Ova priča nema mnogo veze sa Norveškom, ali sam je ovde čuo i iz nje može mnogo toga da se nauči. Na mene je ona ostavila jak utisak, pa sam rešio da je ovde podelim.
Živeo jednom jedan mladić tamo gde se i rodio. Pošto je na tom mestu i u toj zemlji bilo teško da ostvari svoj sa - da postane slavni fudbaler, smatravši da za to ima potencijala, rešio je da pokuša izvan granica svoje zemlje. Ta zemlja iz koje je ovaj mladić po imenu Festus Okej, zove se Nigerija.
Dugo vremena je pripremao plan i skupljao snagu da saopšti svojoj velikoj porodici ono što mu je na pameti. Naravno da je brinuo kako će sve to oni prihvatiti jer je živeo u konzervativnoj sredini. Kada se konačno okuražio, iskoristio je momenat kada je cela porodica bila na okupu i rekao. Imao je nekoliko sestara koje su imale podeljeno mišljenje oko toga. Dok je majka ćutala, otac je bio izričit: "Ako to uradiš, onda više nisi moj sin!"
Uprkos svemu tome, Festus se okrenuo i otiš'o. Svu svoju ušteđevinu je poneo sa sobom i otišao u najbližu luku. Kupio je kartu za brod do Turske. Očekivao je da će to biti veliki brod poput "Titanika", ali to je bio mali stari drveni brod. Još gore od svega toga je bilo to što je primetio da je na brodu bilo previše putnika. Kada je brod krenuo, siledžije koje su na njemu radile su zapretile putnicima da izvade sav novac koji imaju i da im daju. To su morali da urade svi, pa i junak ove priče - Festus. Ali mukama na brodu nije bio kraj. Pošto ih bilo više nego što inače mogu da stanu, siledžije su nasumično hvatale putnike i bacale u more. Nije im bilo šanse da prežive. Srećom, momak koji je sanjao da postane fudbaler je preživeo ovaj teror i za nekoliko dana se našao na kopnu. Bio je u Istanbulu. Kada je stig'o i zakoračio na zemlju, kleko je i zaplakao. Pogledao je u nebo i obećao sebi da će postati slavni fudbaler.
Pošto nije imao novaca to je bilo veoma teško ostvariti. Smešten je sa ostalim azilantima. Njih šezdeset je živelo u povećkoj dvospratnoj kući u Bejoglu, Istanbul. Kako su dani prolazili, Festus, kao i ostali emigranti su bivali sve gladniji i gladniji. Tada, na leto 2007. godine, u Turskoj nije bilo organizacija i udruženja koja su se bavila humanitarnim pitanjima i pomoći azilantima. Bilo je veoma teško prebroditi ovu krizu gladi, pa su se azilanti odlučili na štrajk. Izašli su na ulice grada i tražili pomoć od aktuelne vlasti. Vlast je na to odgovorila tako što je poslala policiju da ih razjuri. U toj jurnjavi, policajci su uhvatili Festusa, između ostalih, i odveli ga u pritvor.
Sutradan je komandant policijske stanice želeo da razgovara sa svakim od uhapšenih. Uvodili su jednog po jednog. Konačno, na red je došao i Festus. Optužili su ga da je posedovao drogu, a on je uporno pokušavao da objasni svoju misiju.
- Ko si ti i šta tražiš ovde? - pitao je komandir.
- Fudbal! Ben fudbaler! - pokušavao je da objasni jer je imao problem sa turskim jezikom.
Komandir je bio veoma besan. Nije imao strpljenja da sluša ovog mladića, uperio je pušku u njega i počeo da mu se dere na, za njega nerazumljivom, turskom jeziku.
- Fudbal, fudbal! - mladić je pokušavao da objasni zbog čega je došao.
Znate li šta se onda desilo?
Taj 20. avgust 2007. godine je promenio sve. Komandant policijske stanice je opalio metak pravo u Festusovu glavu. Ovde je završena priča o mladiću i njegovoj želji da postane poznati fudbaler u ovom surovom svetu.
Policajac koji je pucao nije optužen niti saslušan, a u zvaničnom saopštenju stoji da je u pokušaju da otme oružije policajcu, Festus sam sebe upucao.
Ipak, ovde počinje nova priča, priča o građenju novog civilnog društva koje počiva na poštovanju prava, jednakosti i slobode. Nakon ovog događaja, građani Turske, ali i drugih zemalja, pokrenuli su masovne proteste protiv ovakvih režima vlasti. Za to se i dalje bore neki hrabri ljudi. Neki prepoznaju njihovu borbu, neki ne, ali bilo kako bilo, samo treba da se zapitamo kuda vodi ovaj svet.
Tek nakon godinu dana vest o pogibju ovog hrabrog mladića, sa neostvarenim snovima, stigla je do njegove porodice.
Živeo jednom jedan mladić tamo gde se i rodio. Pošto je na tom mestu i u toj zemlji bilo teško da ostvari svoj sa - da postane slavni fudbaler, smatravši da za to ima potencijala, rešio je da pokuša izvan granica svoje zemlje. Ta zemlja iz koje je ovaj mladić po imenu Festus Okej, zove se Nigerija.
Uprkos svemu tome, Festus se okrenuo i otiš'o. Svu svoju ušteđevinu je poneo sa sobom i otišao u najbližu luku. Kupio je kartu za brod do Turske. Očekivao je da će to biti veliki brod poput "Titanika", ali to je bio mali stari drveni brod. Još gore od svega toga je bilo to što je primetio da je na brodu bilo previše putnika. Kada je brod krenuo, siledžije koje su na njemu radile su zapretile putnicima da izvade sav novac koji imaju i da im daju. To su morali da urade svi, pa i junak ove priče - Festus. Ali mukama na brodu nije bio kraj. Pošto ih bilo više nego što inače mogu da stanu, siledžije su nasumično hvatale putnike i bacale u more. Nije im bilo šanse da prežive. Srećom, momak koji je sanjao da postane fudbaler je preživeo ovaj teror i za nekoliko dana se našao na kopnu. Bio je u Istanbulu. Kada je stig'o i zakoračio na zemlju, kleko je i zaplakao. Pogledao je u nebo i obećao sebi da će postati slavni fudbaler.
Pošto nije imao novaca to je bilo veoma teško ostvariti. Smešten je sa ostalim azilantima. Njih šezdeset je živelo u povećkoj dvospratnoj kući u Bejoglu, Istanbul. Kako su dani prolazili, Festus, kao i ostali emigranti su bivali sve gladniji i gladniji. Tada, na leto 2007. godine, u Turskoj nije bilo organizacija i udruženja koja su se bavila humanitarnim pitanjima i pomoći azilantima. Bilo je veoma teško prebroditi ovu krizu gladi, pa su se azilanti odlučili na štrajk. Izašli su na ulice grada i tražili pomoć od aktuelne vlasti. Vlast je na to odgovorila tako što je poslala policiju da ih razjuri. U toj jurnjavi, policajci su uhvatili Festusa, između ostalih, i odveli ga u pritvor.
Sutradan je komandant policijske stanice želeo da razgovara sa svakim od uhapšenih. Uvodili su jednog po jednog. Konačno, na red je došao i Festus. Optužili su ga da je posedovao drogu, a on je uporno pokušavao da objasni svoju misiju.
- Ko si ti i šta tražiš ovde? - pitao je komandir.
- Fudbal! Ben fudbaler! - pokušavao je da objasni jer je imao problem sa turskim jezikom.
Komandir je bio veoma besan. Nije imao strpljenja da sluša ovog mladića, uperio je pušku u njega i počeo da mu se dere na, za njega nerazumljivom, turskom jeziku.
- Fudbal, fudbal! - mladić je pokušavao da objasni zbog čega je došao.
Znate li šta se onda desilo?
Policajac koji je pucao nije optužen niti saslušan, a u zvaničnom saopštenju stoji da je u pokušaju da otme oružije policajcu, Festus sam sebe upucao.
Ipak, ovde počinje nova priča, priča o građenju novog civilnog društva koje počiva na poštovanju prava, jednakosti i slobode. Nakon ovog događaja, građani Turske, ali i drugih zemalja, pokrenuli su masovne proteste protiv ovakvih režima vlasti. Za to se i dalje bore neki hrabri ljudi. Neki prepoznaju njihovu borbu, neki ne, ali bilo kako bilo, samo treba da se zapitamo kuda vodi ovaj svet.Tek nakon godinu dana vest o pogibju ovog hrabrog mladića, sa neostvarenim snovima, stigla je do njegove porodice.
No comments:
Post a Comment