Policija
Normalno, kao i svuda, treba da prijavimo svoj boravak, posebno mi koji nismo građani EU. Volonteri iz Španije i Poljske su to obavili, a ostalo je nas troje: Nemica, Gruzijac i ja - Srb. :)
Smatrali smo da će Nemica lako završiti, ali bilo je totalno obrnuto i neočekivano. Ona je bila prva na redu i dosta dugo se je zadržala unutra, a mi smo je čekali van.
U holu policijske stanice u gradiću Førde sreo sam devojku iz Srbije, koja je ovde nekoliko godina i radi kao profesor norveškog jezika za emigrante u selu gde sam ja smešten. Rekla mi je da u našem selu, takođe, ima još jedna devojka iz Srbije i jedna tročlana porodica. Dakle, ima nas petoro i sada već možemo da pravimo neku vrstu komune ovde. :) "Ako imaš rakiju, deli je samo sa Srbima! Ovde je alkohol preskup i nije ništa kao rakija!" - rekla mi je na rastanku.
Problem sa Nemicom bio je jer nije imala pasoš. Iako je iz EU, njima je potreban internacionalni dokument na kome piše kojeg je pola osoba.
- Ali to u Nemačkoj nije potrebno, zato nema na mojoj ličnoj karti. - govorila je Nemica.
- Da, ali ovo je Norveška i meni treba dokaz kog si pola. - govorila je šalterska radnica, za koju smo kasnije saznali da je iz Rumunije.
- Ali ja sam devojka, vidite! - pravdala se devojka.
- Vidim, ali pravila su pravila. Dođite sa pasošem. - odbijala je da primi dokumenta radnica.
Nas dvojica smo veoma brzo završili proceduru (slikanje, davanje otiska prstiju, potpisivanje i sl.). Radnici su bili krajnje ljubazni i sa osmehom do ušiju, uostalom, kao i u svakoj drugoj radnji ili instituciji koju smo posetili.
Kada smo već bili u grad, iskoristili smo priliku da obiđemo azijsku prodavnicu u kojoj sam pronašao vegetu, fruktal sokove, ajvar i bosansku mljevenu kafu u moru najrazličitijih brendova iz celog sveta. Vlasnik radnje je neki Filipinac koji je pre nekoliko godina ovde došao.
Smeštaj
Smešteni smo nedaleko od centra sela Dale. Zapravo je ne znam gde je centar jer ga nema, ali je sve nekako skoncentrisano tu. Sve kućice su, uglavnom, bele i montažne - od drveta. Unutra su pregradjene knaufom ili daskama. Veoma su simpatične i svi vode računa o njihovom izgledu, tako da spolja je svuda cveće ili postavljaju lampione i dr. Nisam primetio da neko ima zavese, verovatno zbog svetlosti. Okućnicu čine gotovo uvek travnjaci jarko zelene boje, poneko drvce, ali ništa sem toga. Nema kao kod nas avlija i životinja. To može samo na farmama, koje su uglavnom nešto udaljenije od sela. Na slici nije kuća u kojoj sam smešten, ali biće. :)
Zaista sam mislio da ću imati više vremena da pišem, pa ne zamerite...
Normalno, kao i svuda, treba da prijavimo svoj boravak, posebno mi koji nismo građani EU. Volonteri iz Španije i Poljske su to obavili, a ostalo je nas troje: Nemica, Gruzijac i ja - Srb. :)
Smatrali smo da će Nemica lako završiti, ali bilo je totalno obrnuto i neočekivano. Ona je bila prva na redu i dosta dugo se je zadržala unutra, a mi smo je čekali van.
U holu policijske stanice u gradiću Førde sreo sam devojku iz Srbije, koja je ovde nekoliko godina i radi kao profesor norveškog jezika za emigrante u selu gde sam ja smešten. Rekla mi je da u našem selu, takođe, ima još jedna devojka iz Srbije i jedna tročlana porodica. Dakle, ima nas petoro i sada već možemo da pravimo neku vrstu komune ovde. :) "Ako imaš rakiju, deli je samo sa Srbima! Ovde je alkohol preskup i nije ništa kao rakija!" - rekla mi je na rastanku.
Problem sa Nemicom bio je jer nije imala pasoš. Iako je iz EU, njima je potreban internacionalni dokument na kome piše kojeg je pola osoba.
- Ali to u Nemačkoj nije potrebno, zato nema na mojoj ličnoj karti. - govorila je Nemica.
- Da, ali ovo je Norveška i meni treba dokaz kog si pola. - govorila je šalterska radnica, za koju smo kasnije saznali da je iz Rumunije.
- Ali ja sam devojka, vidite! - pravdala se devojka.
- Vidim, ali pravila su pravila. Dođite sa pasošem. - odbijala je da primi dokumenta radnica.
Nas dvojica smo veoma brzo završili proceduru (slikanje, davanje otiska prstiju, potpisivanje i sl.). Radnici su bili krajnje ljubazni i sa osmehom do ušiju, uostalom, kao i u svakoj drugoj radnji ili instituciji koju smo posetili.
Kada smo već bili u grad, iskoristili smo priliku da obiđemo azijsku prodavnicu u kojoj sam pronašao vegetu, fruktal sokove, ajvar i bosansku mljevenu kafu u moru najrazličitijih brendova iz celog sveta. Vlasnik radnje je neki Filipinac koji je pre nekoliko godina ovde došao.
Smeštaj
Zaista sam mislio da ću imati više vremena da pišem, pa ne zamerite...
No comments:
Post a Comment