Novih 13 zapažanja

1. Šetnja pored reke


Pronašao sam fenomenalno mesto za šetnju, trčanje ili biciklizam. To je staza pored reke koja vodi pored prelepih vikendica i farmi do četinarske šume, pa dalje ko zna gde. Krenula je jesen pa smo se uputili da prikupimo pojedine elemente iz prirode kako bismo ukrasili kuću u tom duhu. Na tom putu smo naišli na poni konjiće, klempave ovce i patke, koje su totalno indiferentne na nas. Čuo sam da od divljači ima najviše srndaća, ali i jelena. Od zveri, pojavi se poneki vuk, a ima i onih malih krvoločnih medvedića, ne znam kako se zovu, koji im kolju jagnjiće, pa farmeri ratuju sa njima. Problem je što su zaštićeni, pa im ništa ne mogu.

2. Zeleni krovovi


Još u Srbiji sam čitao o zelenim krovovima. Kažu da je zeleno rastinje odlična izolacija. Ovde to svaka starija kuća ili ima, ili je on u fazi nastajanja. Brz rast trave i mahovine izazivaju, pretpostavljam, obilne padavine. Danas smo imali čas norveškog i profesor nam je objašnjavao šta je zanimanje "snekker". U prevodu, to je stolar. Objasnio nam ga je kao: "To je onaj što popravlja kuće ili pravi stolove!" "Čekaj, bre, kako stolar popravlja kuću?", pitao sam sam sebe, a onda sam se ubrzo setio da su im sve kuće drvene, pa mi je onda sve bilo jasno.


3.  Fudbalski teren/i

Vozim ti ja tako bajk kroz selo, kad ispred mene se stvori teren za mali fudbal sa veštačkom travom. Stao sam, parkirao bajk i ušo na teren. Ta trava je tako prijatna za gaženje, da sam poželeo odmah da zaigram fudbal, iako se ne sećam kada sam poslednji put igrao. Nedaleko od ovog terena je teren za veliki fudbal sa reflektorima i tribinama. Takođe, u selu je i velika zatvorena sportska hala gde se igra rukomet, mali fudbal, basket, badminton i dr. Ovdašnji meštani imaju, zaista, mnogo veliku ponudu mesta gde mogu da provode svoje slobodno vreme.


4. Dalska reka

Kroz selo protiče reka koja nosi naziv isto kao i selo i uliva se pravo u fjord. Svakodnevno oscilira njena dubina i širina, a pretpostavljam da je u vezi sa plimom i osekom. Oko reke su konstantno jato pataka i jato galebova. Ne mogu da uporedim galebove koje sam video u bugarskom primorju, koji su preglasni i predinamični, i ove ovde koji se i ne čuju. Adaptirali su se lepo u sredinu, a i možda su konstantno siti jer je fjord, ali i reka, puna riba. U reci se mogu videti i velike bele meduze, zalutale morske zvezde i ježevi. Na slici je utoka reke u fjord i pogled na čuveni most.



5. Pošta

Kao ni kod nas, u Trnavi ili Toponici, ni ovde nemaju brojeve kuća i nazive ulica, već samo poštanski broj, ali za razliku od nas, na svakom raskršću su postavljene drvene kućice, kao sa slike, na koje su nakačeni poštanski sandučići. Na njima piše prezime, ali i imena svih ukućana te porodice. Obično se sandučići ne zaključavaju, baš kao ni kuće. Česte se, na njima, mogu videti nalepnice na kojima piše "stop reklamama, novinama" i slično ili naziv časopisa koji vlasnici sandučića žele da primaju. Poštari dolaze kolima i to svakodnevno, a ne kao kod nas dva puta nedeljno i to na motoru, bez obzira na to koje je godišnje doba i kakvo je vreme.

6. Evo kako smo ukrasili ulaz u volontersku kuću:

7. Komšiluk


Iako, priznajem, me interesuje ko sve živi u krugu oko mene, to nisam uspeo da saznam ni posle tri nedelje života ovde. Nedelja je bila sunčana, pa sam rešio da posredim garažu. Sto godina niko nije to uradio ili bar tako deluje, a i treba da se naređaju drva za zimu koja su stigla pre nekoliko dana. Pustio sam domaću muziku na telefon, zasuk'o rukave i bacio se na pos'o. Posle nekoliko minuta sam čuo svađanje u jednoj od kućici preko puta. Bilo mi je čudno, jer nikada ništa nisam čuo iz komšiluka, osim zvuk kada kiša pada. :) Bili su to ljudi iz Afrike, saznao sam ubrzo, kada sam ih video kako napuštaju kuću odlazeći u nepoznatom pravcu. :)

8. Vozni park volontera

I tako dok sam čistio garažu, izbacio sam bicikle na sunce. Skroz su zarđale, pa sam ih podmazivao jestivim uljem. Dobro je, bolje su - manje škripe. Spremne su za prvu dužu biciklističku turu koju smo planirali za ponedeljak. Sa desne strane je monocikl koji sam takođe pronašao u garaži. Probao sam i ... nema šanse! :)









9. Evo kako je izgledala garaža.
Zaboravio sam da slikam kako sada izgleda:                                U dvorištu, ispred kuće, umesto                                                                                                                trave, raste nam mahovina:


























10. Spremali smo internacionalnu večeru, čekali smo goste iz Norveške, Gruzije i Španije.

A onda smo organizovali SRPSKO veče. Ima nas ukupno šestoro u selu, pa smo napravili događaj kako bismo se svi sreli i konačno upoznali. Neprocenjivo je imati svoje ljude u blizini.

















11. Sutradan smo iskoristili lepo vreme za planinarenje i branje borovnica. Planirali smo da naberemo dovoljno da napravimo makar jedan kilogram džema, ali avaj. Nabrali smo ukupno, hm... Eto, vidite i sami koliko, na slici desno.



















12. A posle napornog planinarenja i branja borovnica, onako izgladneli, navalili smo na srpsko-grčki pasulj i brokole. Posle toga smo pili srpsko-grčku tursku kafu! :) Ah, to je taj stari dobro poznati ukus prave jake kafe sa talogom. Srrrrk! :)

13. I mačke uživaju u Norveškoj. Na slici je kućica za mačke sa raznim skalamerijama za igru i uživanje:

Odogovri na pitanja čitalaca / Deo 1

Kao što sam obećao, kada stignem i koliko mogu, iz mog ugla, potrudiću se da odgovorim na neka od vaših pitanja.

1. Kakvi su im autobusi?

Prazni, jer mnogo malo ljudi koristi javni prevoz, svi imaju sopstveni auto. Ipak, oni koji koriste autobuse, mogu uživati u putovanju na različite načine. Oni koji vole prirodu, sve vreme imaju fenomenalan pogled na planine, reke, vodopade, zalive... Dalje, mogu uživati u čistoći. Perfektno su čisti i po pitanju polazaka tačni. Retko se desi da kasne, jedino ako je put u izgradnji, a češće se desi da pođu i ranije. Vrlo često se, putem mikrofona, javi vozač i izvesti putnike o tome gde su, a često da i neku korisnu informaciju o mestu kroz koje se prolazi, ili na primer: "Sada ćemo sa kopna preći na brod koji će nas prevesti preko fjorda na drugu stranu..." i slično. Išli smo autobusom na jedan izlet do pećine. Kada smo tamo stigli, svi putnici su aplaudirali vozaču. Takođe, većina buseva ima besplatan internet. U celom autobusu ima nekoliko sedeljki za bebe koje su postavljene na sedišta. Jedina zamerka je cena karte, zaista retki polasci i česta presedanja, ako želite da idete do nekog mesta do kojeg nema direktnih polazaka. :)

2. Kakva je saradnja između generacija?

Ukratko - odlična! Verujem da nije tako u većim gradovima, ali u zabitima gde nema mnogo sadržaja, svi su prisutni na svim događajima i manifestacijama. Oni, definitivno ne znaju za godine i granice koje one postavljaju, što mi se veoma dopalo. Iako i fizički izgledaju dosta mlađe nego što imaju godina, jednako uživaju u svim sadržajima: folklor, planinarenje, koncerti, festivali i drugo. Nikada neću da zaboravim kako su svi đuskali uz modernu elektornsku muziku na žurci organizovanoj povodom zatvaranja dramskog festivala u ovom selu. Posebno su mi bile interesantne hipi bakice i dekice koje đuskaju uz moderan zvuk. Sa decom razgovaraju ravnopravno kao sa odraslima, to je veoma iznenadilo. Kako roditelji, tako i nastavnici u školi.

3. Šta to znači da su hladni?

Kada sam rekao hladni, nisam mislio da su ljudi bez emocija i srca. Taman posla! Ako ih zaustavite na ulici i pitate za pomoć, sve će uraditi da vam pomognu. Ali, s druge strane dok vas ne upoznaju dovoljno dobro, ne možete očekivati da krenete sa druženjem i nekim razgovorima. Nama je ovde relativno lakše da upoznamo lokalce, jer svi znaju da smo volonteri. Ovde već godinama i godinama dolaze volonteri iz celog sveta. Smenjuju se na godinu dana, pa lokalci znaju o čemu se radi i to poštuju. Na ulicama, iako je malo selo, vrlo često nećete dobiti "dobar dan" od ljudi koje poznajete. To je sasvim normalno. Ja sam, ali i ostali volonteri, rešio da se javljam svima. Ipak, još smo novi i mnogo je ljudi, pa ne mogu da popamtim koga znam, a koga ne. Neko odgovori sa "hei", a neko pak prećuti. Gneralno, ljudi su jako ljubazni i skoro svi nasmejani, a kada ih malo bolje upoznate, tek tada su super kul. Za moj pojam, to je dug proces, jer u Srbiji postajete, ne prijatelji, ali bliski, sa ljudima koje znate dan-dva ili tek nekoliko sati. Odmah su tu pozivi za kafe, piće i slično. Ovde toga nema. Takođe, sve se planira. Ne mogu da te pozovem, na primer, i kažem: "Ajdemo danas u tri na planinarenje!" Ne, zato što to nismo isplanirali unapred. Sve se radi planski. Uglavnom.

4. Po tvom zapažanju tamo je sve crno ili belo?

Da, takav je moj utisak! Treće nema! :)

5. Da li je sve toliko čisto? Da li je trava svuda pokošena, a đubre se nigde ne može videti?

Da, jeste. Sve je čisto. Ipak, nailazio sam na otpad u prirodi. Na primer, ronioci relativno često imaju akciju čišćenja fjorda. Iz njega izvlače kofe, kolica iz supermarketa, staklene flaše i cipele. Nailazio sam i na plastične kese u prirodi, ali ipak, to je zanemarljivo u odnosu na ono što se kod nas viđa. Sve staze za planianrenje su obeležene i zaista čiste. Kante za otpad su svuda. Trava jeste svuda pokošena, ali kada bismo mi imali ovakve mašine, i mi bismo bez problema kosili kako na privatnim posedima, tako i na javnim, pod uslovom da vlast razmišlja i o javnim parcelama i van grada. Sva ta trava se korsiti za prehranu stoke. Inače, boja trave je jarko zelena, a verovatno zbog obilne kiše. Iako ima dosta javnih mesta - kuća, šetališta, staza za šetnju i šuma, ipak nisam video ni jedan jedini veći park. Ima po neko igralište za decu, ali ne park kao park, sa velikim stablima i klupicama.

7. Kakvo je vreme?

Šašavo! :) Čas pada kiša i hladnačko je, pa smo u kući uglavnom u duskevima. Onda ogreje sunce ili samo stane kiša i postane toplo taman toliko da smo u majicama. Napolje uglavnom izlazimo u jaknicama, a često ih nosimo po rukama. Temperatura se menja iz sata u sat do nenormalnih razmera. U kući čas pustimo grejanje, čas otvaramo prozore. Česta kiša, a kratko sunce, neretko proizvode prelepe jarke duge, što je fantastično doživeti. Čuo sam da je i zima takva, samo nešto hladnija i sa mnogo manje sunčanih zraova. Videćemo, pisaću. :)

Primetili smo da smo počeli i mi sami da budemo pomalo usporeni i vrlo često umorni, iako nemamo neki fizički naporan posao ili dan. Nema sunca, pa smo rešili da od kućnog budžeta izdvojimo novac za kupovinu "D" vitamina. :)

Jedan kratak video koji pokazuje kakvo je tipično vreme ovde:
https://www.youtube.com/watch?v=dP2-AwcKQbo

8. Koliko je sati tamo sada?

Isto kao i u Srbiji, bar u ovom delu zemlje gde sam ja - jugo zapad.

9. Je l' skupo?

Da, preskupo je sve osim džema. Našli smo kilogram džema, i to vrlo ukusnog, za samo 200 dinara. :) Imam utisak da ćemo da se pretvorimo u džem. Ipak, novac koji dobijamo za hranu je dovoljno da preživimo mesec.

ID jaje

1. I jaje i ja imamo identifikacioni broj

Ovde  sve ima svoj identifikacioni broj, pa i jaje, pa i ja. :) Jaja su im potpuno bela i organska. Ja sam pre neki dan dobio svoju norvešku "ličnu kartu" koja važi godinu dana. Na nju sam čekao svega desetak dana, od dana kada sam svoj dolazak prijavio policiji. Karticu i pismo sam dobio putem pošte. Administracija je mnogo jednostavnija, rekao bih, nego kod nas. Jasno stoji šta ti je sve potrebno i za šta, tako da nema greške. Često i skenirana dokumenta završavaju pos'o.

2. Krstarenje fjordom

U volonterskoj kući, u kojoj živim, zazvonio je zajednički mobilni telefon. Bio je to poziv od jedne komšinice. Želeli su, ona i njen suprug, da nas provozaju svojom jahtom. Bili smo oduševljeni pozivom i spremili se za nekoliko minuta. U luci koja je par kilometra od naše kuće, čekali su nas naši dragi domaćini. Ušli smo u jahtu, a onda su nam pričali kako su proveli svoj odmor krstareći morem i obilazeći razne fjordove i priobalska mesta u Norveškoj. Odvezli su nas do većeg, a potom do manjeg vodopada, a onda do nekoliko usamljenih ostrva. Nekada su, kada su bila siromašna zemlja, na tim ostrvima seljaci imali svoje "pojate" gde su čuvali stoku i lovili ribu, ali danas ti objekti koriste samo u turističke svrhe.

3. Praktična "kanta" za pikavce


Ovde se, koliko sam do sada mogao da vidim, autobusi mnogo retko koriste. Svi imaju svoja kola, doduše ne neke posebne marke i tipa, ali dovoljno dobra da služe svrsi. Autobuske polaske imaju retko, a cene karata su nenormalno visoke. Na primer, karta od jednog do prvog sledećeg sela, koje je udaljeno oko 10-ak kilometara, košta oko 400 dinara. Studenti i mladi do 28 godina, uglavnom imaju popust, ali za dalje destinacije, na primer od jednog do drugog grada. Na autobuskoj stanici sam naišao na skroz simpatičnu i praktičnu "kantu" za odlaganje pikavca - vidi sliku. Odmah sam se setio autobuske stanice u svom selu, gde nema obične kante, jer niko od nadležnih za to, ne mari. Pitam se koliko li je potrebno novaca ili mozgova da se izumi i napravi ili prosto kupi ova skalamerija i postavi na svakom autobuskom stajalištu. Duboko verujem da kada bi naši - srpski pušači imali gde da odlažu pikavce, odlagali bi ih na to mesto, a ne svuda unaokolo. I tako... :)


4. Školska kantina

Četvrtkom radim u kantini u nazovimo je srednjoj školi. Odmah su mi, na početku, objasnili da su siromašna škola bez velikih prohoda i da su obroci oskudni, a da sve što poseduju od materijala, alata i mašina za rad, moraju da čuvaju i vode računa o njima. Ipak, ono što sam video u njihovoj "siromašnoj" školi, nisam sreo ni u jednoj našoj. Kuhinja je, za moj pojam, bogato opremljena, a obroci su i te kako kvalitetni. Na slici je ono što smo tog dana pripremali i servirali đacima. To je pileća salata i prilozi u vidu paprike, paradajza, kukurza šećerca, krastavca, luka, preliva od majoneza i avokado. Ovo sve, sa slike, je nahranilo oko šezdeset učenika, desetak nastavnika i nekoliko nas koji smo radili toga dana u kantini. Niko od njih nije jeo hleb uz ručak, a činilo mi se da jedu premalo, za naš pojam. U prostoriji za ručavanje su dve mikrotalasne peći koje svako može slobodno da iskoristi da podgreje obrok koji kupi u kantini ili svoj, ako je poneo od kuće. Pored ovog obroka sa slike, može se kupiti mleko, sok, ledeni čaj i drugo. Sve se prodaje bez računa i fiskalne kase, a novac ide u školski budžet. Sva hrana koja ostane se prodaje sutradan, samo u pola cene. Đaci, iako su u pubertetu, su jako disciplinovani. Sami uzimaju i sami ubacuju novac u kasu. Nema zabušvanja!

5. Čudotvorno pivo po ceni od...

Petak je veče. Dogovorili smo se i čvrsto rešili da se počastimo jednom mesečno tako što ćemo se podsetiti ukusa piva. Spremili smo se i izašli u jedini kafić u selu koji se zove "Kaia" što na norveškom znači "dok". A nije ni čudo što nosi takav naziv jer je smešteno odmah pored doka na fjordu. Seli smo i čekali konobara, ali to ovde nije praksa da isti dođe i usluži te. Sam moraš do šanka i da poručiš, pa idi posle i sedi gde ti volja. Kada smo to shvatili, to smo i uradili, a naručili smo na sledeći način: "Želimo najjeftinije pivo koje imate!" Dobili smo po limenku piva "Hansa" koju su nam pretočili u čaše. Ukupno 0,33l ovog, nimalo ukusnog, piva koštalo je 5 evra. Eto, pa sad vi ako možete idite više od jendom mesečno u pab. U jednom od dva marketa u selu sam spazio istu tu cenu za isto to pivo, samo u duplo većoj limenci. Neka, hvala, mogu ja da pijem i vodu ili čaj, ili čak možda norvešku filter kafu koja je dostupna svuda, a na koju se polako navikavam. Srdačno vas pozdravljam dok padam u iskušenje da otvorim ovu flašu rakije koju sam sakrio i čuvam za lek, kao zmija rep. A i ide slava, pa ide i rođendan, nema smisla da tada nema ništa da se nazdravi. U Daleu nas je ukupno petoro Srba, pa smo se dogovorili da se večeras okupimo i upoznamo. O tom susretu i ostalim dešavanjima, naravno, izvestiću vas ovde. Ko zna, možda i napravimo neko udruženje Srba u Daleu, nikad se ne zna, ima nas dovoljno za tako nešto. Iz kuće norveškog Velikog Brata, srdačno vas pozdravljam.

Računanje vremena, jezik i školski sistem

Računanje vremena:

Norvežani imaju jako interesantne kalendare. Koliko ja znam mi ne beležimo nedelje po brojevima, ili to radimo samo u školskom kalendaru. Ovde svi govore o broju nedelja, pa tek onda o datumu. Na primer, jesenji raspust kreće u 42. nedelji 2015. Takođe, kada smo kod vremena, imam veliki problem da ukapiram kako gledaju na sat. Na primer do 20 minuta je "over", a preko "på halv", od 30 do 40 minuta je "over halv", a od 45 do 60 minuta je "på". Aaaaaaaaa... Valjda ću da skapriam nekada, još je rano.



U selu je jedna profesorka norveškog jezika koja radi sa azilantima, pa će možda ona moći da mi to malo bolje pojasni. Hvala unapred, Smiljo! :)
Takođe, sver i jug zemlje nisu u istoj vremenskoj zoni.

Za tri nedelje, koliko sam ovde, nisam baš skontao da je tačna rečenica koju sam mnogo puta čuo u Srbiji "Tamo se mnogo radi. Kad se radi, radi se! Nemaju oni non-stop praznike kao mi". Tačno je da nemaju toliko praznika i neradnih dana kao mi, ali zato većina njih radi sa određenim procentima od norme. Na primer u školi, kada odradi nastavnik časove koje ima, kao i kod nas, ide kući. Tamo radi pripremnu nastavu i ostalo. Ne mora da spava na poslu.

Jezik:

Imali smo čas norveškog jezika. Imamo veoma zanimljivog profesora koji je inače u penziji, ali sa nama radi jednom nedeljno. Svakog ponedeljka od 12.00 do 14.30h pored toga što učimo norveški jezik, učimo o norveškoj tradiciji, kulturi, sistemu, navikama i drugo. Iako učimo bokmål, u mestu gde živim i radim se priča nynorsk, pa je to malo problematično. To nije drugi jezik, već dijalekt. Njima to ne predstavlja problem, ali nama koji tek učimo, i te kako je teško. Primer razlike: "Jeg er ikke" (čitaj: Jaj ar ike) i "Eg er ikkje" (čitaj: Eg ar iće) - prevod: Ja nisam. Ako na to dodamo brzinu kojom govore, onda je najbolje da završim sa ovom temom.

Danas sam radio u kantini u školi i kada sam završio sa smenom, na izlazu sam sreo jednu ženu koja mi je prišla sva ozarena i pitala da li sam ja taj volonter iz Srbije. Rekoh joj da jesam, a ona kaže: "Čula sam da mnogo dobro govoriš norveški i da znaš mnoge jezike!" "Nije istina!" - odgovorio sam joj, "Ali hvala za to. To je dobro za motivaciju!" Primetio sam da se dosta priča ovde šta se dešava, pa i ono: "Njih baš ništa iz komšiluka ne interesuje!" - to baš i nije istina. Nisam ovo samo ja primetio, već i ostali volonteri. Velika greška mi je jer se svuda upoznajem i predstavim na norveškom, pošto sam za tolko naučio, a onda kada se prešaltam na engleski, niko od njih više ne želi da priča drugi jezik sa mnom osim norveškog. Koliko je to, u jednu ruku, teško, u drugu ruku je super jer je to šansa da praktikujem, slušam i upijam. Interesantno je to da ako pogrešiš slovo, smisao je totalno drugačija. Na primer ako izgovoriš kratko "u" - du - onda si rekao "ti", ali ako izgovoriš dugo "u" kao naše, onda si rekao - du - što znači toalet. Ako kažete "ol" to znači jegulja, ali ako kažete, nazovimo ga "kratko o" (sa stisnutim usnama), to znači pivo. Pazite kako poručujete! ;) Takođe, na primer reč "rett" ima šest različitih značenja - pravilo, postrojenje u vojsci i drugo. "Kort" znači kratko, ali isto tako znači i "karta". Do pre pet godina, otprilike, Norvežani su mnogo više držali do svog identiteta i jezika, ali kako su postali multikulturalna zemlja, sada se već prilagođavaju strancima i nije im problem da pričaju strani jezik. Ipak, uvek možete naići na osobu koja ne želi da priča drugi jezik osim norveškog. Ja nisam do sada naišo na nekog takvog, ali sam čuo od drugih da jesu. Pošto se vidno razlikujem od njih, sa tamno crnom kosom, očima i bradom, uglavnom me svi pitaju ko sam i odakle dolazim. Kada im kažem Srbije, većina njih nema pojma gde je to, a oni koji znaju pitaju me da im pričam o ratu. Samo sam naišo na jednog nastavnika fizičkog vaspitanja, matematike i istorije, u osnovnoj školi, koji je bio oduševljen jer je pratio evropsko prvenstvo u košarci: "Srbija! Vi imate dobar košarkaški tim!" Pokušavao sam mnogima da objasnim ko je Novak Đoković, ali avaj... Odustao sam! :)

Čuo sam, dok sam bio u Srbiji, takođe, da je norveška nacija 100% pismena. To je tačno, jer svi oni znaju da pišu, ali nije tačno da je nacija sa 100% ljudi koji su završili fakultet. Imaju drugačiji sistem obrazovanja, što ću u daljem tekstu objasniti, ali sa otprilike višom školom završavaju 92% populacije. Za naš pojam to je ogromna brojka, ali oni su pod velikom tenzijom da ovaj procenat povećaju i smatraju da trenutno imaju problem sa tim. Takođe, to je prosek, ali nije svuda isto zastupljen broj diplomiranih na višoj školi. Na severu je, na primer, veći broj sa manjim stepenom obrazovanja, jer se oni trude da što pre krenu da rade nakon škole. Uglavnom je tako jer ih čeka siguran posao. Kako bi inače zadržali ljude u krajnjem severu sa polarnim noćima i zimama.

Školski sistem:

Obavezno obrazovanje:
1. Barnehage - Vrtić za decu od 1 do 5 godina starosti.
2. Barneskole - Osnovna škola za decu od 5 do 12 godina starosti tj. do 7. razreda.
3. Ungdomsskole - Škola posle osnovne za decu od 12 do 16 godina starosti.

Dodatno obrazovanje koje nije obavezno:
1. Vinderegåndereskole - Nešto poput više škole za decu od 16 do 20 godina. Ovde se završavaju tri razreda: Vg1, Vg2 i Vg3. Ukoliko niste sigurni šta biste upisali, onda možete izabrati sledeću:
2. Folkehøyskole - Internat u kojem đaci žive cele godine. Tamo ima najrazličitijih predmeta, a sve sa ciljem da se mladi ljudi osamostale i shvate ono što žele da budu u budućnosti, ali ne samo u smislu profesije već uopšte kada je život u pitanju. Nakon toga se oni opredeljuju da li će nastaviti nešto ili odustati i tražiti posao sa postojećim obrazovanjem.
3. Universitet - najviši nivo obrazovanja sa uskim specijalizacijama.

Svašta nešto iz Balestranda

1. Tvoje lice zvuči poznato!

Na seminaru u Balestrandu nas je bilo 33 ukupno. Bilo je učesnika iz raznih zemalja, a najviše iz Nemačke, Španije i Franuske.
Od nama bliskih zemalja bile su dve volonterke, iz Hrvatske i Bugarske.
Divno! Eto ni od kuda prilike da praktikujem svoj bugarski jezik. Znate da mi engleski nije jača strana, pa su mi ove dve devojke pomagale oko prevoda kad god je zatrebalo! :)

Jedna od igara za upoznavanje je bila crtanje volontera. Sedneš na crvenu stolicu, a ostali se smenjuju na 20-ak sekundi. Za to vreme te posmatraju i crtaju. I evo s leve strane slika kako sam ja ispao nakon 640 sekundi, ondnosno nakon 32 crtača. :)

2. Čudna šuma je to!

Kažu da u toj šumi žive trolovi. Ne znam. Bio sam dva puta i nikako da sretnem nekog od njih. :) Naši domaćini su nas naučili da na norveškom pevamo pesmu - uspavanku za male trolove. Onda su nas odveli na sred šume, založili vatru i postavili nas u krug oko nje. Na tri-četiri, zapevali smo ovu pesmu, nas tridesetak. Šuma se orila. Nadam se da se neki trol uspavao, te da nismo uzalud pevali. Link za pesmu:
https://www.youtube.com/watch?v=QZOBnKYXEU0 
Šuma je prepuna divljih kupina, malina i borovnica. Nisam se do sada susreo sa toliko velikim bobicama na svakom koraku.



3. Najveći drveni hotel u Evropi

Norvežani jako drže do svoje tradicije i kulture. Nekada je kralj boravio u ovom hotelu i on je postao čuven. Zaista, mnogo turista ovde dolazi da poseti ovaj hotel, da čuju priču iz istorije, da se tokom leta okupaju u fjordu, da planinare...

U ovom hotelu smo imali jedan divan doručak. Zamislite, uglavnom je, na švedskom stolu u Norveškoj (kako to smešno zvuči), dominirala riba u svakom obliku: kavijar, dimljena riba, pržena riba, živa riba, krabe, školjke, račići...




4. Kroz dramu do saznanja!

Jedna od aktivnosti na seminaru bila je da se kroz dramu - čiji smo mi direktni učesnici, upoznamo sa istorijom noveškog naroda još iz perioda Vikinga. Najpre su nas podelili u nekoliko grupa, a onda smo dobili kratku priču iz istorije, koju je trebalo da odglumimo. Jedan je čitao priču, a ostali su, u pozadini, glumili. Ovo je fenomenalan način da se nauči nešto kroz zanimljiv način, pa sam podelio ovo više kao ideju da se servira znanje, nebo li da izvestim šta smo radili na ovom seminaru.




3. Kaluđerice!

Ovo sam slikao samo za ljubitelje gljiva, posebno za mog nastavnika i kolegu Lekića. Kaluđerice, valjda se tako zovu kod nas, a u Norveškoj ne znam koji je naziv, ali uglavnom ima ih na stotine na jednoj livadi.

Trava im je fenomenalno zelena, a verujem da je to zbog obilnih padavina. Kiša ne prestaje da pada danima. I kada ne pada tj. kada je ne vidite, ona pada.

4. Balestrand opp!

Jednom godišnje se, u ovom, ali i u mnogim okolnim mestima organizuje trčka do najvišeg vrha. Ovog puta je bilo trčanje do Raudmelena. Video snimak sa tog događaja možete pogledati na sledećem linku:

https://www.youtube.com/watch?v=zpwuajugC20

Takmičari su bili uglavnom ljudi koji su u formi i koji su dosta dugo vežbali, a mi smo bili rekreativnci. Ko je koliko mogao da trči trčao je. Do najvišeg vrha, koji je na oko 1000 metara nadmorske visine, stiže se za sat vremena do dva, u proseku, a najbrži je uspeo da istrči ovu rutu za 20 minuta. Iako nije neka velika visina, staza je baš zahtevna.
Svi učesnici su dobili svoje brojeve, bez obzira da li su pešačili ili trčali. Svako ko je učestvovao morao je da plati kotizaciju, ali mi, pošto smo volonteri u Norveškoj, imali smo tu mogućnost da učestvujemo bespaltno.

Hortenzije iliti cveće na slici dole desno su im u totalno frik plavoj boji i izgleda kao veštačko, ali je realno - proverio sam. :)

Sedam dana smo bili smešteni u malim kabinama kako ih oni zovu ili kućicama, bungalovima sa slike. Nas je bilo četvorica u sobi: Čeh, Gruzijac, Austrijanac i ja. Ko od koga luđi. Ne znam samo ko nas tako sastavi. :)

Nekoliko slika iz Balestranda:

Šta se jede u Balestrandu

1. Ručak sa džemom od šljiva

Krompir, bareno povrće, meso - nije riba i uz sve to džem. Ovaj ručak me podsetio na mog brata Nikolu, jer on može da jede džem uz sve. A, vidi čuda, sad mogu i ja! Znam da bolesno zvuči, ali džem ide super uz meso i krompir! Hahahha...

Primetio sam takodje da jedu sir i džem, posebno jednu vrstu braon sira koji nazivaju "gammelost" što u bukvalnom prevodu znači "stari sir".
Džem se ovde veoma često konzumira. Pronašli smo u marketu, u našem selu, kilogram džema za oko 200 dinara, pa smo počeli i mi - volonteri, vrlo često da jedemo.


2. Ja mislim prženo, kad ono...
Sledećeg dana nas je, u sali za ručavanje, dočekao postavljeni sto. Na jednom velikom ovalu bilo je nešto crveno što je mene podsetilo na prženi ajvar sa jajima. Svi su se pitali šta je to, a ja sam se sav ozario: "I know, I know!" I tako, mislio sam da znam šta je sve dok nisam priš'o malo bliže. Kada sam shvatio šta je to, počeo sam da se smejem sam sa sobom. To je bio preliv od paradajza i riba. Bio je to isti ukus kao onaj iz konzerve kupljene u Bugarskoj, kada smo na "Atos avanturi 2015" (o kojoj više možete saznati na sledećem linku: https://www.facebook.com/Atos-avantura-2015-324491614404857/timeline/) morali da jedemo - Zmajče, Ivana, Aca i ja. Ipak, moram da priznam da je ovo bili ukusnije, ali i da nije, bio je jedan jedini izbor, pa sam iz povrće sa slike, navalio na jelo.





3. Viršle na skari - Pik-nik!
Subota je i lepo je vreme, zapravo nije mnogo lepo, ali nema kiše. To je trenutno najbitnije da bismo se organizovali za pik-nik pored fjorda. To mesto je od Balestranda, gde smo bili smešteni, udaljeno 10-ak kilometara. Oni koji nisu bili fizički spremni, išli su kolima, a mi koji smo želeli, vozili smo bicikle do tog mesta. Sve vreme smo pedalali pored fjorda, tako da je priroda bila fenomenalna. Sa desne strane planine, sa leve fjord i pored farme, stada ovaca i prelepe drvene kućice kao iz bajke. Kada smo stigli, naši domaćini su uveliko raspaljivali vatru i pripremali viršle na skari. Na stolu, pored, nalazio se hleb, senf, kečap i drugi prilozi. Nakon toga imali smo i dezert, koji smo morali sami da ispečemo na vatri. Da, pekli smo kolačiće što se može videti na slici levo.

4. 'Oće me trešnje ove godine!

Tokom avanture koju sam imao u maju - "Atos avantura 2015" kroz celu Bugrsku i Grčku, uživali smo u ukusima najrazličitijih sorti trešanja. Kada sam se vratio u Srbiju, u junu sam degustriao domaće trešnje, a sada kada sam na severu, vegetacija je kasnija, pa trešnje tek sada stižu. Doduše, nisu previše ukusne i krupne, ali su dobre. :)

I šljive su im drugačije, nekako intenzivno ljubičaste. Sliku možete videti gore desno. Šljive su tek sada krenule da stižu, a beru ih jednu po jednu kako sazrevaju. Svaku pipnu, pogledaju boju, pa ako procene da je zrela, uberu je. :)

5. Slatkiši!

Uveče nas je dočekao kolač, ukrašen tako da piše "EVS" - program preko kojeg smo svi mi, koji smo posetili Balestrand na nedelju dana, došli ovde. Sutradan smo jeli tradicionalne norveške palačinke sa džemom i prelivom od vanile.


6. Red je bio na nas!

Konačno je bio naš red da spremimo neku hranu. Dobili smo recepte na norveškom, podeljeni smo bili po grupama sa zadatkom da svaka grupa spremi jelo sa papira. Listali smo rečnike, koristili internet, samo kako bismo što bolje shvatili šta treba da radimo. Na slici je tim koji je spremao male sendviče sa ribom i kornišonima.  Rezultati rada drugih grupa bili su dezert od jabuka i preliva od vanile i sendviči sa lososom - na slici gore desno.


Na kraju smo aranžirali salu za ručavanje i prionili na poslednju večeru u Balestrandu.

Sve u svemu, dobro se jelo i dosta se radilo, a najviše uživalo na ovom seminaru. Toliko je bilo dobro kada se sve sabere da mi se uopšte nije vraćalo kući u Dale.

Ono što me posebno raduje je činjenica da ćemo se ponovo svi sresti na novom seminaru u Oslu u februaru 2016. godine.

Prvi dan u školi

Imao sam prilike da slušam i čitam o norveškom sistemu obrazovanja. Sve mi je to zvučalo i ovako i onako, ali sam jedva čekao da počnem da radim u školi, da vidim kako sve to izgleda na terenu. Popisivanje je jedna od mojih životnih misija, pa sam rešio da i ovog puta zabeležim stvari na terenu. 

Ustao sam, spremio se i u 8.25h uhvatio autobus za mesto Flekke. To mesto je od mog sela udaljeno oko 10 kilometara, a karta u jednom pravcu košta oko 400 dinara. Naravno, u školi u kojoj radim, refundiraće mi te troškove na kraju meseca. Inače, da nije tako, puzio bih, lazio bih, leteo bih do tamo... :) Imam biciklu u garaži, samo treba da se okuražim da ustanem dovoljno rano da bih stig'o tamo na vreme. U školi ću raditi svake srede, a svakog petka u vrtiću koji je sastavni deo ove ustanove. 

Potrudiću se da ne upoređujem škole u Srbiji i ovu ovde, već ću to prepustiti vama. 

Od autobuske stanice sam hodao oko 5 minuta i ispred mene se stvorilo ogromno dvorište sa bogatim mobilijarom, mini-pič terenom za mali fudbal i velika zgrada škole. Kako sam se približavao zgradi, izpred nje se stvorio direktor ustanove sa osmehom do ušiju: "Velkommen, Milan!"

Nakon dobrodošlice, odveo me je do nastavničke kancelarije koja je smeštena tik uz ulazna vrata sa velikim staklenim prozorom koji gleda na dvorište. Dok nastavnici odmaraju i piju kafu, deca se igraju u dvorištu, ali tako da su im uvek na oku. Naravno, po jedan nastavnik je dežuran ispred zgrade. Pored prostorije gde piju kafu, nastavlja se prostorija gde svaki nastavnik ima svoj radni sto sa policom. Tamo oni pripremaju časove, arhiviraju dokumentaiju i ostalo. Dalje, u produžetku je administrativna služba i direktor. Između je smeštena kuhinjica gde oni pripremaju obroke i kuvaju kafu ili čaj. Ono što je meni interesantno, to je da ovde deca polaze u školu sa šest godine starosti, a završavaju je sa 12 godina. Kada završe sedmi razred, prelaze u "ungdomskole" - srednju školu. U celoj školi ima 40-ak đaka i idu u kombinovana odeljenja. Peti, šesti i sedmi razred su u istoj učionici. U sedmom razredu imaju samo jednu učenicu i to iz Inidje. Isti nastavnici predaju više predmeta, na primer, danas sam upoznao nastavnika koji predaje fizičku kulturu, matematiku i istoriju. 

Učionice su im male, ali veoma dobro uređene. U svakoj se nalazi obična tabla, pametna tabla, a iznad njih stalkovi za karte iz istorije i geografije, zatim po nekoliko računara, mini kuhinjica, ventilacija, grejanje, dobro osvetljenje... Na kraju svake učionice se nalazi mala prostorija gde nastavnici nalaze sva potrebna nastavna sredstva za rad: sunđere, krede, projektore, laptopove i drugo. To stoji otoreno i ne zaključava se, a deca ne prilaze tamo osim kada im nastavnik ne da zadatak da nešto donesu. Imao sam tu čast da prisustvujem času norveškog jezika u starijim razredima i mogu da vam kažem da sam se veoma iznenadio kada sam shvatio šta uče u tom uzrastu. Učili su da izgovaraju pravilo reči na slovo "sj" što mu dođe "š". Potom su prepisivali reči koje počinju sa tim slovom iz knjige u svesku. Dok su to radili sedmaci, ostali razredi su ćaskali između sebe. Iznenadio sam se i time jer su đaci potpuno slobodni da ustanu i bez pitanja natoče sebi vodu, protegnu se, pogledaju telefon i slično. Nastavnici mogu da piju kafu na času. Iako ipak, za moj pojam, zaostaju sa gradivom u tom uzrastu, deca izgledaju nekako mnogo spremna za život. Na zidu učionice bili su zalepljeni logoi svih političkih partija koje su se u protekloj nedelji nadmetali na lokalnim izborima širom Norveške. Potom sam prisustvovao času fizičkog vaspitanja. Neverovatno je kako deca slušaju nastavnike. Otišli smo u omanju salu, ali potpuno opremeljenu za čas fizičkog vaspitanja. Deca su se jurila po sali, a na pljesak ruke nastavnika, napravila liniju postrojivši se ispred njega. Nastavnik je svakog đaka ponaosob pitao kojim sportom želi da se bavi na ovom času i oni su se izjašnjavali. Na kraju ih je podelio u tri grupe i neki su igrali hokej, neki rukomet, a neki vežbali gimnastiku. Pre svega toga bilo je zagrevanje - fenomenalna igrica "veštice" gde se deca uče, između ostalog, i timskom radu i saradnji. Izgleda kao naš "ledeni deda", ali je mnogo kreativnija i zanimljivija. Čim budem imao priliku, podeliću je sa našim učiteljima. :) Još jedna fascinacija je ta što sva deca poštuju pravila igre, a mogu da zabušavaju kako god požele. Bilo mi je čudno kako se tako striktno pridržavaju pravila igre, pa su me i tim povodom ostavili bez teksta. U učionici, nastavnici su u sobnim papučama, uglavnom, a deca ili bosa ili u čarapama. Svako od njih ima svoj ormarić gde ostavlja stvari. Nemaju školske uniforme. U srednjoj školi u kojoj radi moja koleginica iz Španije, kaže da imaju tri 3D štampača čija je vrednost ogromna. Imaju najsavremeniju tehniku, a uprkos tome se žale da bi škole mogle bolje da se opreme.

Posebno iskustvo i impresije donosim iz školske kantine. Prva slika koju sam video ispred sebe, nakon što sam otvorio vrata kantine, bila je dvoje preslatkih malih plavih đaka - dečak i devojčica, sa ogromnim noževima seku kupus na sitne kockice. Desno od njih bio je nešto stariji dečak koji je kuvao griz, dok je Anita - šefica kuhinje, sve vreme pričala sa njima kao sa odraslim osobama, učeći ih da budu pravi kulinari. Toliku su, ova deca, spretna da ja nemam reči. Ja sam im se pridružio u guljenju šargarepe i seckanju jagnjećeg mesa na komadiće. Potom, Anita, je kuvala sve to, a mi smo namestili stolove i stolice, postavili pribor za jelo i zapalili sveću za svaki sto. To je, kao što sam već negde pisao, ovde neizbežno. Potom smo samo oprali krompir i ubacili ga u lonac za kuvanje. Tek kada su ga servirali, shvatio sam čemu služi pa sam mu nadenuo ime "individualni pire". Svako u tanjir dobije neoguljeni kuvani krompir. Potom ga svako oguli i viljuškom usitni, posoli koliko mu treba i eto pirea. Što bi se mi u kantini mučili da gulimo i pasiramo, kada može svako sam to da uradi! :) Posle ručka, pokupili smo suđe i ubacili u mašinu za pranje. U raspremanju sale su nam pomogli i nastavnici koji su ručali zajedno sa svima nama. Nemaju pomoćne radnike, već plaćenu službu koja dođe i očisti školu, mada svi, zaista, vode računa o higijeni u školi i školskom inventaru. Žao mi je što naše škole i slične ustanove nemaju svoju vlastitu kuhinju i kantinu, to bi mnogo značilo svima. I meštanima koji bi imali gde da prodaju povrće koje proizvedu, i đacima da se bolje i zdravije hrane, ali i da kroz rad u kuhinju nauče mnogo toga što im je potrebno za život.

Na času muzičkog su svi svirali i pevali. Svako od njih svira neki instrument, a najviše flauti, što me je podsetilo na moje detinjstvo i osnovnu školu. Na času matematike su radili sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje, u sedmom razredu. Za vreme pauze između časova, sva deca - bez obzira da li su obuvena ili bosa, trče napolje da bi se igrali na mobilijaru koji je u dvorištu. Taj mobilijar je od prirodnih materijala - drvena konstrukcija i ljuljaške od gume za automobile, kućice od drveta i drugo. Krenula je kiša, ali njima to ne remeti plan, pa su napolju sve dok ne čuju zvono. Istog trenutka se vraćaju u klupe i vade knjige za naredni čas.

Ni jednog jedinog roditelja nisam video celi dan. Sva deca su nakon zvona za kraj poslednjeg časa otišla na autobus koji ih razvozi do kuće. Po jedan nastavnik ih prati do stanice koja nije mnogo daleko od školskog dvorišta. Čini mi se da generalno, njihovi zaposleni u školi, mnogo manje rade od naših, bez hijerarhije i bez ikakvog stresa. Iako sam rek'o da neću da upoređujem, ovde sam morao da zaključim. Pozvao sam direktora sa "direktor", a on me je najljubaznije zamolio da ga zovem po imenu, a ne po funkciji. Ovde se, stvarno, svi pitaju za mišljenje i budu saslušani.