Ne postoji loše vreme, već postoji samo loša odeća

1. Let od Fordea do Osla i nazad

Nakon sletanja, i dalje sam imao turbulencije u mom telu,
što se vidi po kvalitetu fotografije, kako neko reče na FB-u.

Od kada sam došao, čudno mi je bilo kako je moguće da ovde svako deseto selo ima aerodrom. Dobro, ovo je drugi svet, pa shodno time sam se i ponašao sve dok nisam imao priliku da letim sa jednog od takvih "seoskih" aerodromčića. Dok sam čekao da se postavi avion na jedno od dva platoa, razmišljao sam zapravo, koliko je ovaj aerodrom mali, ali veliki u odnosu na broj stanovnika u ovoj regiji i u odnosu na veličinu najvećeg grada u njoj. Tako razmišljajući dođoh do zaključka kakav je zapravo niški aerodrom, s obzirom na to gde se nalazi i koliko je veliko tržite. Rečenica sama ispliva "Konstantin veliki, a aerodrom mali!". Ali nije bitna samo veličina aerodroma. Ovde više govorim na celokupni utisak: oprema koja se koristi, čekaonice, (ne)ljubaznost osoblja, parking (jer na Niškom čak i za 10 minuta trebalo bi da platiš 120 dinara). Stiže, konačno, avionče kojim bi trebalo da poletimo. Svi putnici - nas desetak, se ukrcasmo i ljubazni stjuard nam je objasnio kako treba da se ponašamo u raznim slučajevima. Potom, poslužio nas je čokoladicama, a koje, uzgred, niko nije odbio - valjda zato jer su bile besplatne. Ali, znam ja za jadac, treba da ih pojedemo, pa da ožednimo, pa će onda da nam proda vodu 0,5 litara za 5 evra. Vreme je sve samo ne pogodno za uzletanje, ali ipak polećemo. Zbog olujnog vetra, oblaka i snega, aviončić se zanosio levo-desno i gore-dole bez prestanka, pa su turbulencije bile sve, samo ne prijatne. U jednom trenutku sam imao utisak da ću se onesvestiti od okretanja u glavi. "Onesvestiću se" - čuo sam putnika iza mene. Bio je to znak da je sve ok i da se ne osećam ja samo tako, iako je izgledalo sve samo ne da je ok. Nakon dvadesetak minuta, turbulencije su prestale, a mi smo se uzdigli iznad te oluje. Kako smo napustili zapadnu Norvešku, tako je vreme bilo mnogo bolje. Nakon sat vremena, sleteli smo u Oslo. Nakon nedelju dana, došlo je vreme da se vraćamo, na isti način kao što smo došli. Poleteli smo bez

Nakon sletanja u Forde

problema, jer je vreme bilo vedro, ali ubrzo, nakon 40-ak minuta, kako smo ušli u zapadnu Norvešku, tako su oblaci bivali sve gušći i gušći, a sneg sve intenzivniji. Pokušali smo da ateriramo, ali to nije bilo moguće. Pilot nam je sve vreme, iz kabine, objašnjavao šta se događa. Okrenuli smo jedan krug i ponovo pokušali sleteti, ali je ponovo to bilo nemoguće. Zbog toga, produžili smo do Fluro-e, do sledećeg aerodromčića, ali su uslovi za ateriranje bili isti. Vratili smo se u Forde, na naš aerodrom i obavestili su nas da će pokušati poslednji put da sleti, ukoliko ne uspe, voziće nas za Bergen. Sve vreme sam razmišljao šta ću tamo raditi, jer buseva ima veoma retko, a putuje se od 3,5 do 4 sata. Proba je uspela i mi smo bili na željenoj lokaciji, ali sat vremena kasnije, naravno, uz ogromne turbulencije. Bilo je ovo neverovatno iskustvo - avantura, iako za njih, rekao bih, ovo nije ništa specijalno i novo. Rekao bih da se ovakve stvari vrlo često dešavaju i da su njima skoro pa svakodnevica.

2. Norveški parlament - Oslo

Uživo na sednici

Parlament takozvani "Stortinget" ima 169 članova danas. Oni predlažu i usvajaju razne zakone, ali svejedno, kralj ih prihvata ili odbija. Organizatori seminara koji sam posetio, obezbedili su nam prisustvo na jednoj od sednica parlamenta. Bio sam iznenađen brojem prisutnih poslanika. Vodič nam je objasnio da ih je toliko malo jer je sada aktuelno skijanje. Kada je predsedavajući pročitao teme zasedanja, polovina od prisutnih poslanika je ustalo i napustilo sednicu - ne znam da li jer nisu zainteresovani za temu ili demonstrativno, ali Skupština je radila sa dvadesetak poslanika.

3. Kako sam ja video Oslo?

Ukratko, video sam ga kao: beton, beton i beton sa mnogo mogućnosti, sa mnogo raznobojnih ljudi, sa mnogo ulica na kojima možete čuti najrazličitije jezike sveta. Naravno, sve je preskupo za nas obične smrtnike, a pogotovo smrtnike volontere. :)

Posebno zadovoljstvo i čast mi je pripalo jer sam se susreo sa mojom dragom koleginicom - volonterkom Andreom iz Hrvatske, koja pored toga što uživa u čarolijama koje pruža EVS i Norveška, piše svoja zapažanja na svom blogu: https://saranjepomapi.wordpress.com

Ona je, sa još tri volontera, na krajnjem severu, a ja na krajnjem zapadu Norveške, pa je bilo interesantno porediti iskustva o jeziku, ljudima, hrani, vremenu, volonterima, tekstovima...
Ove godine nas ima petoro iz bivše Juge i svi smo raštrkani na najudaljenijim krajevima jedni od drugih.

4. Razne stvari koje bih podelio sa vama

Nekoliko se nedelja već priča o nekom festivalu muzičkih talenata koji će se održati u našem selu. Učesnici moraju biti mladi od 18 do 30 godina i da spreme performans iz oblasti muzike. Učesnici su bili ljudi iz četiri opštine iz okruženja Fjaler komune. Bilo je oko dvadesetak tačaka, a ja sam nastupio sa grupom mladih ljudi iz Nemačke, Ugande, Kostarike, Danske, Izraela, Kambodže, Norveške i Švedske. Za ovaj festival pripremili smo koreografiju tradicionalnih igara iz zapadne Norveške. Bilo je uživanje biti deo ove priče, bez obzira što smo na pola performansa zaboravili šta treba da radimo, pa smo se, zapravo, šetkali levo-desno, dok neko nije prvi prepoznao koji deo treba igrati i počeo sa istim. Svejedno, bilo je simpatično i smešno u isto vreme. Bila je ovo odlična prilika da se družimo i provedemo jedno subotnje popodne u pozitivnoj atmosferi. Posebno sam bio srećan jer sam imao prilike da čujem glasnu muziku. To ovde nikako nije slučaj, pa čak iako odete uveče u jedan jedini kafić.

Sve aludira na to da će proleće uskoro doći, ali ipak zima ne popušta. Vraćam se kući preko čuvenog mostića na reci koja se tik na tridesetak metra od njega uliva u fjord. Pažnju mi je skrenulo neko praćkanje u vodi. Znam da ima tamo divljih patki, ali uvek su pasivne i nečujne. Pogledam, praćka se jedna poveća riba, a onda shvatim da je praćka neka životinja. Ne! Foka! Odakle ovde! Pozvah ostale volontere da priđu i da vide ovu nesvakidašnju pojavu, kad ono, nešto ogromno i repato. I dok se mi čudismo i raspravljasmo šta je to, ono nestade u kamenju pored vode. Stajali smo nepomično, i dalje se prisećajući šta je to i kako se zove, a onda iz vode izroni, ponovo, to stvorenje sa ribom u ustima. Izašlo je samo da nam pokaže plen i vratilo se u vodu. Bila je to vidra, a to smo definitivno shvatili zahvaljujući google-u. Samo što je ova vidra bila kapitalac. I tako, dugo nisam video ništa živo u ovoj reci. Valjda je ovo znak da dolazi proleće. Zvanično, ovde počinje prvog marta, ali svejedno, vreme je totalno različito iz godine u godinu i ne može se reći okvirno kavko će biti, osim da će biti mnogo kiše, kako kažu lokalci. To je siguno, pa sad zavisi da li u kombinaciji sa snegom ili povremenim suncem. Ono što je fakat, to je da je dan osetno duži i da su se i galebovi probudili i da uveliko planiraju da se gnezde na krovu naše kuće, što počinje da ide na živce, naročito kada to rade izjutra u pet. I dalje mi se u toku noći javlja svraka sa krova garaže i i dalje ne mogu da shvatim šta tu traži u to doba. I cvrkut ptica se čuje danju, ali i dalje je apsolutno sve belo. Uprkos tome, stiže proleće.
Zaključak: stiže proleće.

Pre neki dan naiđoh na link o zdravoj hrani, pa prepoznah sve ove stvari u mojoj, sada, svakodnevnoj ishrani. Koga interesuje, evo ovde može da pogleda o kojim se namirnicama radi:
https://www.youtube.com/watch?v=VUyEPf-IvdM 

Znam da nije pohvalno, ali pre nego da dođem u Norvešku, pripremanje i najobičnijeg jela mi je bilo problem. Tačno je da me kuvanje nije interesovalo, pa sam valjda zato svaki put kada je trebalo nešto da se spremi, pa makar to bilo najobičnije jaje, molio ukućane da to urade za mene. Želim da ohrabrim sve ljude koji se trenutno isto osećaju beznadežno kada je spremanje u pitanju! Evo, danas spremih prve moje kiflice i veoma sam ponosan na taj čin, ne možete ni da zamislite koliko, jer su nestale za tili čas. Ianče, recept sam pronašao na internetu, guglajući "najjednostavnije kiflice".

Nedelju smo završili tako što smo iz garaže uzeli nekoliko cepanki drva, gitaru, pokupili svu hranu i svo piće što smo imali u frižideru i uputili se na brežuljak sa pogledom na fjord. Iako je bilo poprilično kasno i mračno, ostali smo dugo na tom mestu jer nas je atmosfera ponela. Kada je vatra dogorela i kada su počele da se oglašavaju šumske životinje, krenuli smo nazad. Tek smo onda shvatili koliko je zapravo bilo hladno. Ipak, zvuk gitare kombinovan sa pogledom na vatru i fjord po kome se pogiravala neka neobična svetlost, ostaje kao utisak ove nedelje, bez obzira na hladoću!

P.S. Ako neko želi da se oproba u pravljenju najjednostavnijih kiflica, izvolite recept:

Retrospektiva 1 - Putovanje do Norveške

Dragi moji, došao sam na ideju da pročačkam moje pređašnje blogove od počekta pisanja na temu "Norveška iz mog ugla" i da proverim šta se za to vreme promenilo, šta mogu da potvrdim, a šta da opovrgnem. Zato, ovu reviziju započinjem prvim blogom pod nazivom "Putovanje do Norveške".

U tom blogu sam pisao o tome šta je EVS program. I dalje ga topla srca preporučujem, samo vođen iskustvom drugih - na moju sreću, koji su odustajali od projekta nakon par meseci, pre nego da ga izaberete i da se prijavite, dobro razmislite i sagledajte sve mogućnosti života i rada tamo. Nekada ne zavisi i sve od nas, naravno. Jedna devojka je prekinula projekat na krajnjem severu Norveške jer nije mogla da izdrži noć koja traje 22 sata. S druge strane, znam devojku koja je prekinula projekat jer nije bila zadovoljna onime šta treba da radi tokom projekta, kao ni ekipom ljudi sa kojom treba da živi godinu dana. S druge strane, jako mi je drago jer je dvoje mojih bliskih prijatelja otputovalo na EVS u Španiju, nakon što sam se ja odlučio za dugoročno volontiranje. 

U daljem tekstu sam dao odgovor na pitanje zašto baš Norveška, i to zbog sledećih stvari:

 1. Standard - I zaista, mogu da potvrdim da živim na boljem životnom standardu kao volonter u Norveškoj, nego kao šef računovodstva u osnovnoj školi u Srbiji. Zdrav vazduh udišem, zdravije se hranim, a često sam u prilici da radim stvari koje u Srbiji nikada do sada nisam imao prilike - krstarenje fjordom, okeanom, skijanje, sankanje na norveški način, plivanje u kombinaciji sa saunom, a zatim joga, lov na krabe, pecanje lososa, makrele, bakalara i drugih morskih riba... 

2. Sistem koji odlično funkcioniše - a to zato što se svi pridržavaju pravila. Nema lopova, kuće su otvorene non-stop, bicikle i sanke parkirane pored puta bez katanca i slično. Autobusi ne kasne, u institucijama ne postoje redovi, a zato jer se internet se koristi na najbolji mogući način. Sve je transparentno i dostupno. 

3. Priroda - Fantastično okruženje koje menja izgled i boju iz meseca u mesec, a neretko i iz nedelje u nedelju. Svakodnevno sam okružen planinama niz koje se danas slivaju vodopadi, sutra su pretvoreni u led, a prekosutra ih i nema. Vazduh je tako čist. Svi voze bicikle kroz selo, jer je tako lakše i brže završiti posao, a i ne zagađuje se priroda o kojoj nenormalno vode računa. Svo smeće se odvaja, a potom šalje na reciklažu. Šumske staze, voda koju piješ iz stene, iz potoka, iz bare, borovnice i svakakve neke bobičaste voćke koje prvi put u životu vidim su samo deo onoga što ti priroda ovde pruža, a ljudi su iz poštovanja prema istoj, prema sebi i prema generacijama koje dolaze, to i sačuvali i i dalje čuvaju. 

4. Putovanje - Prilika da putujem i upoznajem nepoznato je svakako fakat. Posebno sam srećan jer mi se pruža prilika da putujem u okviru Norveške, ali i u inostranstvo. Na primer, u martu putujem na Island na nedelju dana. Kada bi mi se pružila prilika za tako nešto iz Srbije? Nekad ili nikad, ko zna... Ali odavde je sve jednostavnije i jeftinije, verovali ili ne. Iz Bergena ili Osla, putem Norwrgiana ili SAS-a, možete leteti širom sveta mnogo jeftinije nego li iz ostatka Evrope. 

5. Život bez stresa - I stvarno je tako! Ovde sam zaboravio šta znači imati pritisak, ubrzani rad srca, tenziju, nesanicu ili slične stvari. Čim primete da si pod stresom, odmah reaguju i smiruju te, a neretko i šalju kući s posla, jer ti treba odmor. Stvarno, ljudi, nemaš razloga da se sekiraš ni za šta, ali i kada imaš, nekako naučiš da to ne radiš. Uklopiš se u okolinu i samo slediš stvar, jer ti, naravno, prija. 

6. Norveški jezik - Ovde se stvar menjala iz meseca u mesec. Nekada mislim da sam prezadovoljan svojim znanjem i napredovanjem kada je u pitanju ovaj jezik, a onda dobijem momente kada se nerviram jer ne umem da se izrazim kako treba ili kako želim. Pričao sam o dijalektu i problemima sa učenjem istog, ali dobro, sve to ide u nekom dobrom pravcu. Samo znam da je najbolji način da se nauči bilo koji jezik je samo pričanje, pričanje i pričanje, uz konstantno učenje - svakodnevno, makar po 10 minuta na dan. Samo ću reći da norveški nije nimalo lak. Što više ga savladavaš, to više shvataš koliko je to tačno. Naravno, mnogo mi je značio kurs u privatnoj školi stranih jezika Akademija Aleksandrija u Nišu, pre nego da dođem. Ako, pak, niste iz tog kraja Srbije, škoal Saga iz Kragujevca je odlična stvar. Ogroman je plus jer sam imao krus pre dolaska, to je neprocenjivo u smislo da je to bila odlična odskočna daska. 

Takođe, moram da dodam da razloge zbog kojih sam se odlučio na sve ovo shvatam svaki dan iznova. 

Aplikacija za EVS - Sredinom januara smo krenuli da dobijamo aplikacije od novih potencijalnih volontera. Ja sam sada jedan član komisije za odabir istih, pa tim povodom moram da pročitam sva motivaciona pisma i sve biografije. Iskren da budem i bez lažne skromnosti, postao sam jako svestan vrednosti svoje biografije, nakon što sam pročitao dvadesetak novih. Sada mi je i jasno zašto su me vrlo lako i brzo odabrali, bez obzira na veliku konkurenciju. 

Iskrustvo u nevladinom sektoru - naranvo, mnogo mi pomaže u volontiranju, ali ništa ne funkcioniše isto. Ovde su svi spremni na volontiranje, tako da je mnogo lako organizovati bilo koji događaj ili akciju. Potrebno je da pozovete direktno ljude i oni da potvrde svoj dolazak i ono što će da rade, a onda da putem interenta ispoplaćate i iznaručujete sve što vam je potrebno za taj događaj. Ništa lakše. Posebno značajno iskustvo je u oblasti interkulturanog dijaloga, saradnje i učenja. To mi je, s druge strane, omogućilo da lakše prihvatim različitosti ljudi sa kojima živim i radim. 

Kako sam putovao? - Iskreno, žao mi je što sam gledao da štedim na parama koje će mi biti refundirane, a u ime toga sam putovao 24 sata. Uprkos maltretiranju, odlično je bilo jer mi se pružila prilika da zakoračim na teritoriju i Švedske, i Danske i Norveške. Kopenhagen me je oduševio, a posebno arhitekturom i brojem biciklista na ulicama. 

Ovo je bila retrospektiva na prvi blog koji se odnosio na pripreme i putovanje do Norveške. Za kraj jedna sveža sličica sa jednog planinskog vrha sa kojeg se vidi Dale i čuveni most.

Dan 150-i

Ljudi, 150 dana prođoše k'o od šale! Dok sam se u početku opterećivao datumima, danima i iste brojao, sada to apsolutno nije slučaj. To me je prošlo odmah posle odmora u Srbiji. Sada - danas, ne gledam iza sebe, ali poštujem i znam, ne gledam ispred sebe, ali planiram. Živim za danas i sada, a da uživam u tome u potpunosti. Evo nekih stvarčica koje su obeležile moj boravak u Norveškoj ovih dana:

Putovanje do Osla i nazad

- Odlučili smo se na putovanje automobilom iako je Tur harao - najavljeno nevreme koje je pogodilo zapadnu obalu i centralnu Norvešku dokle god je moglo da dohvati. Prijateljica iz Osla mi je rekla da budemo pažljivi na padanje drveća jer inače, ovde stabla nemaju jako korenje, već su prilepljena za stene i onda jak vetar, a kamo li oluja, očas posla ih omakne. Sneg i mećava su nas pratili sve do centralne Norveške, oko 450 km, a onda je sve bilo drugačije i bolje. Opasnost je dolazila ne samo od drveća već i od lednjaka koji su se otapali sa visokih stena i neretko pljuštali na asfalt. Nije bio redak slučaj da pored puta stoji velika drvena ili metalna ograda koji štiti put od snežne lavine.

- Imao sam prilike da vozim norveškim zaleđenim putevima ukupno oko 200 km. Iako sam prvi put po ovakvom (ne)vremenu vozio, srećan sam bio jer sam uspeo bez nepovoljnih okolnosti da to uradim, a i kako ne bi kad sam imao dobrog instruktora - druga Saju.
- Srpska porodica koja mi je postala familija u Daleu, se odselila, pa je i razlog mog putovanja za Oslo, prilika da im pomognem oko selidbe i da se malo maknem iz ovog sela. Koliko sam tužan jer meni dragi ljudi odavde odlaze zauvek, toliko sam i srećan zbog njih jer će im život u Oslu biti mnogo lepši i lakši, iz mnogo razloga. Oslo - san većine Srba u Norveškoj.

- Auto je bio prepunjen stvari, tako da smo napred stali samo vozač i ja. Iza sebe ništa nismo videli. Težina auta bila je od pomoći na klizavom putu. Treći putnik je bio moj telefon tj. GPS koji nas je vodio izuzetno dobro, a posebno hvala teti koja je sve vreme upravljala našim kretanjem "Za stotinu metara skrenite levo...". Hvala joj!

-  Videh i to čuveno Oslo. Lep i živ grad, a posebno za razliku od mesta iz kojeg dolazim. Ljudi su prijatni i spremni da ti pomognu i odgovore na svako pitanje. U super marketu u kojem sam kupio nešto od hrane i pića za putovanje nazad u Dale, pre polaska autobusa, radili su sve sami Arapi. Nije bilo ni jednog Norvežanina. Po gradu se sreću prosjaci, ali one prose po određenim standardima. Svaki od njih trojice, koliko sam ih video, ispred sebe su imali plastičnu čašu za sitniš i zapaljenu sveću za spolja.

- U povratku autobusom, napravili smo pauzu pored parka za medvede. U centralnoj Norveškoj ih izgleda ima dosta, pa im je sve posvećeno, pa čak i logoi samih opština i gradova. Dok smo se vozili, pored puta sam video farme konja, volova i bizona. Ne znam odakle oni ovde, ali eto. Inače na km na putu je stajao znak za oprez zbog jelena i sličnih životinja. Nije teško bilo putovati uz domaće ukršene reči, pa iako sam putovao 12 sati - auto, brod 1, gradski autobus, autobus 1, brod 2, autobus 2. :)