1. I jaje i ja imamo identifikacioni broj
Ovde sve ima svoj identifikacioni broj, pa i jaje, pa i ja. :) Jaja su im potpuno bela i organska. Ja sam pre neki dan dobio svoju norvešku "ličnu kartu" koja važi godinu dana. Na nju sam čekao svega desetak dana, od dana kada sam svoj dolazak prijavio policiji. Karticu i pismo sam dobio putem pošte. Administracija je mnogo jednostavnija, rekao bih, nego kod nas. Jasno stoji šta ti je sve potrebno i za šta, tako da nema greške. Često i skenirana dokumenta završavaju pos'o.
2. Krstarenje fjordom
U volonterskoj kući, u kojoj živim, zazvonio je zajednički mobilni telefon. Bio je to poziv od jedne komšinice. Želeli su, ona i njen suprug, da nas provozaju svojom jahtom. Bili smo oduševljeni pozivom i spremili se za nekoliko minuta. U luci koja je par kilometra od naše kuće, čekali su nas naši dragi domaćini. Ušli smo u jahtu, a onda su nam pričali kako su proveli svoj odmor krstareći morem i obilazeći razne fjordove i priobalska mesta u Norveškoj. Odvezli su nas do većeg, a potom do manjeg vodopada, a onda do nekoliko usamljenih ostrva. Nekada su, kada su bila siromašna zemlja, na tim ostrvima seljaci imali svoje "pojate" gde su čuvali stoku i lovili ribu, ali danas ti objekti koriste samo u turističke svrhe.
3. Praktična "kanta" za pikavce
Ovde se, koliko sam do sada mogao da vidim, autobusi mnogo retko koriste. Svi imaju svoja kola, doduše ne neke posebne marke i tipa, ali dovoljno dobra da služe svrsi. Autobuske polaske imaju retko, a cene karata su nenormalno visoke. Na primer, karta od jednog do prvog sledećeg sela, koje je udaljeno oko 10-ak kilometara, košta oko 400 dinara. Studenti i mladi do 28 godina, uglavnom imaju popust, ali za dalje destinacije, na primer od jednog do drugog grada. Na autobuskoj stanici sam naišao na skroz simpatičnu i praktičnu "kantu" za odlaganje pikavca - vidi sliku. Odmah sam se setio autobuske stanice u svom selu, gde nema obične kante, jer niko od nadležnih za to, ne mari. Pitam se koliko li je potrebno novaca ili mozgova da se izumi i napravi ili prosto kupi ova skalamerija i postavi na svakom autobuskom stajalištu. Duboko verujem da kada bi naši - srpski pušači imali gde da odlažu pikavce, odlagali bi ih na to mesto, a ne svuda unaokolo. I tako... :)
4. Školska kantina
Četvrtkom radim u kantini u nazovimo je srednjoj školi. Odmah su mi, na početku, objasnili da su siromašna škola bez velikih prohoda i da su obroci oskudni, a da sve što poseduju od materijala, alata i mašina za rad, moraju da čuvaju i vode računa o njima. Ipak, ono što sam video u njihovoj "siromašnoj" školi, nisam sreo ni u jednoj našoj. Kuhinja je, za moj pojam, bogato opremljena, a obroci su i te kako kvalitetni. Na slici je ono što smo tog dana pripremali i servirali đacima. To je pileća salata i prilozi u vidu paprike, paradajza, kukurza šećerca, krastavca, luka, preliva od majoneza i avokado. Ovo sve, sa slike, je nahranilo oko šezdeset učenika, desetak nastavnika i nekoliko nas koji smo radili toga dana u kantini. Niko od njih nije jeo hleb uz ručak, a činilo mi se da jedu premalo, za naš pojam. U prostoriji za ručavanje su dve mikrotalasne peći koje svako može slobodno da iskoristi da podgreje obrok koji kupi u kantini ili svoj, ako je poneo od kuće. Pored ovog obroka sa slike, može se kupiti mleko, sok, ledeni čaj i drugo. Sve se prodaje bez računa i fiskalne kase, a novac ide u školski budžet. Sva hrana koja ostane se prodaje sutradan, samo u pola cene. Đaci, iako su u pubertetu, su jako disciplinovani. Sami uzimaju i sami ubacuju novac u kasu. Nema zabušvanja!
5. Čudotvorno pivo po ceni od...
Petak je veče. Dogovorili smo se i čvrsto rešili da se počastimo jednom mesečno tako što ćemo se podsetiti ukusa piva. Spremili smo se i izašli u jedini kafić u selu koji se zove "Kaia" što na norveškom znači "dok". A nije ni čudo što nosi takav naziv jer je smešteno odmah pored doka na fjordu. Seli smo i čekali konobara, ali to ovde nije praksa da isti dođe i usluži te. Sam moraš do šanka i da poručiš, pa idi posle i sedi gde ti volja. Kada smo to shvatili, to smo i uradili, a naručili smo na sledeći način: "Želimo najjeftinije pivo koje imate!" Dobili smo po limenku piva "Hansa" koju su nam pretočili u čaše. Ukupno 0,33l ovog, nimalo ukusnog, piva koštalo je 5 evra. Eto, pa sad vi ako možete idite više od jendom mesečno u pab. U jednom od dva marketa u selu sam spazio istu tu cenu za isto to pivo, samo u duplo većoj limenci. Neka, hvala, mogu ja da pijem i vodu ili čaj, ili čak možda norvešku filter kafu koja je dostupna svuda, a na koju se polako navikavam. Srdačno vas pozdravljam dok padam u iskušenje da otvorim ovu flašu rakije koju sam sakrio i čuvam za lek, kao zmija rep. A i ide slava, pa ide i rođendan, nema smisla da tada nema ništa da se nazdravi. U Daleu nas je ukupno petoro Srba, pa smo se dogovorili da se večeras okupimo i upoznamo. O tom susretu i ostalim dešavanjima, naravno, izvestiću vas ovde. Ko zna, možda i napravimo neko udruženje Srba u Daleu, nikad se ne zna, ima nas dovoljno za tako nešto. Iz kuće norveškog Velikog Brata, srdačno vas pozdravljam.
2. Krstarenje fjordom
U volonterskoj kući, u kojoj živim, zazvonio je zajednički mobilni telefon. Bio je to poziv od jedne komšinice. Želeli su, ona i njen suprug, da nas provozaju svojom jahtom. Bili smo oduševljeni pozivom i spremili se za nekoliko minuta. U luci koja je par kilometra od naše kuće, čekali su nas naši dragi domaćini. Ušli smo u jahtu, a onda su nam pričali kako su proveli svoj odmor krstareći morem i obilazeći razne fjordove i priobalska mesta u Norveškoj. Odvezli su nas do većeg, a potom do manjeg vodopada, a onda do nekoliko usamljenih ostrva. Nekada su, kada su bila siromašna zemlja, na tim ostrvima seljaci imali svoje "pojate" gde su čuvali stoku i lovili ribu, ali danas ti objekti koriste samo u turističke svrhe. 3. Praktična "kanta" za pikavce
Ovde se, koliko sam do sada mogao da vidim, autobusi mnogo retko koriste. Svi imaju svoja kola, doduše ne neke posebne marke i tipa, ali dovoljno dobra da služe svrsi. Autobuske polaske imaju retko, a cene karata su nenormalno visoke. Na primer, karta od jednog do prvog sledećeg sela, koje je udaljeno oko 10-ak kilometara, košta oko 400 dinara. Studenti i mladi do 28 godina, uglavnom imaju popust, ali za dalje destinacije, na primer od jednog do drugog grada. Na autobuskoj stanici sam naišao na skroz simpatičnu i praktičnu "kantu" za odlaganje pikavca - vidi sliku. Odmah sam se setio autobuske stanice u svom selu, gde nema obične kante, jer niko od nadležnih za to, ne mari. Pitam se koliko li je potrebno novaca ili mozgova da se izumi i napravi ili prosto kupi ova skalamerija i postavi na svakom autobuskom stajalištu. Duboko verujem da kada bi naši - srpski pušači imali gde da odlažu pikavce, odlagali bi ih na to mesto, a ne svuda unaokolo. I tako... :)
4. Školska kantina
Četvrtkom radim u kantini u nazovimo je srednjoj školi. Odmah su mi, na početku, objasnili da su siromašna škola bez velikih prohoda i da su obroci oskudni, a da sve što poseduju od materijala, alata i mašina za rad, moraju da čuvaju i vode računa o njima. Ipak, ono što sam video u njihovoj "siromašnoj" školi, nisam sreo ni u jednoj našoj. Kuhinja je, za moj pojam, bogato opremljena, a obroci su i te kako kvalitetni. Na slici je ono što smo tog dana pripremali i servirali đacima. To je pileća salata i prilozi u vidu paprike, paradajza, kukurza šećerca, krastavca, luka, preliva od majoneza i avokado. Ovo sve, sa slike, je nahranilo oko šezdeset učenika, desetak nastavnika i nekoliko nas koji smo radili toga dana u kantini. Niko od njih nije jeo hleb uz ručak, a činilo mi se da jedu premalo, za naš pojam. U prostoriji za ručavanje su dve mikrotalasne peći koje svako može slobodno da iskoristi da podgreje obrok koji kupi u kantini ili svoj, ako je poneo od kuće. Pored ovog obroka sa slike, može se kupiti mleko, sok, ledeni čaj i drugo. Sve se prodaje bez računa i fiskalne kase, a novac ide u školski budžet. Sva hrana koja ostane se prodaje sutradan, samo u pola cene. Đaci, iako su u pubertetu, su jako disciplinovani. Sami uzimaju i sami ubacuju novac u kasu. Nema zabušvanja!5. Čudotvorno pivo po ceni od...
Petak je veče. Dogovorili smo se i čvrsto rešili da se počastimo jednom mesečno tako što ćemo se podsetiti ukusa piva. Spremili smo se i izašli u jedini kafić u selu koji se zove "Kaia" što na norveškom znači "dok". A nije ni čudo što nosi takav naziv jer je smešteno odmah pored doka na fjordu. Seli smo i čekali konobara, ali to ovde nije praksa da isti dođe i usluži te. Sam moraš do šanka i da poručiš, pa idi posle i sedi gde ti volja. Kada smo to shvatili, to smo i uradili, a naručili smo na sledeći način: "Želimo najjeftinije pivo koje imate!" Dobili smo po limenku piva "Hansa" koju su nam pretočili u čaše. Ukupno 0,33l ovog, nimalo ukusnog, piva koštalo je 5 evra. Eto, pa sad vi ako možete idite više od jendom mesečno u pab. U jednom od dva marketa u selu sam spazio istu tu cenu za isto to pivo, samo u duplo većoj limenci. Neka, hvala, mogu ja da pijem i vodu ili čaj, ili čak možda norvešku filter kafu koja je dostupna svuda, a na koju se polako navikavam. Srdačno vas pozdravljam dok padam u iskušenje da otvorim ovu flašu rakije koju sam sakrio i čuvam za lek, kao zmija rep. A i ide slava, pa ide i rođendan, nema smisla da tada nema ništa da se nazdravi. U Daleu nas je ukupno petoro Srba, pa smo se dogovorili da se večeras okupimo i upoznamo. O tom susretu i ostalim dešavanjima, naravno, izvestiću vas ovde. Ko zna, možda i napravimo neko udruženje Srba u Daleu, nikad se ne zna, ima nas dovoljno za tako nešto. Iz kuće norveškog Velikog Brata, srdačno vas pozdravljam.
