Viking

Najčitaniji postovi:

Sunday, 13 September 2015

Prvi dan na poslu i priča o azilantu

Došao je i taj prvi dan volontiranja. Još uvek nemam tačno određeni posao. Sledeće cele nedelje ćemo biti na seminaru - obuci za EVS volontere u gradu Balestrand, a tek onda ću biti raspoređen na radne zadatke. Naglasili su mi samo da ću verovatno raditi u vrtiću, dva puta nedeljno, kao asistent vaspitačima i u kantini, u selu Flekke, 15-ak kilometara daleko od Dalea, u kojem sam smešten. Takođe, radiću i kao asistent na bazenu, gde uče da plivaju osobe sa mentalnim poteškoćama. A, radiću i u kancelariji organizacije Friviligsentralen i Fjaler. Svoje slobodno vreme planiram da iskoristim tako što ću voziti biciklu (imamo u garaži nekoliko komada), zatim da idem na planinarenje sa ljudima koji imaju slično interesovanje, da idem na plivanje (pošto ću da imam propusnicu ;) jer ću da radim tamo) i na kraju, planiram da se upišem u njihovu školu folklora ovde. E, tu ću da ih učim, hteli oni to ili ne, da igraju kolo. "Nišku Banju" pod obavezno! :)

Prvi radni zadatak mi je bio da sa volonterima iz Norveške, Slovačke, Slovenije, Gruzije i Eritreje pripremamo hranu i piće i prodajemo je na mestu gde je bilo otvaranje dramskog festivala, na doku, pored fjorda. Na skari smo pekli "fiskekake" - "riblje kolačiće" - mali okrugli fileti, i prodavali ih u lepinjici ili na štapiću (na ražnjiću). Taj jedan filetić košta 300 dinara na štapiću, a u lepinji 400. Zatim prodavali smo već spremljene belgijske vafle, norveške vafle i krofne sa raznoraznim prelivima. Ja sam radio sa pićem. Prodavao sam i pripremao kafu, čaj i sokove u flašici od 0.5l. Čaša čaja ili kafe je koštala 300 dinara, a sok 400. U početku sam imao problem sa novcem, posebno sa kovanicama, jer nisam znao koja koliko vredi dok se nisam malo bolje upoznao sa njima. Drugo, celokupna konverzacija sa mušterijama bila je na norveškom jeziku, pa sam morao da se naprežem iz petnih žila da ih dobro razumem šta hoće i koliko. :)

U pauzi sam sa kolegom iz Gruzije pecao ribe i to je bilo veoma interesantno. U Srbiji nisam ni razmišljao o ribolovu, ali ovde je sve drugačije. Normalno, kada u ovom fjordu nema šta ne živi od morskih bića, a i besplatno je pecanje. Ne treba ti dozvola. Posebno mi je drago jer nema crva pa da treba da ih mrcvariš dok ih metneš na udicu, već samo veštački mamac i trokraka udica. Tu smo, naravno uz pomoć lokalaca, izvukli neka stvorenja iz vode koje su odmah pripremili i bacili na skaru.

Potom smo imali jednu veću pauzu od nekoliko sati, a onda smo volontirali na žurci povodom zatvaranja festivala. Ja sam imao zadatak da pokupljam prazne tanjire, pribor za jelo, čaše i flaše sa stolova i odlažem ih u otpad. Bilo je nekoliko nas raspoređenih na tim poslovima. Ostali su bili u kunjinji ili su služili hranu. Jedan od ovih koji su služili hranu bio je momak iz Eritreje. Taj isti momak mi je danas pričao o svom putu iz svoje zemlje do Norveške. Objašnjavao mi je, pola na engleskom, a pola na norveškom, šta je sve morao da prođe da bi došao ovde. Rekao mi je: "Srbija. Niš - Beograd - Subotica!" Zapamtio je mesta kroz koja je morao da prođe. Kaže, bolje da ne znam od čega je sve morao da se odluči da beži. Dodao je da mi zavidi jer ja mogu da se vratim u svoju zemlju kad god hoću, ali da on ne može nikad i da mu mnogo nedostaje. Elem, došao je do mene sa nekim zavijutkom u rukama. Bila je to aluminijumska folija. Pružio mi je i rekao "Spiser det! Du er sulten!" što znači "Jedi. Gladan si." Pošto je radio u kuhinji, doneo mi je hranu. Ova situacija me je neverovatno podsetila na onu u Obrenovcu, kada su se svi bunili protiv izgradnje prihvatilišta za azilante, a onda kada je bila poplava, isti su im pomagali da se spasu. Doduše, ja se nikada nisam bunio protiv njih, ali iskreno nisam im ni pomogao. Eto, sada meni neko od njih pruža hranu...
Samo da se zamislimo...