Viking

Najčitaniji postovi:

Wednesday, 23 September 2015

Prvi dan u školi

Imao sam prilike da slušam i čitam o norveškom sistemu obrazovanja. Sve mi je to zvučalo i ovako i onako, ali sam jedva čekao da počnem da radim u školi, da vidim kako sve to izgleda na terenu. Popisivanje je jedna od mojih životnih misija, pa sam rešio da i ovog puta zabeležim stvari na terenu. 

Ustao sam, spremio se i u 8.25h uhvatio autobus za mesto Flekke. To mesto je od mog sela udaljeno oko 10 kilometara, a karta u jednom pravcu košta oko 400 dinara. Naravno, u školi u kojoj radim, refundiraće mi te troškove na kraju meseca. Inače, da nije tako, puzio bih, lazio bih, leteo bih do tamo... :) Imam biciklu u garaži, samo treba da se okuražim da ustanem dovoljno rano da bih stig'o tamo na vreme. U školi ću raditi svake srede, a svakog petka u vrtiću koji je sastavni deo ove ustanove. 

Potrudiću se da ne upoređujem škole u Srbiji i ovu ovde, već ću to prepustiti vama. 

Od autobuske stanice sam hodao oko 5 minuta i ispred mene se stvorilo ogromno dvorište sa bogatim mobilijarom, mini-pič terenom za mali fudbal i velika zgrada škole. Kako sam se približavao zgradi, izpred nje se stvorio direktor ustanove sa osmehom do ušiju: "Velkommen, Milan!"

Nakon dobrodošlice, odveo me je do nastavničke kancelarije koja je smeštena tik uz ulazna vrata sa velikim staklenim prozorom koji gleda na dvorište. Dok nastavnici odmaraju i piju kafu, deca se igraju u dvorištu, ali tako da su im uvek na oku. Naravno, po jedan nastavnik je dežuran ispred zgrade. Pored prostorije gde piju kafu, nastavlja se prostorija gde svaki nastavnik ima svoj radni sto sa policom. Tamo oni pripremaju časove, arhiviraju dokumentaiju i ostalo. Dalje, u produžetku je administrativna služba i direktor. Između je smeštena kuhinjica gde oni pripremaju obroke i kuvaju kafu ili čaj. Ono što je meni interesantno, to je da ovde deca polaze u školu sa šest godine starosti, a završavaju je sa 12 godina. Kada završe sedmi razred, prelaze u "ungdomskole" - srednju školu. U celoj školi ima 40-ak đaka i idu u kombinovana odeljenja. Peti, šesti i sedmi razred su u istoj učionici. U sedmom razredu imaju samo jednu učenicu i to iz Inidje. Isti nastavnici predaju više predmeta, na primer, danas sam upoznao nastavnika koji predaje fizičku kulturu, matematiku i istoriju. 

Učionice su im male, ali veoma dobro uređene. U svakoj se nalazi obična tabla, pametna tabla, a iznad njih stalkovi za karte iz istorije i geografije, zatim po nekoliko računara, mini kuhinjica, ventilacija, grejanje, dobro osvetljenje... Na kraju svake učionice se nalazi mala prostorija gde nastavnici nalaze sva potrebna nastavna sredstva za rad: sunđere, krede, projektore, laptopove i drugo. To stoji otoreno i ne zaključava se, a deca ne prilaze tamo osim kada im nastavnik ne da zadatak da nešto donesu. Imao sam tu čast da prisustvujem času norveškog jezika u starijim razredima i mogu da vam kažem da sam se veoma iznenadio kada sam shvatio šta uče u tom uzrastu. Učili su da izgovaraju pravilo reči na slovo "sj" što mu dođe "š". Potom su prepisivali reči koje počinju sa tim slovom iz knjige u svesku. Dok su to radili sedmaci, ostali razredi su ćaskali između sebe. Iznenadio sam se i time jer su đaci potpuno slobodni da ustanu i bez pitanja natoče sebi vodu, protegnu se, pogledaju telefon i slično. Nastavnici mogu da piju kafu na času. Iako ipak, za moj pojam, zaostaju sa gradivom u tom uzrastu, deca izgledaju nekako mnogo spremna za život. Na zidu učionice bili su zalepljeni logoi svih političkih partija koje su se u protekloj nedelji nadmetali na lokalnim izborima širom Norveške. Potom sam prisustvovao času fizičkog vaspitanja. Neverovatno je kako deca slušaju nastavnike. Otišli smo u omanju salu, ali potpuno opremeljenu za čas fizičkog vaspitanja. Deca su se jurila po sali, a na pljesak ruke nastavnika, napravila liniju postrojivši se ispred njega. Nastavnik je svakog đaka ponaosob pitao kojim sportom želi da se bavi na ovom času i oni su se izjašnjavali. Na kraju ih je podelio u tri grupe i neki su igrali hokej, neki rukomet, a neki vežbali gimnastiku. Pre svega toga bilo je zagrevanje - fenomenalna igrica "veštice" gde se deca uče, između ostalog, i timskom radu i saradnji. Izgleda kao naš "ledeni deda", ali je mnogo kreativnija i zanimljivija. Čim budem imao priliku, podeliću je sa našim učiteljima. :) Još jedna fascinacija je ta što sva deca poštuju pravila igre, a mogu da zabušavaju kako god požele. Bilo mi je čudno kako se tako striktno pridržavaju pravila igre, pa su me i tim povodom ostavili bez teksta. U učionici, nastavnici su u sobnim papučama, uglavnom, a deca ili bosa ili u čarapama. Svako od njih ima svoj ormarić gde ostavlja stvari. Nemaju školske uniforme. U srednjoj školi u kojoj radi moja koleginica iz Španije, kaže da imaju tri 3D štampača čija je vrednost ogromna. Imaju najsavremeniju tehniku, a uprkos tome se žale da bi škole mogle bolje da se opreme.

Posebno iskustvo i impresije donosim iz školske kantine. Prva slika koju sam video ispred sebe, nakon što sam otvorio vrata kantine, bila je dvoje preslatkih malih plavih đaka - dečak i devojčica, sa ogromnim noževima seku kupus na sitne kockice. Desno od njih bio je nešto stariji dečak koji je kuvao griz, dok je Anita - šefica kuhinje, sve vreme pričala sa njima kao sa odraslim osobama, učeći ih da budu pravi kulinari. Toliku su, ova deca, spretna da ja nemam reči. Ja sam im se pridružio u guljenju šargarepe i seckanju jagnjećeg mesa na komadiće. Potom, Anita, je kuvala sve to, a mi smo namestili stolove i stolice, postavili pribor za jelo i zapalili sveću za svaki sto. To je, kao što sam već negde pisao, ovde neizbežno. Potom smo samo oprali krompir i ubacili ga u lonac za kuvanje. Tek kada su ga servirali, shvatio sam čemu služi pa sam mu nadenuo ime "individualni pire". Svako u tanjir dobije neoguljeni kuvani krompir. Potom ga svako oguli i viljuškom usitni, posoli koliko mu treba i eto pirea. Što bi se mi u kantini mučili da gulimo i pasiramo, kada može svako sam to da uradi! :) Posle ručka, pokupili smo suđe i ubacili u mašinu za pranje. U raspremanju sale su nam pomogli i nastavnici koji su ručali zajedno sa svima nama. Nemaju pomoćne radnike, već plaćenu službu koja dođe i očisti školu, mada svi, zaista, vode računa o higijeni u školi i školskom inventaru. Žao mi je što naše škole i slične ustanove nemaju svoju vlastitu kuhinju i kantinu, to bi mnogo značilo svima. I meštanima koji bi imali gde da prodaju povrće koje proizvedu, i đacima da se bolje i zdravije hrane, ali i da kroz rad u kuhinju nauče mnogo toga što im je potrebno za život.

Na času muzičkog su svi svirali i pevali. Svako od njih svira neki instrument, a najviše flauti, što me je podsetilo na moje detinjstvo i osnovnu školu. Na času matematike su radili sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje, u sedmom razredu. Za vreme pauze između časova, sva deca - bez obzira da li su obuvena ili bosa, trče napolje da bi se igrali na mobilijaru koji je u dvorištu. Taj mobilijar je od prirodnih materijala - drvena konstrukcija i ljuljaške od gume za automobile, kućice od drveta i drugo. Krenula je kiša, ali njima to ne remeti plan, pa su napolju sve dok ne čuju zvono. Istog trenutka se vraćaju u klupe i vade knjige za naredni čas.

Ni jednog jedinog roditelja nisam video celi dan. Sva deca su nakon zvona za kraj poslednjeg časa otišla na autobus koji ih razvozi do kuće. Po jedan nastavnik ih prati do stanice koja nije mnogo daleko od školskog dvorišta. Čini mi se da generalno, njihovi zaposleni u školi, mnogo manje rade od naših, bez hijerarhije i bez ikakvog stresa. Iako sam rek'o da neću da upoređujem, ovde sam morao da zaključim. Pozvao sam direktora sa "direktor", a on me je najljubaznije zamolio da ga zovem po imenu, a ne po funkciji. Ovde se, stvarno, svi pitaju za mišljenje i budu saslušani.