Viking

Najčitaniji postovi:

Wednesday, 27 July 2016

Blog zakljucak!

Dragi svi koji ste me citali i koji sada ovo citate, pre svega, zelim da vam se zahvalim na tome. Svi znamo da se najbolje osecamo kada radimo ono sto zelimo. Ja sam oduvek zeleo da delim svoja skormna iskustva sa dragim ljudima, znanim i neznanim, a sa nadom da ce iz njih nesto nauciti ili da cu ja iz interakcije sa njima nesto nauciti. Sve u svemu, uzivanje i zajednicko ucenje. Pa, ima li neceg lepseg u tome. Kada sam otvorio ovaj blog i krenuo sa pisanjem rekao sam sebi da zelim da imam minimum 15.000 pregleda. To je, pored navedenog, bio moj cilj, a ne da bih se time dicio, iako ne mogu da kazem da ne prija, vec da bih shvatio da je sve moguce i da sve zavisi od nas samih. Verujem da sve informacije koje sam podelio je trebalo da podelim, a sve one koje nisam, da nije trebalo i racunica je jasna. Proslo je, jos malo, godinu dana od kada sam ovde stigao i od kada sam poceo sa pisanjem ovog bloga. Poslednja objava bila mi je u martu mesecu, a onda sam pisanje preorijentisao na ono sto me je jos vise inspirisalo od Norveske, a to je Island - Island iz mog ugla https://isladnizmogugla.blogspot.com

Nakon tog proputovanja zivot u Norveskoj je postao kolotecina. Iako sam se svakim novim danom nastavio upoznavati sa novim ljudima najrazlicitijih nacionalnosti, iako sam stalno isprobavao nove ukuse, slusao nove price, nekako, prestalo je da mi bude interesantno da delim te stvari javno. Onda sam shvatio da je proces moje transformacije krenuo u tom trenutku. Onda kada sam stvari krenuo da prozivljavam i dozivljavam samo za sebe i drzim ih u sebi, sa idejom da cu, kada ih bolje budem spoznao, podeliti sa svima vama. Drugo, dostigao sam svoj cilj - 15.000 pregleda stranice i nekako mi je to ostvarenje postavilo granicu u pisanju.

Za ovih godinu dana iscudjavanja na sve i svasta - svim mogucim culima, shvatio sam da sve, ali sve zavisi od tebe samog. Tesko mi je, iskreno, bilo to da shvatim i prozivim u Srbiji gde sam, manje-vise, okruzen istim ljudima i u sredini koju vec dovoljno dobro poznajem. Sve te nove stvari su me inspirisale da shvatam bolje svoju realnost. Kazem svoju jer je realnost relativna stvar i svako od nas ima svoju koju na sopstveni nacin dozivljava. Ali ono sto je svima nama zajednicko je da smo svi mi kreatori sopstvene realnosti, pa, dakle, kako krojimo, tako ce nam biti. Sve zavisi od nas. Ja u ovom blogu sam pisao uglavnom o lepim stvarima i onom sto me je iznenadjivalo, a nikako o problemima i neslaganjima kroz koje sam prolazio za ovih godinu dana. Na kraju krajeva, oni su sada smesni, a to valjda znaci da sam ih prevaziso. Necu ih sakriti, i tek kako cu pricati i pisati o njima, sa ciljem da svakom ko prolazi kroz slicno iskustvo shvati da nije jedini u tome i da moze sve to promeniti.


U Norvesku sam dosao sa dva kofera. Jedan je bio pun fizickih stvari, a drugi pun neopipljivih stvari koje su tezile mnogo vize nego ovaj prvi kofer koji je bio limitiran sa 23 kg, a bio je pun. Kada sam dobio svoju sobu i garderober, odmah sam ispraznio ovaj fizicki pun kofer i rasporedio stvari na prava mesta. Onaj drugi kofer je ostao zatvoren i pun, a pretpostavljam zato jer nisam shvatio da ga uopste vucaram sa sobom. Onog trenutka kada sam ga rapakovao i stvari poslagao na svoja mesta, postao sam srecan i zadovoljan covek. Nesto je bilo manje, nesto vise komplikovano urediti, ali uredi se sve, a mi se na kraju krajeva osecamo bolje i zadovoljno.

Boravak u Norveskoj zavrsavam za 10 dana.  Doneo sam odluku da se vratim u Srbiju i uzivam u zivotu tamo. Shvatih da ako znamo da uzivamo u zivotu, nije vazno gde smo i koliko para imamo, pa onda odlucih, da bar uzivam tamo gde sam i zapoceo to uzivanje, ali i borbu za bolje sutra, uz ogromnu zahvalnost Norveskoj i EVS programu koji su mi omogucil da to shvatim.

Tek cu pisati i deliti utiske i dogadjaje, a ono sto sledi su utisci sa "Viking avantura 2016" - rentirali smo auto i presli 4000 km kroz Norvesku i Svedsku. Vise o tome na https://www.facebook.com/popisivach

Tu sam i stojim na raspolaganju za sva pitanja i nedoumice o tekstovima ili mom iskustvu o ovoj zemlji. Moram da napomenem da nisam agencija za zaposljavanje, ali vas mogu uputiti na osnovu onoga sto sam ovde spazio, na put kako, na primer, doci do posla ovde.

U nadi da cu uskoro pisati o nekoj novoj zemlji, srdacno vas pozdravljam.

Hvala!

Wednesday, 9 March 2016

Polarna svetlost - Aurora borealis

Šta je ili ko je Aurora?


To su sunčevi zraci u sred noći, najprostije rečeno. Na latinskom se naziva "aurora borealis", a opšte poznat naziv za ovu pojavu je "polarna svetlost". Valjdaj e naziv dobila jer se javlja na severnom polu, ali nije isključeno da se javi i na južnom polu, pa je tada nazivaju "aurora australis".


Pojavljuje se u svojstvu "providne zavesa" na nebu koja se širi u pravcu istok-zapad. Postoji takozvana "aktivna aurora" kada se obrazuju svetlosni lukovi na nebu poput duge. Njena pojava nema veze sa godišnjim dobima.

Aurora je opažena i na drugim planetama - na Jupiteru i Saturnu. (izvor www.wikipedia.com).

Nju nije moguće fotografisati i snimiti običnim kamerama i aparatima, već samo posebnim - profesionalnim sa posebnim opcijama čijim podešavanjem se beleži ova nesvakidašnja pojava na nebu. Sreća, volonterka iz Poljske je profesionalni fotograf sa profi opremom, pa za slike ne brinemo. Njene slike možete pogledati na njenoj Facebook stranici: www.facebook.com/agata.rorat.fotografia
Takođe, sve slike koje sam koristio u ovom blogu su napravljene njenom kamerom.

Ono što je meni posebno interesantno je da u razgovoru sa lokalcima sam shvatio da oni ne obraćaju mnogo pažnju na ovu pojavu i da je mnogi nisu videli poslednjih nekoliko godina, a mi je evo već nekoliko puta ulovismo za 6 meseci boravka ovde. Da je to tačno govori i situacija kada smo svi mi volonteri skakali ispred naše kuće u dvorištu punom snega sa glavama uzdignutim ka nebeskom svodu, a onda neko od nas ugleda komšinicu kako šeta psa. "Komšinice, polarna svetlost!" - doviknusmo joj, a onda bez reči pogleda na gore, a potom brzo spusti glavu na dole i nastavi svojim kretanjem sa psom kao da se ništa nije dogodilo. "Da li je moguće da oni ne obraćaju pažnju na ovako nešto?!" "Da se ovo desi u Španiji sada bi svi bili napolju sa limenkom piva u ruci, skakali bi od sreće i delili impresije o događaju jedni sa drugima!" - prokomentarisali su Španci. "Isto bi se dogodilo i u Srbiji!" - prokomentarisao sam.


Monday, 29 February 2016

Ne postoji loše vreme, već postoji samo loša odeća


1. Let od Fordea do Osla i nazad

Nakon sletanja, i dalje sam imao turbulencije u mom telu,
što se vidi po kvalitetu fotografije, kako neko reče na FB-u.
Od kada sam došao, čudno mi je bilo kako je moguće da ovde svako deseto selo ima aerodrom. Dobro, ovo je drugi svet, pa shodno time sam se i ponašao sve dok nisam imao priliku da letim sa jednog od takvih "seoskih" aerodromčića. Dok sam čekao da se postavi avion na jedno od dva platoa, razmišljao sam zapravo, koliko je ovaj aerodrom mali, ali veliki u odnosu na broj stanovnika u ovoj regiji i u odnosu na veličinu najvećeg grada u njoj. Tako razmišljajući dođoh do zaključka kakav je zapravo niški aerodrom, s obzirom na to gde se nalazi i koliko je veliko tržite. Rečenica sama ispliva "Konstantin veliki, a aerodrom mali!". Ali nije bitna samo veličina aerodroma. Ovde više govorim na celokupni utisak: oprema koja se koristi, čekaonice, (ne)ljubaznost osoblja, parking (jer na Niškom čak i za 10 minuta trebalo bi da platiš 120 dinara). Stiže, konačno, avionče kojim bi trebalo da poletimo. Svi putnici - nas desetak, se ukrcasmo i ljubazni stjuard nam je objasnio kako treba da se ponašamo u raznim slučajevima. Potom, poslužio nas je čokoladicama, a koje, uzgred, niko nije odbio - valjda zato jer su bile besplatne. Ali, znam ja za jadac, treba da ih pojedemo, pa da ožednimo, pa će onda da nam proda vodu 0,5 litara za 5 evra. Vreme je sve samo ne pogodno za uzletanje, ali ipak polećemo. Zbog olujnog vetra, oblaka i snega, aviončić se zanosio levo-desno i gore-dole bez prestanka, pa su turbulencije bile sve, samo ne prijatne. U jednom trenutku sam imao utisak da ću se onesvestiti od okretanja u glavi. "Onesvestiću se" - čuo sam putnika iza mene. Bio je to znak da je sve ok i da se ne osećam ja samo tako, iako je izgledalo sve samo ne da je ok. Nakon dvadesetak minuta, turbulencije su prestale, a mi smo se uzdigli iznad te oluje. Kako smo napustili zapadnu Norvešku, tako je vreme bilo mnogo bolje. Nakon sat vremena, sleteli smo u Oslo. Nakon nedelju dana, došlo je vreme da se vraćamo, na isti način kao što smo došli. Poleteli smo bez
Nakon sletanja u Forde
problema, jer je vreme bilo vedro, ali ubrzo, nakon 40-ak minuta, kako smo ušli u zapadnu Norvešku, tako su oblaci bivali sve gušći i gušći, a sneg sve intenzivniji. Pokušali smo da ateriramo, ali to nije bilo moguće. Pilot nam je sve vreme, iz kabine, objašnjavao šta se događa. Okrenuli smo jedan krug i ponovo pokušali sleteti, ali je ponovo to bilo nemoguće. Zbog toga, produžili smo do Fluro-e, do sledećeg aerodromčića, ali su uslovi za ateriranje bili isti. Vratili smo se u Forde, na naš aerodrom i obavestili su nas da će pokušati poslednji put da sleti, ukoliko ne uspe, voziće nas za Bergen. Sve vreme sam razmišljao šta ću tamo raditi, jer buseva ima veoma retko, a putuje se od 3,5 do 4 sata. Proba je uspela i mi smo bili na željenoj lokaciji, ali sat vremena kasnije, naravno, uz ogromne turbulencije. Bilo je ovo neverovatno iskustvo - avantura, iako za njih, rekao bih, ovo nije ništa specijalno i novo. Rekao bih da se ovakve stvari vrlo često dešavaju i da su njima skoro pa svakodnevica.

2. Norveški parlament - Oslo


Uživo na sednici
Parlament takozvani "Stortinget" ima 169 članova danas. Oni predlažu i usvajaju razne zakone, ali svejedno, kralj ih prihvata ili odbija. Organizatori seminara koji sam posetio, obezbedili su nam prisustvo na jednoj od sednica parlamenta. Bio sam iznenađen brojem prisutnih poslanika. Vodič nam je objasnio da ih je toliko malo jer je sada aktuelno skijanje. Kada je predsedavajući pročitao teme zasedanja, polovina od prisutnih poslanika je ustalo i napustilo sednicu - ne znam da li jer nisu zainteresovani za temu ili demonstrativno, ali Skupština je radila sa dvadesetak poslanika.




3. Kako sam ja video Oslo?

Ukratko, video sam ga kao: beton, beton i beton sa mnogo mogućnosti, sa mnogo raznobojnih ljudi, sa mnogo ulica na kojima možete čuti najrazličitije jezike sveta. Naravno, sve je preskupo za nas obične smrtnike, a pogotovo smrtnike volontere. :)



Posebno zadovoljstvo i čast mi je pripalo jer sam se susreo sa mojom dragom koleginicom - volonterkom Andreom iz Hrvatske, koja pored toga što uživa u čarolijama koje pruža EVS i Norveška, piše svoja zapažanja na svom blogu: https://saranjepomapi.wordpress.com

Ona je, sa još tri volontera, na krajnjem severu, a ja na krajnjem zapadu Norveške, pa je bilo interesantno porediti iskustva o jeziku, ljudima, hrani, vremenu, volonterima, tekstovima...
Ove godine nas ima petoro iz bivše Juge i svi smo raštrkani na najudaljenijim krajevima jedni od drugih.


4. Razne stvari koje bih podelio sa vama


Nekoliko se nedelja već priča o nekom festivalu muzičkih talenata koji će se održati u našem selu. Učesnici moraju biti mladi od 18 do 30 godina i da spreme performans iz oblasti muzike. Učesnici su bili ljudi iz četiri opštine iz okruženja Fjaler komune. Bilo je oko dvadesetak tačaka, a ja sam nastupio sa grupom mladih ljudi iz Nemačke, Ugande, Kostarike, Danske, Izraela, Kambodže, Norveške i Švedske. Za ovaj festival pripremili smo koreografiju tradicionalnih igara iz zapadne Norveške. Bilo je uživanje biti deo ove priče, bez obzira što smo na pola performansa zaboravili šta treba da radimo, pa smo se, zapravo, šetkali levo-desno, dok neko nije prvi prepoznao koji deo treba igrati i počeo sa istim. Svejedno, bilo je simpatično i smešno u isto vreme. Bila je ovo odlična prilika da se družimo i provedemo jedno subotnje popodne u pozitivnoj atmosferi. Posebno sam bio srećan jer sam imao prilike da čujem glasnu muziku. To ovde nikako nije slučaj, pa čak iako odete uveče u jedan jedini kafić.

Sve aludira na to da će proleće uskoro doći, ali ipak zima ne popušta. Vraćam se kući preko čuvenog mostića na reci koja se tik na tridesetak metra od njega uliva u fjord. Pažnju mi je skrenulo neko praćkanje u vodi. Znam da ima tamo divljih patki, ali uvek su pasivne i nečujne. Pogledam, praćka se jedna poveća riba, a onda shvatim da je praćka neka životinja. Ne! Foka! Odakle ovde! Pozvah ostale volontere da priđu i da vide ovu nesvakidašnju pojavu, kad ono, nešto ogromno i repato. I dok se mi čudismo i raspravljasmo šta je to, ono nestade u kamenju pored vode. Stajali smo nepomično, i dalje se prisećajući šta je to i kako se zove, a onda iz vode izroni, ponovo, to stvorenje sa ribom u ustima. Izašlo je samo da nam pokaže plen i vratilo se u vodu. Bila je to vidra, a to smo definitivno shvatili zahvaljujući google-u. Samo što je ova vidra bila kapitalac. I tako, dugo nisam video ništa živo u ovoj reci. Valjda je ovo znak da dolazi proleće. Zvanično, ovde počinje prvog marta, ali svejedno, vreme je totalno različito iz godine u godinu i ne može se reći okvirno kavko će biti, osim da će biti mnogo kiše, kako kažu lokalci. To je siguno, pa sad zavisi da li u kombinaciji sa snegom ili povremenim suncem. Ono što je fakat, to je da je dan osetno duži i da su se i galebovi probudili i da uveliko planiraju da se gnezde na krovu naše kuće, što počinje da ide na živce, naročito kada to rade izjutra u pet. I dalje mi se u toku noći javlja svraka sa krova garaže i i dalje ne mogu da shvatim šta tu traži u to doba. I cvrkut ptica se čuje danju, ali i dalje je apsolutno sve belo. Uprkos tome, stiže proleće.
Zaključak: stiže proleće.

Pre neki dan naiđoh na link o zdravoj hrani, pa prepoznah sve ove stvari u mojoj, sada, svakodnevnoj ishrani. Koga interesuje, evo ovde može da pogleda o kojim se namirnicama radi:
https://www.youtube.com/watch?v=VUyEPf-IvdM 

Znam da nije pohvalno, ali pre nego da dođem u Norvešku, pripremanje i najobičnijeg jela mi je bilo problem. Tačno je da me kuvanje nije interesovalo, pa sam valjda zato svaki put kada je trebalo nešto da se spremi, pa makar to bilo najobičnije jaje, molio ukućane da to urade za mene. Želim da ohrabrim sve ljude koji se trenutno isto osećaju beznadežno kada je spremanje u pitanju! Evo, danas spremih prve moje kiflice i veoma sam ponosan na taj čin, ne možete ni da zamislite koliko, jer su nestale za tili čas. Ianče, recept sam pronašao na internetu, guglajući "najjednostavnije kiflice".

Nedelju smo završili tako što smo iz garaže uzeli nekoliko cepanki drva, gitaru, pokupili svu hranu i svo piće što smo imali u frižideru i uputili se na brežuljak sa pogledom na fjord. Iako je bilo poprilično kasno i mračno, ostali smo dugo na tom mestu jer nas je atmosfera ponela. Kada je vatra dogorela i kada su počele da se oglašavaju šumske životinje, krenuli smo nazad. Tek smo onda shvatili koliko je zapravo bilo hladno. Ipak, zvuk gitare kombinovan sa pogledom na vatru i fjord po kome se pogiravala neka neobična svetlost, ostaje kao utisak ove nedelje, bez obzira na hladoću!

P.S. Ako neko želi da se oproba u pravljenju najjednostavnijih kiflica, izvolite recept:

Tuesday, 16 February 2016

Retrospektiva 1 - Putovanje do Norveške

Dragi moji, došao sam na ideju da pročačkamoje pređašnje blogove od počekta pisanja na temu "Norveška iz mog ugla" i da proverim šta se za to vreme promenilo, šta mogu da potvrdim, a šta da opovrgnem. Zato, ovu reviziju započinjem prvim blogom pod nazivom "Putovanje do Norveške".

U tom blogu sam pisao o tome šta je EVS program. I dalje ga topla srca preporučujem, samo vođen iskustvom drugih - na moju sreću, koji su odustajali od projekta nakon par meseci, pre nego da ga izaberete i da se prijavite, dobro razmislite i sagledajte sve mogućnosti života i rada tamo. Nekada ne zavisi i sve od nas, naravno. Jedna devojka je prekinula projekat na krajnjem severu Norveške jer nije mogla da izdrži noć koja traje 22 sata. S druge strane, znam devojku koja je prekinula projekat jer nije bila zadovoljna onime šta treba da radi tokom projekta, kao ni ekipom ljudi sa kojom treba da živi godinu dana. S druge strane, jako mi je drago jer je dvoje mojih bliskih prijatelja otputovalo na EVS u Španiju, nakon što sam se ja odlučio za dugoročno volontiranje. 

U daljem tekstu sam dao odgovor na pitanje zašto baš Norveška, i to zbog sledećih stvari:

 1. Standard - I zaista, mogu da potvrdim da živim na boljem životnom standardu kao volonter u Norveškoj, nego kao šef računovodstva u osnovnoj školi u Srbiji. Zdrav vazduh udišem, zdravije se hranim, a često sam u prilici da radim stvari koje u Srbiji nikada do sada nisam imao prilike - krstarenje fjordom, okeanom, skijanje, sankanje na norveški način, plivanje u kombinaciji sa saunom, a zatijoga, lov na krabe, pecanje lososa, makrele, bakalara i drugih morskih riba... 

2. Sistem koji odlično funkcioniše - a to zato što se svi pridržavaju pravila. Nema lopova, kuće su otvorene non-stop, bicikle i sanke parkirane pored puta bez katanca i slično. Autobusi ne kasne, u institucijama ne postoje redovi, a zato jer se internet se koristi na najbolji mogući način. Sve je transparentno i dostupno. 

3. Priroda - Fantastično okruženje koje menja izgled i boju iz meseca u mesec, a neretko i iz nedelje u nedelju. Svakodnevno sam okružen planinama niz koje se danas slivaju vodopadi, sutra su pretvoreni u led, a prekosutra ih i nema. Vazduh je tako čist. Svi voze bicikle kroz selo, jer je tako lakše i brže završiti posao, a i ne zagađuje se priroda o kojoj nenormalno vode računa. Svo smeće se odvaja, a potom šalje na reciklažu. Šumske staze, voda koju piješ iz stene, iz potoka, iz bare, borovnice i svakakve neke bobičaste voćke koje prvi put u životu vidim su samo deo onoga što ti priroda ovde pruža, a ljudi su iz poštovanja prema istoj, prema sebi i prema generacijama koje dolazeto i sačuvali i i dalje čuvaju

4. Putovanje - Prilika da putujem i upoznajem nepoznato je svakako fakat. Posebno sam srećan jer mi se pruža prilika da putujem u okviru Norveške, ali i u inostranstvo. Na primer, u martu putujem na Island na nedelju dana. Kada bi mi se pružila prilika za tako nešto iz Srbije? Nekad ili nikad, ko zna... Ali odavde je sve jednostavnije i jeftinije, verovali ili ne. Iz Bergena ili Osla, putem Norwrgiana ili SAS-a, možete leteti širom sveta mnogo jeftinije nego li iz ostatka Evrope. 

5. Život bez stresa - I stvarno je tako! Ovde sam zaboravio šta znači imati pritisak, ubrzani rad srca, tenziju, nesanicu ili slične stvari. Čim primete da si pod stresom, odmah reaguju i smiruju te, a neretko i šalju kući s posla, jer ti treba odmor. Stvarno, ljudi, nemaš razloga da se sekiraš ni za šta, ali i kada imaš, nekako naučiš da to ne radiš. Uklopiš se u okolinu i samo slediš stvar, jer ti, naravno, prija. 

6. Norveški jezik - Ovde se stvar menjala iz meseca u mesec. Nekada mislim da sam prezadovoljan svojim znanjem i napredovanjem kada je u pitanju ovaj jezik, a onda dobijemomente kada se nerviram jer ne umem da se izrazim kako treba ili kako želim. Pričao sam o dijalektu i problemima sa učenjem istog, ali dobro, sve to ide u nekom dobrom pravcu. Samo znam da je najbolji način da se nauči bilo koji jezik je samo pričanje, pričanje i pričanje, uz konstantno učenje - svakodnevno, makar po 10 minuta na dan. Samo ću reći da norveški nije nimalo lak. Što više ga savladavaš, to više shvataš koliko je to tačno. Naravno, mnogo mi je značio kurs u privatnoj školi stranih jezika Akademija Aleksandrija u Nišu, pre nego da dođem. Ako, pak, niste iz tog kraja Srbije, škoal Saga iz Kragujevca je odlična stvar. Ogroman je plus jer sam imao krus pre dolaska, to je neprocenjivo u smislo da je to bila odlična odskočna daska. 

Takođe, moram da dodam da razloge zbog kojih sam se odlučio na sve ovo shvatam svaki dan iznova. 

Aplikacija za EVS - Sredinom januara smo krenuli da dobijamo aplikacije od novih potencijalnih volontera. Ja sam sada jedan član komisije za odabir istih, pa tim povodomoram da pročitam sva motivaciona pisma i sve biografije. Iskren da budem i bez lažne skromnosti, postao sam jako svestan vrednosti svoje biografije, nakon što sam pročitao dvadesetak novih. Sada mi je i jasno zašto su me vrlo lako i brzo odabrali, bez obzira na veliku konkurenciju. 

Iskrustvo u nevladinom sektoru - naranvo, mnogo mi pomaže u volontiranju, ali ništa ne funkcioniše isto. Ovde su svi spremni na volontiranje, tako da je mnogo lako organizovati bilo koji događaj ili akciju. Potrebno je da pozovete direktno ljude i oni da potvrde svoj dolazak i ono što će da rade, a onda da putem interenta ispoplaćate i iznaručujete sve što vam je potrebno za taj događaj. Ništa lakše. Posebno značajno iskustvo je u oblasti interkulturanog dijaloga, saradnje i učenja. To mi je, s druge strane, omogućilo da lakše prihvatim različitosti ljudi sa kojima živim i radim. 

Kako sam putovao? - Iskreno, žao mi je što sam gledao da štedim na parama koje će mi biti refundirane, a u ime toga sam putovao 24 sata. Uprkos maltretiranju, odlično je bilo jer mi se pružila prilika da zakoračim na teritoriju i Švedske, i Danske i Norveške. Kopenhagen me je oduševio, a posebno arhitekturom i brojem biciklista na ulicama. 

Ovo je bila retrospektiva na prvi blog koji se odnosio na pripreme i putovanje do Norveške. Za kraj jedna sveža sličica sa jednog planinskog vrha sa kojeg se vidi Dale i čuveni most.


Wednesday, 10 February 2016

Dan 150-i

Ljudi, 150 dana prođoše k'o od šale! Dok sam se u početku opterećivao datumima, danima i iste brojao, sada to apsolutno nije slučaj. To me je prošlo odmah posle odmora u Srbiji. Sada - danas, ne gledam iza sebe, ali poštujem i znam, ne gledam ispred sebe, ali planiram. Živim za danas i sada, a da uživam u tome u potpunosti. Evo nekih stvarčica koje su obeležile moj boravak u Norveškoj ovih dana:

Putovanje do Osla i nazad


- Odlučili smo se na putovanje automobilom iako je Tur harao - najavljeno nevreme koje je pogodilo zapadnu obalu i centralnu Norvešku dokle god je moglo da dohvati. Prijateljica iz Osla mi je rekla da budemo pažljivi na padanje drveća jer inače, ovde stabla nemaju jako korenje, već su prilepljena za stene i onda jak vetar, a kamo li oluja, očas posla ih omakne. Sneg i mećava su nas pratili sve do centralne Norveške, oko 450 km, a onda je sve bilo drugačije i bolje. Opasnost je dolazila ne samo od drveća već i od lednjaka koji su se otapali sa visokih stena i neretko pljuštali na asfalt. Nije bio redak slučaj da pored puta stoji velika drvena ili metalna ograda koji štiti put od snežne lavine.

- Imao sam prilike da vozim norveškim zaleđenim putevima ukupno oko 200 km. Iako sam prvi put po ovakvom (ne)vremenu vozio, srećan sam bio jer sam uspeo bez nepovoljnih okolnosti da to uradim, a i kako ne bi kad sam imao dobrog instruktora - druga Saju.
- Srpska porodica koja mi je postala familija u Daleu, se odselila, pa je i razlog mog putovanja za Oslo, prilika da im pomognem oko selidbe i da se malo maknem iz ovog sela. Koliko sam tužan jer meni dragi ljudi odavde odlaze zauvek, toliko sam i srećan zbog njih jer će im život u Oslu biti mnogo lepši i lakši, iz mnogo razloga. Oslo - san većine Srba u Norveškoj.

- Auto je bio prepunjen stvari, tako da smo napred stali samo vozač i ja. Iza sebe ništa nismo videli. Težina auta bila je od pomoći na klizavom putu. Treći putnik je bio moj telefon tj. GPS koji nas je vodio izuzetno dobro, a posebno hvala teti koja je sve vreme upravljala našim kretanjem "Za stotinu metara skrenite levo...". Hvala joj!

-  Videh i to čuveno Oslo. Lep i živ grad, a posebno za razliku od mesta iz kojeg dolazim. Ljudi su prijatni i spremni da ti pomognu i odgovore na svako pitanje. U super marketu u kojem sam kupio nešto od hrane i pića za putovanje nazad u Dale, pre polaska autobusa, radili su sve sami Arapi. Nije bilo ni jednog Norvežanina. Po gradu se sreću prosjaci, ali one prose po određenim standardima. Svaki od njih trojice, koliko sam ih video, ispred sebe su imali plastičnu čašu za sitniš i zapaljenu sveću za spolja.
- U povratku autobusom, napravili smo pauzu pored parka za medvede. U centralnoj Norveškoj ih izgleda ima dosta, pa im je sve posvećeno, pa čak i logoi samih opština i gradova. Dok smo se vozili, pored puta sam video farme konja, volova i bizona. Ne znam odakle oni ovde, ali eto. Inače na km na putu je stajao znak za oprez zbog jelena i sličnih životinja. Nije teško bilo putovati uz domaće ukršene reči, pa iako sam putovao 12 sati - auto, brod 1, gradski autobus, autobus 1, brod 2, autobus 2. :)


Friday, 29 January 2016

Preopterećeni ČETVRTAK

Jutro, klasika. Iz kreveta me izvlači, ovoga puta ne zvuk budilnika već svraka koja je sletela odmah pored mog prozora i ne prestaje da svrače. Sreća pa se to nije desilo mnogo pre alarma. Bacam pogled na svoj plan i vidim da sam danas ovde u selu. Dakle, ne moram da žurim na bus, pa se lagano pripremam najpre za srednju školu gde ću raditi u kantini od 9-13 časova, a onda za dom u kojem su smeštene osobe sa smetnjama u razvoju i invalidi koji ne mogu da se staraju sami o sebi. Tamo sam od 13-16 časova. Nakon toga imam kratku pauzu, pa volontiram kao asistent treneru dečijeg folkora od 17-19 časova. Nakon toga, od 20-23 časova idem na norveški folkor za starije. Posle toga mogu samo da skapem u svoj krevet do sledećeg jutra.

Sa zadovoljstvom odlazim na ovo mesto jer se tamo osećam korisno i prijatno. Korisno jer ima dosta posla, a kad sam već doš'o tu da volontiram, onda želim da nešto i radim, a ne da sedim i dosađujem se. Sa druge strane, osećam se prijatno jer su ljudi sa kojima radim tamo izuzetno prijatni i prijateljski nastrojeni, a posebno šefica, koja mi je postala dobar prijatelj. Ona je tako kul i svestrana. Španac koji je prošle godine volontirao na ovom mestu rekao mi je da je ona njemu "norveška majka" kako ju je nazvao. Pored nje, sa nama, u kuhinji, radi još jedna nastavnica i dva učenika. Kada budemo vredni i sve završimo pre vremena, onda dok čekamo đake da dođu na ručak, igramo karte. Naučuo sam ih da igraju "uno" i "tač", a oni su meni pokazali razne njihove neke društvene igrice. Iskreno, nisam impresioniran istima, a vidim da je i njima interesantniji "uno". Posle velikog odmora za ručak, đaci odlaze u svoje učionice, a mi peremo stolove, metemo pod, peremo suđe - ispiremo masnoću iz njih mlakom vodom i sapunicom, a onda ih ređamo u mašinu za pranje sudova na dubonsko pranje. Danas smo recimo spremali "tako". Norvežani su odlepili za meksičkom hranom. Na stolu smo postavili tortilje, a đaci su po izboru filovali mesom, čilijem, pavlakom, kukuruzom šećercem, paprikom, paradjzom, krastavcem, kačkavaljem, avokadom i/ili crnim lukom. Oni koji ovo jelo ne vole jedu "kneke bre" - braon, tanki i hrskavi hleb sa kačkavaljem preko. U kanitini se mogu kupiti i razne vrste sokova, čokoladnog mleka, kakaa, musli bara, ledenog čaja i sl. I jelo se prodaje, sve što sam gore naveo. Ovde je sve za pare, što bi se reklo.

Kada završim u kantini, hitam direktno ka ustanovi za osobe sa poremećajem u razvoju i osobe koje ne mogu same da se staraju o sebi. Koliko mi je ovo mesto bilo mrsko na početku, toliko sada tamo rado odlazim. Nemam dozvolu da pišem o korisnicima usluga ove ustanove, pa ću se odmah prešaltati na sledeću aktivnost, a to je dečiji folklor.

U Srbiji sam osnovao dečiju folkloru sekciju u okviru udruženja građana "Grupa Kobra" u kojoj sam bio aktivan 8 godina. Sa tom našom decom mi je bilo zadovoljstvo raditi i uvek ih se rado setim. Ovde to nije slučaj. Zašto je to tako, pretpostavljam da ću nekada i o tome pisati, ali sada mislim da nije trenutak. Žao mi je što vas ostavljam uskraćenima za mnogo toga, ali tako sada mora da bude. Ali ću rado odgovoriti, koliko je to u mojoj moći, na sva vaša pitanja.

A nakon toga omiljeni folklor "torsdagdanse" - ples četvrtkom. Naš folkor i ovaj njihov su nebo i zemlja, ali sam se, za pet meseci, naravno, dobro uklopio. Nije bilo teško skapirati i uvežbati polku, valcer, tango i druge plesove koje ovde igraju kao tradicionalne. Najjače od svega je što su ljudi koji tamo odlaze divni i od njih se može mnogo naučiti. Isto tako oni od nas - stranaca, mogu mnogo naučiti, kao što sam ih naučio da igraju užičko kolo i ersko kolo, dok vlaško - nije bilo načina ni da probaju. Večeras je momak iz Tanzanije, umetnik koji je ovde po projektu dva meseca, pokazao svoj nacionalni ples. Ta multikulturalnost i susret sa pedeset nacija ovog sveta za samo pet meseci mi je neprocenjivo iskustvo. Od svakog može da se nauči nešto i sa svakim možeš da podeliš nešto lepo svoje. Svakog četvrka u toku jednog meseca, ovaj folklor, se organizuje u različitom selu. Domaćini spremaju kolače, služe voće, sok i hranu, a svi posetioci na licu mesta plaćaju po 500 dianra po probi, dok volonteri i studenti plaćaju po simboličnih 100 dinara. Jedini problem kod njohovog folklora mi predstavlja neprestano vrtenje u krug sa partnerkom. Ako je za utehu, to predstavlja problem svima nama koji dolazimo iz drugih zemalja. Kažu da se to uči i da se vežba. U tehnici je stvar. Evo, u snimku ispod je otprilike kako to izgleda norveški tradicionalni ples:



Obično se ovaj radni dan završi oko 23.00 časova. Rado idem, tako umoran, na spavanje i nije mi žao što sutra neću duže da spavam već ću već oko 7.30 sati na noge i lagane pravac ka vrtiću, mom omiljenom mestu ovde.

Za sutra i prekosutra je najavljena neka nezapamćena oluja u zapadnoj Norveškoj pod nazivom "Tor" koja stiže iz Amerike puteokeana. Najavljuju brzinu vetra i do 20m u sekundi i talase i do 30m visine. Najbliži aerodrom je zatvoren i otkazani su svi letovi. Svi se uzbudili, svi prikupljaju stvari, prikovuju drvene kuće, odlažu putovanja i sve aktivnosti.
Ajde baš da vidimo šta će sve to da bude! Avanturaaa... емотикон grin
http://www.tv2.no/a/7987782
P.S. Najjače je što je malo toplije pa neprestano se čuje neko treskanje i eho koji dolazi od planina koje nas okružuju, a to se led otapa i pada u santama na asfalt.

Za sami kraj, pored Aleksandrije u Nišu, evo jedne super škole za učenje norveškog jezika u Kragujevcu "Saga". Ako vam treba, pronađite ih na sledećem linku, a ja ih toplo preporučujem jer ovde sam upoznao njih petoro koji su zahvaljujući časovima u ovoj školi progovorili norveški:

https://www.facebook.com/norveska


Tuesday, 26 January 2016

SREDA k'o SREDA

Jutro je. Budim se i prvo što radim, osim što pazim da ne ustanem na levu nogu, je da gledam na zid desno od sebe. Zašto? Tamo se nalazi papir formata A4 na kojem je odštampan moj plan gde sam i kad sam, da ne kažem raspored časova. Evo, bliži se dan kada ću obeležiti pet meseca boravka u Norveškoj, a još uvek ne mogu da zapamtim gde kad treba da volontiram.  Iskreno, mislim da je to tako jer se i ne trudim da pamtim. Zašto bih da se opterećujem?! Hm, počeh i ja da učim nešto od njih. Polako, lagano, opušteno i bez stresa. Sve se da rešiti. Dobro, konačno, bacim pogled na papir i vidim raspored, ali koji je danas dan? Okrećem glavu na levu stranu i buljim u jedan sićušan kalednar koji visi na zidu levo od mene. Pikiram datum i vidim sreda! Okrećem glavu na desnu stranu i pikiram ŠKOLA! Uh, sad već kreće malo da bude potresno jer volontiram u školi izvan mog sela. To znači da treba da odem do autobuske stanice i sačekam bus do mesta koje se zove Fleke (što bi u prevodu na srpski imalo isto značenje - fleke). Oblačim se i trčim pravo u wc. Wc je naravno zauzet. Pa kako i ne bi kad nas ima podosta u kući, dao Bog. Ako, samo nek je veselo. Nije to problem jer u kući imamo dva toaleta. Drugi, ovog jutra, beše slobodan pa ne sedeh na svojim potrebama u hodiku čekajući prvi slobodan toalet. Ali, i kad se to desi, nema nikakvih problema, jer u hodniku imamo podno grejanje, pa baš lepo onako dok čekaš, a ono te podgreva, isto kao kad punjenu papriku dogrevaš na ringli. Naravno, nemam vremena za doručak, jer obično ne ustanem na vreme, pa zgrabim neku voćku sa stola u kuhinji - obično bananu, a neretko jabuku, pomorandžu ili mandarinu. Dosta je da pre jutarnje kafe, koja me u školi čeka, nešto prozobim.

Svanuće u toku januara, oko deset sati
Stižem na autobusku stanicu. Naravno, mrkli je mrak, ali ulična rasveta završava dobro svoj posao. Prolazim pored jedne srednjovečne ženice koja svake srede i petka isti bus čeka sa mnom, ali evo već pet meseci skoro, a nikako da me udostoji pozdrava. A ja uporan "Haj, haj", ma jok. Sestro, slatka, mislim se, pa ti kad bi znala za kakvog bi te baksuza kod mene u selu proglasili, pala bi na stražnjicu svoju. Imam takve primerke, doduše da ne grešim dušu, i u mojoj Trnavi, ali ovde ih povazdan ima. Razlika je, ipak, što su ovi naši istinski baksuzi, a ovi ovde su takvi dok te negde nekad privatno ne upoznaju. Prosto, ne javljaju se ljudi nepoznatim ljudima, kao što ni mi kad smo bili mali nismo uzimali bombone od nepoznatih ljudi kada bi nam iste i pružili. Sećate se? Pa, da.

Dolazi bus, uparkirava se na jedan jedini peron na autobuskoj stanici i otvaraju se vrata. Niko ne izlazi, a gospođa se obično prva ukrcava. Bez pozdravljanja šofera, samo kaže Rušedalsvika, mesto dokle putuje, zatim provlači platnu karticu kroz automat i uzima autobusku kartu. Sledeći sam ja. Isto tako, uklapam se, samo kažem Fleke i čovek mi kuca kartu. Ja obično plaćam kešom. Tamo u školi, krajem svakog meseca mi u paru vrate novac, a ja njima dam kartice koje sam tokom tog meseca skupljao, da imaju za uspomenu i dugo sećanje. U autobusu su pored gospođe Baksuzić i mene, jedino klinci iz osnovne i srenje škole. Svi smo vezali pojaseve, ćutimo i vozimo se. Ni jedna jedina reč se ne čuje.

Prva sledeća stanica, tik na izlazu iz sela je za srednjoškolce. Jedan po jedan u redu lepo izlaze bez da se guraju. Pozdravljaju, doduše, šofera uredno tako što promrmljaju na svom dijalektu "Ha da"s tim da se ovo "d" i ne čuje pa ispadne "Haaaaa". Isto to im i on odgovori. Nastavljamo dalje da istovarimo preostala dva đačeta u osnovnu školu, koja je malo izvan sela. E, tu, kada oni napuste bus, čekamo pet do deset minuta da dođe bus iz drugog sela. Onda, kada konačno stigne, prebroje se putnici pa na osnovu toga se odluči koji će bus koga i gde da vozi. Ne znam kako, ali znam da sam više puta na tom mestu presedao. Ove srede, srećom, gospo'a i ja ostadosmo u bus sa kojim smo i započeli proputovanje današnje, a samo zamenismo šofera (isto se/slično i na norveškom kaže). Nastavljamo put u tišini i tmini. Usput zastajemo na 100 metara na proširenje da bismo se mimoišli sa drugim vozilima jer je put pretesan, a sada je još i sneg. Očišćen je, ne mogu da grešim dušu, ali naveje opet ovo čudo, pa malo se otežano krećemo. Stižemo do znaka za selo Fleke i ja dižem svoju desnu ruku u vis, ne da bih se proteg'o, ne da bih gospo'i mahnuo, već da bih pritisnuo dugme "stop" iznad mog sedišta, kako ne bih prošao kao nekad na počeku kada sam ovde doš'o pa nisam znao da ga upotrebljavaju. Ja navik'o na ono naše "Eeeej, majstoreee, srednjaaaa!" Stiskom na dugmence vozač dobija zvučni i svetlosni signal da na sledećem stajalištu treba da stane, pa to i ovoga puta učini. Izlazim iz autobusa i pozdravljam ga sa "Haaaaa" i on meni uzvraća. "I ja tebi!" obično prokomentarišem pošto napustim vozilo i onda krenem prečicom da se spustim od stanice do staze koja vodi do asfalta, koji dalje ide do škole. Čini mi se da samo ja koristim tu prečicu, ali mi se stvarno ne zaobilazi dodatnih 200 metara da bih došao do istog mesta do kojeg stižem za 20 sekundi, tako što se vuznem samo na dole kroz sneg. Napuniše mi se noge snegom, ali dobro, šta da se radi. Pa zato je zima, osušiće se sve to lepo u školi, imaju dobro grejanje. Greju, bre, sa svih strana. Ne znaš odakle ti ne dolazi toplota, da l' od plafona, da l' od poda, da l' od nekih cevki za ventilaciju ili od radijatora ili pak možda od svećica pošto su posvuda popaljene radi lepšeg ambijenta. Sprdačim se ja na račun nedužnih voštanih stvari, ali postadoh i ja opsednut njima, ali vidim i svi ostali volotneri. I kući ne možemo da sednemo da jedemo dok ne zapalimo svećicu za stolom.

Ulazim u nastavničku kancelariju, raskomotim se - skinem zimsku garderobu, bacim ranac na pod i izujem cipele. Tako u čarapkama, kao i svi ostali - i đaci i nastavnici, koračam ka direktorovoj kancelariji. "Gu moren"(dobro jutro), kažem ja, "Gu moren", kaže on, Onda ga pitam šta danas treba da radim i gde da pomognem, a on obično ni sam ne zna, pa kaže ajde da vidimo. Onda idemo od učionice do učionice i pitamo nastavnike i učitelje "Je l' vam treba volonter?", a oni obično kažu "Ne!". Ne zna čovek šta će sa mnom, nije to uvek slučaj, pa mi reče da idem u kuhinju da pomognem dežurnoj nastavnici i redarima da spremamo ručak.

Školsko dvorište slikano iz nastavniče kancelarije
U kantini mi dadoše kecelju, nož, dasku i kilogram luka i rekoše "Seckaj sinko!". Seckam onaj luka i kukam u isto vreme, a ona dečica mi se smeju, dok seckaju ostalo povrće od kojeg se ne kuka. Prvo me nervirao onaj luk, a onda se pa pomislih "Kad bih imao ovako dobru priliku da se iskukam? Nikad!" Pa mu onda ja udari' na kukanje muško... Nakon luka, rekoše mi da pržim meso. Ali, imamo različite vrste mesa. Za jednog učenika muslimana sam pržio piletinu, a za ostale mešano mleveno meso. Jedno, pak, ne voli ovčetinu, pa za njega smo pržili samo svinjsko. Ali, deca mora da budu zadovoljna i njihova želja mora biti ispoštovana, jer zbog njih se sve to i radi i sprema, kako reče nastavnica u kantini. Poštujem! Kako god kažu, tako ću da uradim. Za to vreme oni su postavili stolove i servirali pribor za jelo. Postavili smo bokale sa vodom i čaše i zapalili svećice. Takođe, serivrali smo prženo mleveno meso, povrće i tortilje na sto. Norvežani su odlepili za meksičkom hranom. Tortilje filuju filom po izboru, a onda ih jedu kao mi palačinke. Najviše su opsednuti tako sosom koji odlično ide uz sve gore navedeno. Svi đaci za užinu dobijaju besplatno mleko koje plaća opština i koje svakim radnim danom stiže na adresu škole.

Kad se završi pauza za ručak, počeh da pokupljam tanjire i da ih ređam u mašinu za pranje sudova, ali me u tome prekinu direktor koji reče da će on to da dovrši, a da ja idem na pauzu da popijem kafu pošto sam naporno radio, a onda da prisustvujem času norveškog jezika u kombinovanom odeljenju od petog do sedmog razreda (ukupno desetak učenika). Škola je mala. Ima tri kombinacije odeljenja i to prvi i drugi, treći i četvrti i poslednja peti, šesti i sedmi. Nakon toga deca idu u osmi, deveti i deseti razred u usmerenu školu. A onda sledi srednja na dve godine gde se specijalizuju šta će da rade u svom životu. U međuvremenu imaju dosta praksi na kojima pronalaze sebe ili donose odluke da baš time ne žele da se bave.

Pošto sam ostao do kraja sa ovom kombinacijom odeljenja, imao sam prilike da ih posmatram ne samo na času norveškog jezika već i na matematici i biologiji. Na času jezika je nastavnica rasipala na pod jednu činiju punu papirića na kojima su pisale reči. Baš onako kao kada se mi igramo asocijacije. :) Onda im kaže da odvoje glagole, imenice i prideve posebno. I to rade celi čas. Na matematici, kod iste nastavnice, pošto oni svi sve predaju, brojali su trouglove na slikama, a onda prešli na kvadrate što im je zadalo veliki problem. "Stranice kvadrata su jednake? Kako je to moguće?" Pitali su se neki đaci. Nisam primetio da ima svako svoje gradivo, nego petenci broje krugove, šestaci trouglove, a najstariji pošto je najteže, broje kvadrate na nekoj slici. Smenjuje se profesor za sledeći čas, za biologiju. To je onaj isti koji im predaje i gimnastiku. Govorili su o ljudskom organizmu i organima. Zaprepastila me jedna devojčica koja je pitala nastavnika da li mi u svom organizmu imamo neku mašinu koja secka hranu koju pojedemo i dalje je izbacuje u vidu govna. On nije burno reagovao na to pitanje, već je odmah krenuo da joj objašnjava najljubaznije moguće, kako stoje stari.

Dugo sam razmišljao šta je ispravno. Pretrpati decu teorijom, kao što mi radimo, ili ih uskratiti osnovnim nivoom znanja kao što oni rade. Sredina je najbolja, ali nije sve tako loše kod njih kao što izgleda, jer oni decu ne spremaju za republička i slična takmičenja, već ih spremaju za život. Da znaju da se snađu. Da znaju da spreme hranu, da voze auto, da prepoviju bebu ili da promene pampers starijoj osobi. Oni imaju praksu u staračkim domovima, u auto školama, u vrtićima, u kuhunjama, u raznim firmama. Na kraju osnovne škole oni možda ne znaju Pitagorinu teoremu, ali zato znaju da ispletu sebi džemper i to svi. Jer kad, da izvinete na izrazu, krne zima, Pitagora te neće greje, nego vuneni džemper. ;)


Odzvoni zvono i za zadnji čas, deca se spremiše za napolje i odoše na sankanje i klizanje, a ja počeh da tumaram tamo-amo, brže-bolje, da pronađem nekog kolegu koji je završio sa poslom za danas i koji vozi ka mom selu, jer autobusa više nema. Samo jedan ujutru u jednom smeru i to je to. Onu decu iz mog sela kući vraća poseban školski autobus. Nahvatah jednog kolegu i odoh mom toplom domu. U Fleke i školu se vraćam u petak, samo što sam tada na mom omiljenom mestu ovde - u vrtiću, koji je u sastavnom delu školske zgrade, samo imaju posebna dvorišta. I eto, dođoh kući, pade već mrak, a tek je četiri sata popodne. E, onda se zabavljamo tako što neki čitamo, neki štrikaju i to sa lampama na glavi jer je svuda svetlo nenormalno slabo. Ja ne znam da li su čuli za sijalicu od 100 vati. A uveče  - "Svitac party".

Eto, opisah vam svoju volontersku SREDU na jedan malo drugačiji način. Čitamo se do ČETVRKA - dana koji ću opisati u sledećem blogu. Pozdrav ili haaAAAA...

Wednesday, 20 January 2016

Srpska Nova godina u tuđini

U Norvešku sam se, posle zimkog odmora, vratio 10. januara 2016. godine. Posle svakodnevnih dešavanja - slave, proslave, rođendani, Nova godina, Božić i svašta još nečega, bilo mi je veoma teško da se vratim u "normalu", kao i inače, a posebno ovde. Sva euforija koja je mesecima trajala, pre Božića i Nove godine, sada je nestala. Sve je zaleđeno i nigde žive duše nema. Da ne pričamo o dešavanjima. Ipak, iznenadiše me Srbi u Daleu idejom da zajedno proslavimo srpsku Novu godinu.

U međuvremenu me je priajtelj iz Španije pozvao kod njega:

- Hej, da li bi želeo da nam se pridružiš večeras kod mene. Igraćemo neke društvene igrice!
- Hm... Nažalost ne mogu. Imam već nešto isplanirano.
- A, šta to? - tipično južnjačko pitanje.
- Pa, slavimo Novu godinu večeras.
- Haha... mora da se šališ! Šta slavite?
- Srpsku Novu godinu!
- Haha... Priznajem, dobro si me nasmejao. Dobra fora, ali šta god da radite lepo se provedite.
S obzirom da je nas dvoje bilo u zavičaj za vreme praznika, bili smo obezbedjeni dovoljnim zalihama domaće hrane: ajvar, suvo meso, čvarci, kavurma, ljutenica, pita, rakija, pelinkovac i svašta još nešto.


Od nas šestoro iz grupe Srbi u Daleu, jedna devojka je polu Srpkinja, a polu Grkinja. Kada smo joj poslali poruku da ćemo organizovati doček Nove godine 13. januara, ona je na to odgovorila pitanjem: "A, nisam razumela, zašto sada Nova godina?" Objasnili smo joj i ona je rado pristala da učestvuje. Takođe, pridružio nam se i jedan naš drugar Norvežanin.

Po dogovoru, 13. januara u 18.00 časova smo se našli kod Slađana, Bilo nas je ukupno sedmoro. Dok smo domaćin i ja ispred kuće pekli roštilj, uz domaće sevdalinke, ostali su postavljali sto i dekorisali ambijent.

Nije nam mnogo vremena trebalo da se opustimo i svi zajedno zaigramo uz nekima poznate, nekima nepoznate, zvuke Balkana i trube. Svejedno, svi su bili euforični. Na pet minuta su se čuli zveckaji stakala - čokanjčića i čaša i čuveno "živeli", "živ bio!".

Vrhunac je bio kada mi je prišao Norvežanin sa zadatkom da mi na srpskom jeziku nešto kaže. Učili su ga sve i svašta pa se čoveku malo gradivo pomešalo. Prišao je stolu, uzeo parče pite iz tanjira i rekao: "Jeb#m pitu!". Rekoh: "E, baš ste ga lepo naučili!" Vidi on svi se smejemo i ne kapira o čemu se radi, a kada mu objasnismo on se razbesne i poče da priča kako je srpski jezik komplikovan i da jedno "d" ili "b" napravi problem. Rekoh mu da je norveški teži i dadoh mu primer "spise" - jesti i "spisse" - oštriti. Jedina razlika je duplo "s". Pa aj sad ti vidi šta je teže. Ovo naše je bar drugačija reč. I tako, dočekasmo lepo Novu godinu, izljubismo se po naški po tri puta, a onda se brzo i rastadosmo jer je bio radni dan, a svako od nas ima obaveze od samog jutra. Sutradan, za reprizu, kako je kod nas popularno da se i to slavi, spremali smo punjene paprike sa suvim paprikama sa venca. I ne da su nam uspele, nego su bile vrhunske, tako da svaka čast Jeleni - šefici srpske kuhiinje u Daleu. :)

Ovim praznikom smo uspešno završili ovu prazničnu euforiju i sezonu i od sutra se vraćamo norveškoj hrani: ribi, krompiru, džemu i braon siru.

Sunday, 17 January 2016

Povratak u ledeno doba

I prođoše čuveni praznici, pa samim tim i moj odmor. Ovde ću opisati kako je izgledao moj povratak u Norvešku, posle dvadeset dana provedenih u Srbiji. Ne bih da pišem o svom predivnom odmoru, ali bih samo da konstatujem da kao nacija izgledamo mnogo srećnije i zadovoljnije, barem u vreme praznika od ostalih nacija koje sam upoznao. Na primer, na ulicama su trubači, ulicama šetaju ljudi sa osmehom na licu i sa prepunim kesama iz šopinga u rukama. Ispred banaka su redovi, ispred telekomunikacionih kompanija su redovi, kafići su puni i treba vam rezervacija, a za kafane da ne pričamo... Sve izgleda kao da su svi prezadovoljni i da su svima novčanici prepuni. Uglavnom, ja sam uživao u svemu tome, a posebno u broju ljudi na ulicama, jer ih ovamo nigde nema. Ipak, najveća razlika, a koju sam zapažao na svakom koraku, odnosi se na ophođenje prema drugim ljudima, odnosno na (ne)poštovanje. Oni se sa jednakim poštovanjem obraćaju svima - bogatima, siromašnima, mladima, starima, čistačima, profesorima, bankarima, predsednicima, političarima... A kako se mi ophodimo i obraćamo jedni prema drugima, to nije ni vredno pomena. Svako se svakome izdire na svakom koraku, svako leči svoje komplekse gde stigne. A to mi se zapažanje  potvrdilo na niškom aerodromu Car Konstantin, kada sam odlazio.

Ostavio sam prtljag na prvom šalteru, a onda stao u red za proveru i izlazak iz zemlje. Skinuo sam kaiš, jaknu i sve to stavio u plastičnu gajbicu koja je prošla zajedno sa mojim ručnim prtljagom i torbicom sa ličnim stvarima ispod skenera. I sve je bilo u redu, ali pre nego da predam pasoš na kontrolu, neko mi doviknu:

- Ej, ti! 'Ajde daj te stvari ovamo da te proverimo! - reče policajac pokazujući ruku na sto pored sebe.

Otiš'o sam do njega razmišljajući kako mi se na aerodromu - granici obraća na srpskom. Odakle je znao da sam Srbin? U redu ljudi koju su bili iza i ispred mene bilo je dosta stranaca.

- Daj mi pasoš da pregledamo, pa da vidimo šta sve imaš u jakni! - bio je nimalo prijatan.
- Šta bih mog'o da imam, samo lične stvari! - odgovorio sam mu.
- Sad ćemo mi da vidimo koje su to lične stvari, polako, polako! - nastavio je da se obraća kao da je zbog toga što nosi tu plavu uniformu uzvišeno biće.

Vratio mi je pasoš, a onda krenuo da mi otkopčava svaki džep na jakni i da proverava šta ima unutra. Jedino što je pronašao bile su karte za avione odštampane na papiru A4 formata.

- A šta je ovo? - pitao me je dok je vadio karte.
- Karte za avione! - rekao sam.
- Pa, to nije ništa. To su krate! Karte? Više njih? Dokle letiš?
- Do Norveške!
- Opa! Zdravstveni radnik?
- Ne, volonter!
- Šta je ovo?
- Novčanik.
- Kol'ko pare imaš kod sebe?
- 300 evra!
- Samo?
- Da.
- To nije dovoljno da putuješ u Norvešku.
- Dovoljno je. Ja sam volonter tamo.
- To nije opravdanje da nemaš 3000 evra kod sebe. Imaš li na kartici tol'ko?
- Opravdanje? Pred kim?
- Aha, evo ti je kreditna kartica! Koliko imaš na njoj para?
- Nema ništa. Prazna.
- Gle što ti lepo ovo dali za čuvanje kartice! - prokomentarisao je malu metalnu stvar za čuvanje kartica. - To kod nas nema! - dodao je.
- Ima i kod nas. - dodao sam.
- Ajde otvaraj torbu da vidim šta imaš unutra.
- Evo, lične stvari samo. - rekoh dok otvarah.
- A šta ti je ovo?
- Džemperi.
- Ladno gore, a?
- Pa, normalno. Ladno! - rekoh slegnuvši ramena i izdahnuvši sa namerom da mu pokažem da je dosadan.
- Gle! Čokanjčići! Ej, gledaj šta ovaj poneo u Norvešku! - reče kolegi pokazujući mu ih.
- To su suveniri iz Srbije. - opravdavah se.
- A u prtljag sigurno imaš rakiju, a?
- Da.
- Bravo, bravo, Srbine! - i tek se onda odobrovolji.
- Ajde cepaj tamo na šalter će ti pobegne avion! - i pokaza mi rukom pravac koji treba da sledim.

Dok sam se kretao obeleženom stazom koja je vodila na druga vrata aviona, s obzirom da sam imao broj sedišta bliži tim vratima, pretek'o me je traktor sa prikolicom punom našeg prtljaga. Radnici iz prikolice bacaju torbe u avion, ja se ukrcavam, sedam na svoje mesto, vezujem pojas i polećemo. A, onda? Onda kreće pravi buvljak:

- Kafa, čaj, sok, pivo? Izvolite? - bili su uporni stjuardi u avionu.

I taman, kada rekoh da se opustim i gledam u nebo kroz prozor, nova runda:

- Parfemi, parfemi! Izvolite? - navaljivali su na svakog od nas.
- Ne, hvala. - odmahivali su mnogi rukama. Ipak, neki su kupovali i to u većim količinama.

Kastup - Aerodrom u Kopenhagenu
Svi galame u avionu. Osećam se kao na pijaci. Stjuardi mole ljude da sede na svoja mesta i da vežu pojaseve, ali oni to ne rade. Prepoznaju se, dovikuju, pozdravljaju, a ne tako retko ustaju i posećuju jedni druge.

Konačno, nakon skoro dva sata leta, slećemo u Švedsku - Malme. Odmah se napravio kilometarski red za pregled pasoša za građane van Evropske Unije i omanji red za građane iz nje. Nakon što su svi prošli šalter za EU građane, pozvali su sve one koji imaju boravišnu dozvolu za Švedsku. S obzirom da ja imam, ali za Norvešku, pitao sam poliajca da li to i za mene važi. Kada je čuo Norveška, kao da se ozario: "Da, da. Naravno. Izvolite sedeći." Otišao sam do šaltera gde mi je prelepa plava Šveđanka uzela pasoš i boravišnu dozvolu. Kada je videla da na njoj piše Norveška, odmah mi je vratila dokumenta i poželela mi srećan put. Sačekao sam prtljag - veliki ranac od 23 kilograma u kome se nalazila uglavnom samo domaća hrana - ajvar, ljutenica, suvo meso, čvarci, kavurm, rakija... :) Pa, normalno, toga ovde nema. Iz aerodroma sam izleteo i uleteo pravo u autobus koji me je prebacio preko moreuza do Danske - Kopenhagena - sada već meni poznatog prelepog grada. Tamo sam još jednom procunjao gradom i po drugi put se oduševio njegovom lepotom, a posebno brojem biciklista na ulici pa čak i kada je temperatura u minusu. Zatim sam otišao na aerodrom gde sam imao nekoliko sati pauzu do sledećeg leta za Bergen. I taman kada sam uš'o unutra, štrajkači blokiraše glavni ulaz aerodroma i počeše sa protestima: "Ne, ne, azilanti! Ovde niste dobrodošli vi!" i tako na sav glas naredna dva sata.

Kopenhagen zimi
Dok sedim, rekoh da se čekiram pa pođoh ka automatu za čekiranje za SAS kompaniju. Prilazim i taman krećem da studiram šta i kako treba da uradim, kad me neko povuče za ruku. Okruh se i videh starijeg čoveka - Arapina sa kapicom na glavi i povećom prosedom bradom. Obratio mi se:

- Sellam aleykum!
- Aleykum sellam! - odgovorio sam.
- Jaadljdasjdlasdasljdasl... - nastavio je on.
- Nei, jeg forstaar ikke. - počeo sam na norveškom! - Vao! Ne mogu da verujem da mi je izletela rečenica na norveškom, a ne na engleskom. To, valjda, znači da sam počeo da razmišljam na tom jeziku. - pomislio sam.

Čovek je shvatio da nisam Arapin, kako mu se verovatno učinilo i otišao na mesto gde je sedeo. Izvadio je ponjavicu, raširio je na pod, izuo cipele i počeo da klanja. Očigledno me je pozvao na molitvu. Taman sam završio čekiranje i okrenuo se, ugledah poznate face. Bili su to srednjoškolci iz mog sela u Norveškoj.

- Vao! Kako je svet mali!
- Šta ćeš ti ovde? - pitali su me.
- Letim za Bergen u 21.00h! - odgovorio sam.
- Pa, i mi! Super, imaš društvo! - radovali su se.

Hteo sam da kupim jednu malu flašicu vode za put, ali kada sam probao da platim karticom to je bilo nemoguće. Otišao sam do prvog bankomata da proverim stanje i kartica je bila blokirana. Zbunio sam se zašto se to desilo i kako jer sam u toku tog dana kada sam od grada dolazio do aerodroma kupio kartu za metro.

Bio sam presrećan jer naredna tri sata sam proveo u njihovom veselom društvu. Usledio je let. Prezadovoljan sam SAS kompanijom. Prezadovoljan cenom, uslugom, besplatnom kafom, vodom i čajem u toku leta, preljubaznošću stjuarda/esa, komforom u avionu i besplatnim prtljagom uz svaku kupljenu kartu do 23 kg, plus besplatni ručni prtljag. Provera stvari je bila krajnje opuštena i svi policajci i radnici na aerodromu su bili nasmejani i zaista preljubazni. "Prijatan let" sam čuo sigurno desetak puta dok sam prolazio sigurnosnu kontrolu pred ukrcavanje.

Inače, aerodromom u Kopenhagenu, sam takođe prezadovoljan. Besplatan internet, udobne fotelje, utičnice za punjenje telefona, blizina metroa, mnoštvo restorana, doduše preskupih i tako dalje. Bergenski aerodrom nije takav. Imao sam pauzu cele noći tamo, a ujutru u 7.00h prvi autobus za dalje. Taman što sam se ulogorio pored utičnice da punim mobilni telefon, prilazi mi jedna devojka sa pitanjem;

- Izvini, možda je ovo najgluplje pitanje koje si ikada dobio, ali... Je l' si ti Milan?
- Da! Ja sam.
- Ja sam drugarica od tvoje koleginice iz Poljske. Vraćamo se u Poljsku upravo iz Dalea.
- Vao! Sad znam, izvini, nisam te prepoznao, a znam te sa slika! Kako je svet mali!?!
- Da, premali!
- Pa, zar nije trebalo da letite sada nekad za Poljsku.
- Pa... - i poče da plače.
- Šta se dogodilo? - pitah zabrinuto.
- Pobego nam je avion! - reče očajno.
- Pa, kako se to desilo?
- Bile smo na aerodromu dva sata pre poletanja i pobego nam je. Bile smo u toalet, 10 minuta pre poletanja i kada smo se vratile, nikoga više nije bilo. Nisu nas pustili da se ukrcamo jer je sve već bilo spremno za poletanje. Počele smo da paničimo, a drugarica je čak aktivirala i sigurnosni alarm. Dikle smo veliku paniku. Ljute smo na sebe, naša je greška, ali i na WizzAir!
- O, da... Nas su danas u SAS-u prebrojavali da vide da li su svi putnici tu, pa tek smo onda poelteli.
- Hoćeš da nam se pridružiš gore?
- Naravno!

I tako, neplanirano, ispade mi odlično društvo na aerodromu, a noć je prošla prebzo. Devojke su bile srećne jer su me upoznale i jer sam ih odobrovoljio nakon onoga što se desilo. Kupile su nove karte za sutra ujutru u 9.00 sati, a ja sam otišao busem u 7.00h do glavne autobuske stanice u Bergenu, a potom od nje do mesta koje se zove Sande. Do Sandea smo putovali oko 3 sata i jednom smo prešli fjord trajektom. U Sandeu me je prijatelj iz Dalea čekao kolima, a onda me vozio još nekih sat vremena, kada sam konačno bio na cilj - u Daleu, u volonterskoj kući. Proverio sam svoju kreditnu karticu i sa njom je sada bilo sve u redu. Bio sam zbunjen šta se desilo, ali bitno je da je sada sve u redu.

Na kraju dana, iako sam bio umoran, ukućanima sam priredio večeru sa srpskom hranom koju sam doneo, a najveći utisak mi je ostavila devojka iz Poljske kada je videvši šta postavljam govorila nazive hrane koji su apsolutno istovetni, a posebno sam se iznenadio za naziv "čvarci!"

Ipak, najveće iznenađenje je bio led koji je okovao selo, pa zato ovaj blog nazvah Povratak u ledeno doba.

 P.S. Izgubio sam fotografije sa proputovanja nazad, pa vas ostavljam uskraćenima za njih.

Monday, 4 January 2016

Epizoda 50 - Od Božića do groblja

Zdravo svima. Srećni vam praznici koji nam dolaze i koji nam prolaze, a koji na nas ostavljaju raznorazne tragove, a obično u vidu kojeg reda sala više.

Kad smo kod praznika, setih se priče od pre petnaestak dana. Sedimo sa profesorom norveškog i razgovaramo o praznicima, a pre svega o Božiću i kako se on slavi u našim zemljama. Pošto sam jedini u grupi pravoslavac, naravno moj Božić se dalko razlikuje od njihovog od datuma, preko hrane i običaja, do najsitnijih detalja. Dok su svi oni pevali katoličke i protestantske Božićne pesme na svojim jezicima, ali sa istom meldijom, ja sam ih gledao zbunjeno. Konačno je došao moj red. Prvo sam se snebivao kako i odakle da počnem, a onda se ohrabrih i krenuh, malo na norveškom, malo na engleskom, a malo rukama da im objasnim sve pojedinosti koje se tiču zadate teme. Dok sam im pričao o tome kako se kod nas slavi Badnje veče i Božić, sve vreme mi je bilo toplo oko srca. Kao da sam tek tada shvatio koliko zapravo mi imamo bogatu kulturu i tradiciju. Tome svemu su mi svedočile njihove znatiželjne face i pitanja koja su mi postavljali dok sam im pričao.
Govorio sam im, najpre, o postu koji prethodi Božiću. O Badnjem danu i večeri, odlasku po badnjak u ranim jutarnjim časovima sa sekirom i flašicom vina, o liturgiji, o položajniku, o običaju paljenja badnjaka ispred crkve, o familijarnoj večeri na podu i slami, o čuvenom "pivkanju", sečenju kolača i drugo. Zatim, nastavnak priče je pratila hrana koja se sprema, kako posna, tako i premrsna za Božić. Govorih im o tradicionalnom kuvanom vinu u Domu kulture u Donjoj Toponici i prazničnoj euforiji koju posebno podgreju svi oni koji se za ovaj praznik vrate svom selu, sa raznoraznih strana.

Zaključak svih je bio da bi voleli da imaju prilike da slave i dožive Božić na ovaj, naš način.

E, sada ide onaj drugi deo, kada sam zaćutao na istu temu "Tradicija i kultura". Vraćam se kući sa volonterkom iz Nemačke, nešto kasnije uveče. Selo je, naravno, prazno. Prolazimo pored simpatičnog groblja, a to jer je urđeno i osvetljeno kao neki parkić, a smešteno u dvorištu prelepe drvene bele crkve. Razgovor je započet pitanjem da li se plašim mraka i groblja, a nastavljen je sledećim tokom:


Ja: Ne, ja se ne plašim groblja kao groblja. Pogotovu ne ovakvog groblja kao što je ovo ovde.
Ona: Kod nas, u Nemačkoj, groblje je slično kao ovde. Kako izgleda srpsko groblje?
Ja: Pa, izgleda drugačije. Obično je smešteno na periferiji sela i u mraku je.
Ona: Strašno je zbog mraka?
Ja: Pa, da. A posebno jer su spomenici najrazličitijih dimenzija, oblika i boja. Nekako je nepregledno.
Ona: Da li te je strah da prođeš tamo noću zbog vampira?
Ja: Ne zbog vampira. Ne verujem u njih. Strašnije je proći tuda zbog pasa lutalica koji tamo obično borave.
Ona: Kakvi su to psi? (zbunjeno)
Ja: Oni koje ovde ne možeš da sretneš. Psi koji nemaju vlasnike.
Ona: Pa zar nemate azile?
Ja: Imamo, ali, ne znam, kod nas ih ima previše.
Ona: I oni žive na groblju? Zašto? (zbunjenije)
Ja: Pa, da. Verovatno se skupljaju tamo zbog hrane.
Ona: Kakve hrane? Zbog kostiju? O, ne!
Ja: Ma, ne zbog kostiju. Zbog hrane koju ljudi iznose na groblje.
Ona: Zašto hranu iznose ljudi na groblje? (još zbunjenija)
Ja: Da li znaš šta su zadušnice?
Ona: Da, mi imamo to jednom godišnje, početkom novembra.
Ja: Da, a mi imamo 3 ili 4 puta godišnje. Tada ljudi nose hranu na groblje.
Ona: Za koga?
Ja: Pa, bre, za njih, kako za koga. Znaš?
Ona: Ne! Za pokojnike??? (prezbunjena)
Ja: Ma, ne...
Ona: Pa, ko jede tu hranu?
Ja: Pa, ne znam. Ljudi se služe!
Ona: Misliš ogladne na groblju pa jedu tamo?
Ja: To se nosi da pokojnici jedu!
Ona: Hahahaha, znala sam da si nešto smislio. "Pokojnici da jedu!", dobra ti je fora.
Ja: Ma, da, vidiš kako sam ja duhovit, sve sam to smislio da bih te nasmejao. U principu isto je groblje i kod nas kao i ovde i to je to.
Ona: E, baš si me na trenutak zbunio.

I tako me Nemica baci na razmišljanje o našim običajima. I sada dok sam guglao ove sličice za blog, dakle izvor je google.com, naiđoh na odluku Skupštine grada Beograda o kažnjavanju građana koji iznose hranu na groblje. Kažnjavanje vrše komunalni policajci na licu mesta. Ne znam da li je ovo zaživelo, ali sve je ovo mnogo bolesno za moj mozak. Ne znam šta je više bolesnije, to što hranimo pokojnike, što se mi služimo i delimo hranu na groblju ili što komunalna policija kažnjava sve to.
Uvek mi je bilo interesantno da pitam "A zašto se to radi?" i to za sve za šta nisam pronalazio logičko rešenje. Gotovo uvek sam dobijao odgovore "Pa zato, tako valja!" ili "Tako treba, tradicija!" i slično. Mnogi bi prekinuli sa ovime, ali misle "šta će da kažu ostali?", "ima da se obrukamo pred narod!" i slično. Sve dok razmišljamo šta bi drugi rekli i kako bi reagovali na naše činjenje odnosno nečinjenje, silujemo sami sebe.
I sve dok se mala deca raduju zadušnici jer za njih isključivo znači pregršt slatkiša, treba da se zapitamo kuda sve to vodi.

Živeo krematorijum i ajd' u zdravlje! :)