Tako je i bilo. Kaže profesorka: "Vozićem se oko sat vremena, ja sam udaljena 50 kilometara odavde. Nadam se da niko nema problema sa mučninom tokom vožnje jer je na putu nenormalan broj oštrih krivina!?" "Sestro slatka", mislim se..."Gde me samo nađe!?" Nismo prešli ni pet kilometara, ona je spazila moju facu u retrovizoru i priupitala me: "Dečko, je l' tebi dobro? Da vozim sporije!" "Stani, molim te, da izađem!" - mislim se, a ne mogu usta da otvorim da izgovorim i jednu jedinu reč koliko mi se šuntavi po glavi. Tačno je, put je krivudav, a još plus nisam ništa jeo, čuvao sam se za tu večeru, kao i ostali volonteri. Dosledno sledimo slogan kuće "Ako ti se negde pruži prilika da jedeš, van kuće, jedi!" :) "Da li ste se vezali i vi nazaad?" - pitala nas je i objasnila da moramo biti vezani. Ovde se niko ne vezuje zbog policije već zbog sebe i zato što je to pravilo, pa čak i u autobusu. Onda je zaustavila auto i izvinila se zbog toga. Potom je uzela telefon i rekla da mora da obavi kratki razogovor. Nakon toga nam je objasnila da je zabranjeno voziti i pričati. Bilo mi je čudno jer nigde oko nas nije bilo ni jednog automobila, ali to je pravilo. Zato im sve ovako ide. Počeo sam da imam veliki problem, posle samo mesec dana boravka ovde, a to je da ne znam kojim jezikom više pričam. U kući engleski, na poslu uglavnom norveški, a s vremena na vreme, sa Srbima, srpski. Kada krenem da pričam neprestano mešam jezike, posebno engleski i norveški. To zvuči tako idiotski da mi je samom sebi mučno da slušam to. Nisam ništa odgovorio, a svi u autu su skapirali o čemu se radi. Nakon sat vremena krivudanja, konačno smo stigli u njeno selo koje broji oko pedesetak stanovnika. Selo je smešteno pored fjorda, u podnožju velike planine. Sve kuće su farme koje uglavnom uzgajaju ovce. Priroda je fantastična. U vodi od nekoliko jezera i u onoj u fjordu se ogledaju najrazličitiji pejzaži. Neverovatno je kako se sve vidi jasno. Primetili smo da su se boje u prirodi transformisale za samo jedan dan. Juče je sve bilo, uglavnom, zeleno, a već danas sve je postalo žuto, sa pretenzijom da postane crveno za neko vreme. Lišće je na sve strane, kao da je u toku noći opalo, odjedared.Profesorka nas je upoznala sa suprugom i pokazala nam njihovu prelepu kuću. Nameštaj je autentičan i prelep. Pitao sam se koliko li to sve košta, a onda su nam sami, bez da ih pitamo, objasnili da su sve u kući kupili u prodavnicama polovnih stvari ili putem fejsbuk grupa tipa "kupujem-prodajem". I zaista, kada su nam rekli neke od cena, bili smo u šoku, posebno jer su te stvari i za nas jeftine, a kamo li za njihov pojam i standanrd. Kažu da se ovde ljudi često sele, pa samim tim i menjaju stvari. Ona radi kao profesor španskog i svakog dana putuje, kolima, po sat vremena do posla i plus još toliko nazad. Kaže da joj nije problem da vozi, osim kada je velika zima i sneg, jer putari znaju često da budu lenji i da ne počiste sneg na celoj deonici. Onda mora da zove službu i da se žali, pa da čeka da dođu i da raščiste put. On radi nešto kao čuvar fjorda, nisam baš najbolje shvatio, ali poenta je u tome da imaju posao. Pored toga imaju farmu sa stotinak ovaca. Farmeri su ovde jako degraditrani i da ljudi iz gradova misle da se bogate na račun države na osnovu subvencija i drugih vrsta pomoći od države, a ustvari to uopšte nije tako, reče nam on. Kada svedeš troškove i prihode, vrlo često su u gubitku. Nije mi bilo jasno zašto onda imaju farmu, pa sam morao da ih pitam. Odgovorio je da mu je to hobi i porodična tradicija. Ok, poštujem! Svaka čast. I oni su nam pričali da se boje onoga što sledi - dolaska velikog broja emigranata i već postojeće naftne krize. Kažu, zbog nje je veliki broj Norvežana ostao bez posla. "Ali ako, neka nam se već jednom to desi, da shvatimo da ne možemo doveka biti bogati bez da mislimo na budućnost!" - dodala je ona. "Pre ili kasnije to bi se desilo!" - složio se on.
Usledila je večera. Ah... Ne sećam se kada sam jeo nešto ukusnije. Bilo je to jagnjeće pečenje, naravno sa farme, neki braon sos, salata sa brokolima i neko veoma ukusno jelo sa zapečenim krompirima i kačkavaljem. Uz sve to su nam poslužili kvalitetno špansko crno vino. Očistili smo sve posude od hrane i time olakšali domaćici pranje sudova. Potom smo prešli u salon za kafu i čokoladu. Tamo je bio takođe autentični nameštaj i velike police sa knjigama i diskovima. Kristina je za njih napravila kolač sa šljivama, pa smo i njega degustirali. Nastavili smo ćaskanje, ali sada o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i ovcama. Najpre sam morao da ih ubeđujem u suprotno od onoga što su čuli o Srbiji, a onda da opisujem ukratko istoriju balkanskih naroda. Konačno, kada smo promenili temu, došle su na red ovce - jefitna cena mesa, skoro nikakva cena vune, skupa tehnologija i slično. Onda smo malo pričali o bezbednosti u Norveškoj. Iznenađeni smo koliko se osećamo sigurno. Kosntatovali smo mi, volonteri. Španjolka je pre neki dan zaboravila novčanik pun para u marketu i kada je to shvatila, posle par sati, vratila se i našla ga na istom mestu. Bio je netaknut. Ovde i kuće ne zaključavaju. Naravno, u većim mestima nije baš tako, ali u manjim i pogotovo ovako zabačenim je to sasvim normalno. Imali su kaže, seća se, jednog lopova u nekom selu, ali on je krao iz razloga jer je bolovao - bio je kleptoman, a ne iz razloga jer mu je nešto falilo. :)
Sledeća tema bila su norveška deca. Španjolka je konstatovala da joj se čini da deca ovde izgledaju nesrećno. Ne može da vidi osmehe na njihovim facama, kao što može u Španiji.
"Ne, to nije istina. Oni su srećni jer oni imaju sve. Oni se samo boje da pokažu emocije, kao i svi Norvežani!" - odgovorila je profesorka.
"Smatram da moramo da menjamo mnoge stvari iz korena, pa i sitem obrazovanja!" - dodala je profesorka.
"Ali mi učimo o obrazovanju kao primeru dobre prakse iz svih skandinavskih zemalja!" - zbunila se Krisitna.
Za to vreme, njen suprug i ja smo pričali o norveškom jeziku i dijalektima. Kaže da ranije nije bilo puteva i da su jedni do drugih stizali samo preko planina. Iako su sela vazdušnom linijom blizu, jedva da su do nekih uspevali da stignu. Zato su razvili svoje sopstvene dijalekte, pa nije ni čudo da susedna sela, svega nekoliko kilometara udaljena, imaju različite. Svi ovde na jugo-istoku zemlje "seku reči", kako on reče, za razliku od ljudi iz Osla i ostatka zemlje gde pevaju jezik. Požalili su se na centralizaciju i na to da ljudi iz Osla misle da je samo taj grad Norveška. Ništa različito nego kod nas. Složio sam se sa njim. Onda me je zamolio da pričamo na norveškom i na moju prvu rečenicu je počeo da se smeje do te mere, da mi je malo bilo i neprijatno. I ostalima smo zaokupirali pažnju. "Ako ti je, kada se praviš pametan pa hoćeš da pričaš dijalekt!" - rekao sam sam sebi. Zvanično "Jeg" (čitaj "jaj") je lična zamenica i znači "ja". Ipak, u ovom delu zemlje se kaže "Eg". Ako se izgovori kratko "eg" kao što sam ja izgovorio, onda to znači "jaje", ali ako se izgovori dugo "e", onda to znači "ja". Dakle "eeg". "Pa da li je moguće? To znači da sam ja svaki put kada sam želeo da kažem "ja" rekao "jaje"!" Iznenadio sam se, a on mi je to potvrdio dok su se ostali smejali.
 |
| Nije moja slika već sa google-a |
Bilo je ovo izuzetno prijatno veče. Neizmerno smo zahvalni ovom svežem bračnom paru na gostoprimstvu i druženju. Obećali smo im da ćemo ih pozvati kod nas na neko druženje uz internacionalne specijalitete.
