirom na to da sam znao koliko je on fizički spreman. Ali, gle čuda! Izdržao sam svih 10 kilometara koliko smo pretrčali. Najluđi osećaj bio je trčanje kroz stare, zatvorene za saobraćaj, tunele. U nekoliko situacija nisam video ništa pred sobom, samo sam čuo njega kako mi kaže da držim pravac. Nismo imali nikakvo svetlo, pa je u toliko pre bilo i uzbudljivije i prava avantura. Trčali smo tako do jednog velikog vodopada, a onda se istim putem vratili. Sve vreme smo, dok smo džogirali, ćaskali. Ne znam ni sam kako sam to uspeo, ali mi je baš prijalo. Trudiću se da to češće praktikujem. Ne znam kako, ali sve manje vremena imam za stvari koje želim da radim.
Čini mi se da su ovde svi prisutni na društvenim mrežama, sve generacije. Doduše, mnogo manje su aktivni sa objavama statusa i fotografija, ali su aktivni u grupama. Jedna grupa koja mi se posebno dopada tiče se kupoprodaje stvari. Preko ove grupe sam pronašao, potpuno besplatno, veliko ogledalo koje nam je u kući falilo. U toj grupi, stvarno, mogu da se nađu nenormalno dobre, a vrlo često i jeftine stvari.
Poslao sam zahtev opštini i ovdašnjoj društvenoj organizaciji da u selu organizujemo srpsko veče. Pitao sam za njihovu pomoć u vidu prostora, tehnike i novca za kupovinu potrebnog materijala za spremanje tradicionalne srpske hrane. Videćemo šta će od toga biti. Čekam odgovor, pa ako mi pozitivno odgovore, da se bacim na prirpeme sa ostalim Srbima ovde.
Za kraj ovog glupog teksta da napišem da smo juče bili presrećni jer smo videli komadić plavetnila na nebu posle nedelju dana. Taj delić plavetnila u moru sivih i belih oblaka, me je podsetio na nebo iznad Srbije i izmamio mi veliki osmeh, ali i ostalim volonterima, primetio sam. Evo, već danas je sve potpuno sivo. Upravo zbog toga nije poleteo avion kojim je naša koleginica iz Nemačke trebalo da putuje kući. Let je otkazan zbog loše vidljivosti, pa je satima čekala na aerodromu do prvog sledećeg. I dok ovo pišem, Poljakinja ne prestaje da telefonira sa svojima. Pitah je je l' to viber ili neki sličan program, a ona mi kaže da priča normalno preko telefonske mreže, a ne preko interneta. Rekoh joj da bude obazriva zbog računa, a ona me podseti da je ona iz EU i da su joj pozivi jeftiniji. Oh, da, uvek zaboravim da je za njih sve drugačije. I jeste tako, a na kraju krajeva i treba da bude. Koliko god da krivimo političare, sami smo birali, a sami ćemo i da biramo. Ovde ne mislim ništa u smislu da li treba ili ne treba da budemo deo evropske zajednice, jer prva Norveška nije deo nje, a s druge strane uživaju u svim privilegijama jednako kao i članice. Ne znam da li bih o ovome pisao da mi pre neki dan, na jednom od mesta u kojima radim, nisu rekli da treba da idem kod lekara da mi izvade krv, da me provere jer dolazim iz Srbije. Iako test na tuberkulozu ne treba da radimo mi koji dolazimo otuda, ipak oni žele da me provere na sve druge stvari. Znam samo da je počeo da me boli zub i da mi je Smilja rekla: "Nemoj molim te samo to da te boli ovde. 100 evra je najprostija popravka!" Jeste, oni koji znaju EVS program rećiće da imam osiguranje. To je tačno, ali dok dođe vreme za naplatu, prođe čitavih godinu dana, jer se refundiraju sredstva na kraju projekta. I tako, pozdravljam vas u nadi da ću izdržati sa zubom do prvog dolaska u Srbiju. Sad mi je jasno zašto je moja prijateljica iz Estonije letos došla u Srbiju da popravlja zube. E, to je valjda prednost što nismo EU. :)
No comments:
Post a Comment