Viking

Najčitaniji postovi:

Sunday, 11 October 2015

Jedan dan na norveškoj farmi

Kaže nam profesor norveškog jezika: "Zima ide, drva su se osušila, treba da ih unosim. Prošle godine su mi pomogli moju učenici - prošlogodišnji volonteri. Ja sam doš'o po njih kolima i vratio ih. Žena mi je profesionalac u kuhinji. Oni su bili oduševljeni hranom!" 
"U redu je. Pirstajemo!" - odgovorili smo svo troje u glas.
"Onda, u subotu u pola deset dolazim po vas!" - zaključio je presrećan zbog dogovora.

Slika: Agata Rorat
Selo: Bygstad, opština Gaular kommune
Datum: 10.10.2015.
Tako je i bilo. Profesor nas je pokupio u tačno dogovoreno vreme. Vreme je bilo sunčano i lepo - pravi letnji dan u jesenjem ambijentu jer je sve postalo naprasno žuto. Pitali smo ga kako je to moguće, pošto se u našim zemljama (Španiji, Poljskoj i Srbiji) to dešava sedmicama - postepeno. Kaže, verovatno zbog klime, a posebno zbog kiše. "Dešava se da preko noći drveće postane golo!", rekao je. Vozili smo se nekih pola sata, pošto on živi u drugom selu, u drugoj opštini.

OPŠTINE

Grb i mapa okruga Sogn og Fjordane
Izvor: Wikipedia
Grb Fjaler kommune
Izvor: www.google.no
Norveška je podeljena na 19 upravnih okruga - filke. Svaki okrug tj. "filke" ima po nekoliko opština - "kommuna". Ukupno ih ima 430. Političari se uporno bore sa voljom naroda da smanje broj tih komuna jer iziskuju velike troškove iz budžeta na nivou godine. Narod, ipak, smatra da je bolje da funkcionišu na ovaj način, sa velikim stepenom decentralizacije. Nisu ni oni najvni, kažu "Ovako poznajemo sve u opštini i lakše možemo da završimo šta god nam treba!" Ja živim u oblasti Sogn og Fjordane, a u okviru nje, u Fjaler komuni koja u svom sastavu ima nekoliko sela i ukupno oko 3.000 stanovnika. Sela su uglavnom raštrkana i smeštena između fjorda i velikih planina, što čini veliku distancu između njih, iako su udaljena po svega desetak kilometara vazdušnom linijom. Fjaler je stari naziv za fjord. Jedna od susednih komuna je Gaular komuna - opština gde živi i ima farmu naš današnji domaćin - naš profesor norveškog jezika. Opština je dobila ime po vodopadu, a koji je dobio ime po tome što pravi neverovatnu buku - gaular. Centar ove komune je u selu Sande, a profesor Asbjorn živi u selu Bygstad. 

I danas mi je bilo mučno voziti se kolima po norveškim krivudavim i tesnim putevima. Uprkos tome, uživao sam u prirodi. Vozili smo se putem koji se protezao pored fjorda sa leve strane i visokih krševitih planina sa desne strane, sve do neke reke koja se ulivala u fjord. Prešli smo most i zašli iza jedne od viših planina ovde, a koju nazivaju "veliki konj" - "stor hest", a onda prolazili pored vodopada i prelepih montažnih kućica i kabinica i tako sve do sela - do Asbjornove farme. 

Slika: Agata Rorat 
Domaćica nas je dočekala sa osmehom. Dala nam je posebnu garderobu - radnička odela, koja nose radnici na farmi, ali i rukavice i gumene čizme. Poželela nam je srećan rad i rekla da se vidimo za dva sata na doručku. Domaćin nam je pokazao gomile drva koja treba da unesemo unutra, u farmu. Potom mi je pokazao svoj veliki traktor - jedan od dva koja poseduje. Ne znam mu ime, ali kod nas se ti tipovi traktora zovu "Lepa Brena". :) Bio sam malo skeptičan prema tome da li ću moći da savladam tu grdosiju od mašine, ali sam pristao kada me je ptiao da probam da rukujem njome. Bilo je neverovatno lako njime upravljati jer je unutra sve elektronski i sve radi na klik. Devojke su drva sa gomile bacale u prikolicu, a mi preterivali, istovarali i ubacivali u prostoriju predviđenu za to, a onda ih ređali uz zid. Za to vreme smo ćaskali, a ja sam upijao najrazličitije informacije i postavljao sam najrazličitija pitanja, kao pravi popisivač. 

Kaže, komšija ima vodopad u dvorištu. :) Dogovrio se sa još dvojicom ortaka i uložio novac u izgradnju imi elektrane. Za par godina počeli su da snabdevaju celu komunu električnom energijom i da "zgrtaju" silne pare. Onda su unapredili svoje farme u smislu mehanizacije. U selu je postojala neka fabrika, ali nisam stvarno razumeo šta su proizvodili tamo. Uglavnom, poenta priče je da je pola sela radilo tamo, a onda se pre par godina desio bankrot te firme. Kaže mi profesor: "Da, to se događa i u Norveškoj!" Zapošljavala je 40 radnika i to su uglavnom svi bili iz njegovog sela koje ima ukupno oko 1.000 stanovnika. 

Slika: Agata Rorat
Opis: Profesor Asbjorn i volonteri
Usledila je pauza za doručak, pardon, za izvrstan doručak. Bakica nam je servirala, činilo mi se, sve što je imala u frižideru. Posebno me je obradovao dimljeni losos i domaći hleb koji u najmanju ruku izgleda kao da ga je mesio pravi profesionalac. Svi smo se složili da kod nas i u najboljim pekarama ne možeš da nađeš takav helb. Bio je to beli, kao duša meki, hleb, posoljen mrvicama maka odozgo. Tu je bila i šunka, kačkavalj, braon sir, kozji braon sir, mleko, domaći sok od malina, kuvana jaja, margarin, puter i domaći džem od borovnica. On ide u planinu i bere, a ona pravi džem, ali takav džem kakav sigurno niste u životu probali. Ne kuvaju ga, već samo sveže plodove borovnice mešaju sa vodom, šećerom i nečim poput gustina, ako sam dobro razumeo. Neverovatan ukus, ali neverovatan! Pošto smo se oduševili svime, a posebno domaćim proizvodima, posle doručka su nas odveli da nam pokažu dva zamrzivača. Jedan služi samo za ribu i meso, a drugi koriste samo i isključivo za džem. Počeli smo da se smejemo jer smo mislili da se šali, a onda je otvorio. Da, bio je to pun zamrzivač sa raznoraznim džemovima. Kažu da ga jedu svakog jutra, pa je zato potrebno napraviti velike zalihe. Popili smo kaficu i nastavili sa radom i ćaskanjem uz rad. 

Selfi sa jedonm od desetak krava na farmi
Dok sam ređao cepanice, na velikim drvenim vratima štale sam ugledao neku čudnu kućicu. Pitao sam ga da li je to od pauka, a on mi je objasnio da je od osa. "Nemoguće!" - skočio sam ozaren. "Pa, mi imamo totalno drugačije ose!" Rekao je da je moguće da zbog klime prave drugačije kućice i to je imalo logike jer su njihove tamno sive i zatvorene. Naše su braon, otvorene i izgledaju kao saće. Razgovor nam je prekinula cepanka koja je doletela iz ruku jedne volonterke pravo na profesorovu glavu. Počeo je krvari pa smo, brže-bolje, zajedno sa njim otišli u kuću da ga previjemo. Sreća, nije bilo ništa opasno, a on je čovek, iako ima 70 godina, sav u kondiciji. Jednom nedeljno ide na planinu. A, da. Kažem mu ja da ne brine zbog drva, jer ako ne uspemo danas da završimo, završićemo sutra. "Kako to misliš sutra?! Pa sutra je nedelja!!!" Gledao me je začuđeno kao da sam mu predložio da, u najmanju ruku, obijemo neku banku. U nastavku izlaganja mi je objasnio da je nedelja dan za odmor i da on koristi taj dan da se penje na planinu ili da uživa u nekim drugim stvarima. Tog dana od posla samo može da nahrani krave, a neretko plati nekog da to umesto njega tog dana uradi. 

I on i ona su celog života radili u školama kao nastavnici. Sada su u penziji, a on na osnovu angažovanja po ugovoru, radi kao naš profesor, svakog ponedeljka dva i po sata bez pauze. "Hej, vidite li onu ženu tamo?!" Potvrdili smo kada smo ugledali bakicu kako nam prilazi. "E, to je moja tetka!" Opet smo mislili da se šali sa nama, a ona je bakica prišla i na engleskom nam se predstavila. Tačno je, vidi se da je starija od njega, ali, ljudi, tetkaaaa! :) Da, ima 85 godina i sva je aktivna. Došla je pre dve nedelje sa proputovanja Litvanijom. Obilazila je njohove banje. Sada se sprema da ide u Španiju na nekoliko meseci, taman dok prođe zima. Od kako joj je suprug preminuo, pre dve godine, ne prestaje da putuje. Tako ispuni sve svoje vreme. Kada je čula da sam iz Srbije, toplo se osmehnula i rekla je da mi imamo veoma dobar odnos koji potiče od vremena Drugog svetskog rata, kada je Norveška pružila pomoć i utočište srpskim zarobljenicima. Ubrzo smo završili pos'o. Bilo je vreme za večeru - ručak. Bilo je tačno 18.00 časova. 

Onda je usledio ručak. Kakav ručak! Kaže Španjolka, da u najelitnijim španskim restoranima ne možeš da nađeš tako kvalitetnu hranu. Složili smo se, svi volonteri, sa njom. Bile su to ćufte od ovčetine u nekom preukusnom braon sosu, kuvan pirinač i mešana salata (zelena salata, čeri paradajz, krastavac i ananas), a naravno sve to uz domaći hleb. Za dušu nam se zalepi ovaj obrok. A tek dezert! Prešli smo u sobu za prijem gostiju i poslužili su nam kafu i kolač od jabuke sa prelivom od borovnice i šlagom. "Jedite, vi ste volonteri!" Čuvena rečenica. Baš je volimo! :) 

Dok nas je vozio nazad u Dale, jedan auto nam se isprečio na put, pa je profesor leg'o na kočnicu. Progunđao je nešto na norveškom za sebe, a ja sam prokomentarisao kada sam spazio vozača u tom autu: "Ah... Žena vozač!" Počeo je da se smeje i priznao je da je upravo to prokomentarisao za sebe. Ja sam počeo da se smejem, a devojke su se osetile povređeno jer to nije u skladu sa principima rodne ravnopravnosti ili čega ti već svega, ne znam... Ja verujem da je to više šala nego iskreno mišljenje da žene ne znaju da voze, svih onih koji upotrebljavaju ovu frazu. Pa u najmanju ruku poznajem desetak žena koje bolje voze od muškaraca. Na primer Jovićka ili Svrljižanka Ana. :) Onda smo pričali malo o vožnji. Rekao nam je da ukoliko ne napraviš nikakav incident u saobraćaju 12 godina, dobijaš veliki popust za osiguranje i registraciju.

I mnogo se raspisah, da ne davim više. Do sledećeg bloga, pozdravljam vas u nadi da ću, koliko još sutra, da obiđem još neko norveško domaćinstvo, da čujem nove priče i da okusim još neko ukusno jelo. ;)