Sirija vs. Srbija?

Pre nego da počnem da pišem šta mi je u glavi o dešavanjima koja su iza mene, moram da vas pitam da li znate kako Norvežani jedu jabuku? Ako ne znate, odgovor je isto kao što je i mene i moje drugare učio trener karatea - Bojan. A, ako ne znate kako nas je on to učio da jedemo jabuku, onda ću vam sada reći. Jabuka se jede cela - kompletna, tako da nema otpadaka, pa čak i peteljka. :)

Četvrtak je. Kiša danima ne prestaje da pada, a sada, kada treba da pođemo na probu folklora, lije kao iz kabla. Rešio sam da, kada sam već ovde, pokušam da se uklopim maksimalno u ovdašnji način života. Dakle, kiša ne treba da me spreči ni u čemu. U proteklu nedelju su ovde organizovali "byttedag" - dan razmene. To znači da svi koji imaju višak stvari u kući iznesu i ponude narodu besplatno, a takođe mogu i da uzmu besplatno ono što im treba od ponuđenih stvari od drugih. Za azilante, studente i volontere važi da ne moraju ništa da ponude, a mogu da uzmu ono što im se učini korisnim. Tamo sam video najrazličitije stvari - od igračaka, preko zavesa, kuhinjskih aparata, posteljine, pa sve do knjiga, i slika za zid. Ja sam pronašao jednu crnu kišnu kabanicu moje veličine i jednu šuškavu trenerku - gornji i donji deo, koja je otporna na kišu. Ja se obezbedio! Sada je mnogo lakše, posebno kada dežuram u "barnehage-u" - vrtiću, a kiša pljušti. Samo sam navuko flourescentni prskuk preko te trenerke, obuo cipele, uzjašio bajk i pohitao ka mesti gde se održava proba folklora. Na pola puta sam morao da stanem i da pešačim jer vetar koji se razduvao nije mi dozvolio da vozim. Bilo je, u najmanju ruku, interesantno jer je voda pljuštala po meni sa svih strana, a ja sam iznutra bio kompletno suv. Konačno ne moram da se iznova presvlačim i sušim gde god da odem. Kišobran ovde ništa ne pomaže.

Kada sam, napokon, stigo na odredište, tamo je bilo tridesetak ljudi. Između ostalih, bilo je trojice novih igrača. Oni dolaze iz jednog susednog mesta, koje nije tako blizu, i bili su tamnijeg tena sa bradama sličnim kao što je moja. To namerno napominjem, jer kada su me predstavile kolege:

- Ovo je volonter iz Srbije! Upoznajte se! - oni su pohitali ka meni i krenuli da pričaju na arapskom.
- Čekajte! Ali, čekajte! Šta nije u redu!? Ja ne pričam arapski! - rekao sam zbunjeno.
- Si-ri-ja? - priupitali su me.
- Ne, Serbia! - odgovorih. Vidno su se razočarala dvojica, ali je treći skočio ozaren
- Otoman imperija - Sirbistan!?
- Hvor kommer du fra? -  pitah ga odakle je.


- Kurdistan! Kardešlik birlik! - reče mi odakle je i razumeh "bratsvo jedinstvo" na turskom.
- Da li je to turski? - pitah ga na norveškom.
- Ne, to je kurdiš! - objasnio mi je.
- Senin adin? - pitao me je kako se zovem.
- Čekaj, bre. Zašto sa mnom pričaš turski? - i dalje sam zbunjen.
- Pa, to je kurdiš, nije turski. A i vi ste bili pod Turcima. I vi ih ne volite. - objašnjavao mi je.
- A, kako znaš da možeš sa mnom da pričaš kurdski? - i dalje zbunjen, pitah ga.
- Ne znam. Ja mislim da govoriš kurdski. - reče.

Super, bila je to odlična prilika da se prisetim turskog, međutim, kada bih krenuo da kažem nešto, iz mojih usta izlazile su samo norveške reči. Da... Nisam mog'o ni rečenicu da sklopim. Ne sećam se kada sam zadnji put upotrebio turski, a sada se trudim da mislim na norveškom i eto rezultata. Obajsnih se sa "braćom" da nemam ništa sa njima zajedničko, u smislu arapskog jezika i porekla, osim crne brade. :)

U petak sam bio u vrtiću. Klasičan dan i ništa se posebno nije zbilo, osim što sam tamo saznao da muškarci kada dobiju dete, idu na "porodiljsko" bolovanje, a da bi pomogli suprugi oko bebe. Isto, sam saznao da Norvežani često osustvuju sa posla zbog raznoraznih stvari, a posebno kada se osećaju nespremno u fizičkom ili psihičkom smislu za rad. Tada, poslodavac sms porukom angažuje osobu koja je "vakt" - dežurna. Veliki broj ustanova i institucija ovde imaju te "vakt" zaposlene i obično su to neki stranci. Takođe, sreo sam jednu koleginicu koja nije bila nedelju dana na poslu, pa sam prišao do nje da je pozdravim. Kada sam joj pružio ruku, na moje "Hei!", ona me je blaženo gledala i rekla: "Pa znamo se! Već smo se upoznali, što mi pružaš ruku?". Dobro, znam, neko voli da se rukuje, neko ne voli, i ... to je to. Šta drugo da kažem, ali ostadoh zbunjen. Ova situacija me je podsetila na ponedeljak kada sam imao čas norveškog jezika. Ono što je interesantno što sam primetio kod svih je da svi vade neke bombonice iz džepova i osvežavaju se gde god stignu, ali nikada, ali nikada nikog ne nude. Ne mogu, a da se ne setim nas u Srbiji, koji kada izvadimo žvake ili bombone iz džepa ne stanemo dok ne poslužimo sve oko nas, pa tako sve do zanjeg komada. Sad se setih jedne moje koleginice sa posla u Srbiji, koja me je svakog zimskog jutra dočekivala sa osvežavajućim orbit bombonama. Ovde to ne rade čak i za rodjendan. :)

Sedim ti ja tako u dnevnoj sobi i gledam kroz ogromne prozore na prelepi pejzaž koji nas okružuje, koji je, uzgred, svakog dana različit. Nekad su vodopadi veći, nekad manji, često izađe duga, često se pojavi magla, lišće menja boju neverovatnom brzinom... Svaki dan je različit. Teško se, vrlo često, iznutra, može shvatiti da li pada kiša ili ne, jer ne tako retko pada "nevidljiva kiša" koja i najviše kvasi. "Bije te, a ne vidiš ga!" - znam da je to vetar, ali ovde može da se upotrebi ova zagonetka i za kišu. No, provalih ja kako da znam da li rominja ili ne! :) Ako mutavi galebovi lete, onda ne pada. Ovde se ptice ne čuju, ili ih barem ja ne čujem. Na moru, na jugu, galebovi ne prestaju da krešte koliko ja znam. Ovde su tihi možda zato što su konstantno siti, zbog dostupnosti hrane iz fjorda.

Ovih dana aktuelna tema su "domaći zadaci". Pobunili se roditelji u jednoj komuni da deca ne treba da se dodatno opterećuju da rade domaće zadatke. Potpisali su peticiju i škola je zabranila nastavnicima da im daju domaće zadatke. Opština se pak pobunila jer roditelji nemaju ovlašćenja da to rade, ali je to imalo veliki odjek i na ostale roditelje i u drugim komunama. Opšta problematika se vodi oko ovog pitanja, ali ljudi sa kojima sam razgovarao smatraju da će se za godinu dana prekinuti sa time jer deca ne treba da se opterećuju dodatno van škole. Iskreno, ni u školi nisu mnogo opterećena, ako se ja pitam. Nekako se ovde promene mnogo često dešavaju i još brzo. Za tili čas se nešto smeni i svi to prihvate. Tako i sa novim rečima u jeziku, tako i sa novim običajima. Na primer usvojili su, neformalno, naravno, proslavu "noći veštica", zadnjeg dana u oktobru. Tada se deca maskiraju i idu od kuće do kuće i zvone na vrata. Potom pevaju neke pesmice i traže slatkiše. Kažu da to nikada nije bio običaj ovde, ali da je poslednje tri godine postao učestali. Videćemo, blizu je taj dan. Dogovorili smo se da napravimo maskenbal, ne zato što slavimo taj dan, već zato što je super prilika da organizujemo neki zajednički događaj sa drugarima. Nisam siguran da ću uspeti da ponovim prošlogodišnju masku, ali imam plastične majmunske uši. To bi bilo sve. :)

Ovih dana ću pisati o "Srpskoj večeri u Daleu" koju smo juče organizovali. Hilsen - pozdrav!

Italija vs. Srbija?

Danas sam prva četiri sata radnog vremena proveo u srednjoj školi u kantini. Spremali smo hranu za sedamdeset učenika i nekoliko nastavnika. Na meniju je bila meksička hrana - tortilje sa mesom i raznorazne salate od ananasa, avokada, paprike, čeri paradajza, luka, pavlake, kačkavalja i drugo. Bila je to veoma bogata trpeza danas. Uživam da radim sa tamošnjim osobljem, zaista su divni ljudi. Opet sam sreo profesoricu čiji se sin zove isto kao i ja. Gotovo uvek razmenimo iste rečenice:

- Kako je mladić sa najlepšim imenom? - pita ona mene.
- Odlično, hvala. A kako je majka sina sa najlepšim imenom?
- Odlično, hvala! 

 Na kraju dana sledi ono najlepše:
- Ti si volonter. Spremili smo ti mnogo raznoraznih namirnica da poneseš kući. 
- Hvala, divni ste kao i uvek! - odgovorih.
 
Posle kantine naredna četiri sata sam radio u ustanovi gde su smeštene osobe sa raznoraznim poteškoćama u razvoju. Tu sam sreo novog kolegu:

- Zdravo! Vid'o sam te u selu, nisam bio siguran ko si, ali sam pretpostavio da si volonter. - rekao mi je jedan od kolega na poslu kojeg sam prvi put sreo danas.
- Da, ja sam novi volonter. - odgovorio sam mu i pružio ruku.
- Iz Italije, iz Milana si? - rekao je to verno.
- Ne. Ja dolazim iz Srbije. - odgovorih.
- Aaaaa... Pa pogrešno sam čuo. 
- Pa, to je verovatno jer se zovem Milan. 
- A, znači iz Srbije si? - nastavio je.
- Jesam! 
- Ja imam farmu i imam dvojicu Srbina koji dolaze dva puta godišnje da kolju moje životinje pošto ja to ne radim. Jovan i Nikola. - dodao je.
- Baš lepo! - šta drugo da kažem. :) 

 Juče sam im kuvao sprsku kafu a Poljakinja im je gledala u šolju. Oduševili su se. Neki su postavili sliku na fejsbuk i sada je red za gledanje u šolju. Ovo bi mogla da bude itneresantna ideja za biznis. :)

Opet o školi i druga zapažanja

Još jedan dan u školi je iza mene. Oduševljen sam sve većom ljubaznošću osoblja, kako vreme prolazi. Kažem im ja da ću danas da idem u kantinu da perem suđe posle užine, a direktor mi reče da bi on želeo da pomogne u pranju suđa, a da ja budem danas sa učiteljicom, prvim i drugim razredom (i oni imaju kombinovana odeljenja). "Nema problema, još bolje!", šta drugo. Dok sam prolazio hodnikom do učionice, sreo sam učiteljicu prvog i drugog razreda kako mete hol. Kaže, danas je ona zadužena za higijenu, pa ću biti sam sa decom. "Ko da bude sa njima sam, ima da me pojedu!" - mislim se, ali šta da radim. Kad ono, gle čuda. Počeli da me slušaju. I njima treba vremena da me upoznaju. Sada, da sam u Srbiji, rekao bih da i meni treba vremena da uspostavim autoritet, ali to ovde, koliko sam primetio, ne postoji. Pogledam ih popreko, a oni krenu da se smeju jer napravim čudnu facu. Svi se čude mojim izrazima lica, i veliki i mali. Kažu da mi Srbi baš umemo da gestikulacijom izrazimo osećanja i ono što želimo da kažemo. Polovina dece i osoblja je u čarapama u školi, uglavnom u vunenim. Kaže meni jedna devojčica da joj ispeglam nešto. Bio sam siguran da nisam dobro razumeo na norvšekom, ali onda mi objasniše šta treba da radim. Imaju neke kalupe sa iglicama na koje bockaju raznorazne perlice i onda prave neki mozaik. Onda se preko toga pređe peglom. Perlice se istope i izvuče se figura. To im je omiljena igra. Igraju se, a ujedno i stvaraju igračke za novu igru. Usledila je pauza, a ja sam po rasporedu bio dežuran. Kiša je padala pa sam navuko kabanicu i izašao ipsred zgrade, gde su se deca uveliko igrala skakajući u bare. Naravno, svi su dobro opremljeni za ovakvo vreme. Neki imaju posebno gumene čizme i vodotpornu garderobu, a neki sve izjedna - čizme, pantalone i jaknica iz jednog dela. Nakon odmora, bili smo u biblioteku. Ona nije ništa posebno opremljena, ali je lepo ušuškana. Ima jedan kompjuter preko kojeg im puštaju audio knjige. Deca su podeljena u dve grupe. Prvi, dok slušaju, crtaju ono što čuju, a drugi, za to vreme, igraju domine u drugoj učionici. Potom se zamene. Jedno dete me teralo da mu nacrtam kućicu. Nacrtam ja kvadrat i krov i obojim ga u crveno, a dete postade zbunjeno. Shvatio sam da, iapk, oni imaju drugačije kuće, pa ih verovatno i drugačije crtaju. Tačno, sve je drugačije, pa i krov.

Drugi deo dana u ovoj školi sam proveo sa šestim i sedmim razredom (takođe kombinovano odeljenje). Oni u tim razredima nemaju ni približno jednaki broj predmeta kao što naša  deca imaju. Nemaju ni fiziku, ni hemiju. Vrlo često, ne znam koliko, imaju časove norveškog jezika, matematike i gimnastiku. Primetio sam da je zabranjeno koristiti telefon u školi, kako za nastavnike, tako za učenike. Nastavnici proveravaju telefone na pauzi između časova ili dok su na većoj pauzi od pola sata na dan. Nisam još video neko dete da je našminkano, pa čak i u srednjoj školi, jer radim i tamo ali samo četvrtkom u kantini. Koleginica koja radi u usmerenoj školi - škola posle srednje, u kantitni, je podelila sa nama saznanje da neka deca kupuju svaki dan istu vrstu sendviča, ali pošto ne vole sastojke koji idu unutra, posle dva zagrizaja, obično ga bace. I tako svaki dan. Ili kupe sok, i posle dva gutljaja ga bace jer im je to bilo dovoljno da trenutno utole žeđ.

Danas sam morao da potpišem papir koji se odnosi na poverljive informacije na svim poslovima na kojima radim i u vezi sa svim ljudima sa kojima radim. To bi mu značilo da bez dozvole ne mogu da pominjem njihova imena, da ih slikam, da pričam o njima. Sad mi je, tek sada. postalo sve jasnije. Niko ništa ne priča, a svi sve znaju. Ukoliko te neko prijavi da kršiš neko od ovih pravila, odgovaraćeš zatvorom, novčano i bićeš izbačen sa posla. Vraćajući se sa posla do kuće, primetio sam nešto novo u selu, a to je da grade trotoar. Zapravo, grade jedan deo trotoara. Svi prolaze pored normalno bez da se okreću i čude jer se nešto radi i gradi. To je normalno jer je taj deo trotara postao oštećen i treba im novi. Nisam primetio ni jednog političara, ni jednog kamermana ili bilo šta što bi asociralo na to da se ovo radi iz političkih razloga. To mi je bilo čudno, jer na to nisam navik'o. Sve što smo dobili dobili smo zahvaljujući "volji političara", a ne zato što nam je to trebalo. Kad kažem nam, mislim svim građanima. No, sami smo birali, a sami ćemo i da biramo!

Došo nam je danas jedan, recimo komšija, mada živi malo dalje od nas, i doneo neki domaći saft da probamo. Objašnjava nam šta je to i rukama i nogama dok ne otvorih flašu i pomirisah taj retki i specijalni napitak. Bio je to sok od zove na rastvaranje. Doneo nam je današnje novine ako želimo da čitamo. To je prva osoba od lokalaca koja nam je prišla prva, na svoju inicijativu.

Čuo sam da su organizovali negde na severu zemlje kurs za klanje jagnjadi. Razmišljao sam da se prijavim, s obzirom da sam primoran da radim stvari koje nikada pre nisam, ali bilo bi previše. :) Još nam stoji ona salama od krvavice u frižideru jer niko neće da je jede. Pošto sam saznao da je zabranjeno da pišem imena, kaže meni neko da je su na severu popularne palačinke od losove krvi. Čini mi se da su mnogo bliži prirodi nego mi. Ništa im nije strano i mrsko, kao što je mnogima od nas. Takođe, iz razgovora sam primetio da se ne plaše ničega, a posebno mi je to bilo čudno za decu. Njih ne možeš da uplašiš policijom jer je skoro pa nemaju. Njih ne plaše babarogama ili grobljem. Groblje je, na primer, u centru sela i izgleda predivno, gotovo kao neki mini park sa prelepim travnjakom i stazicama. Uveče svetlucaju sveće pored svakog malog spomenika, uglavnom od kamena. Čuo sam da se zakopavaju u sanducima od iverice. A, kod nas? Ne isplati se da umreš!

I opet sam noću video krdo jelena blizu sela. Spuste se sa planine i šume na travnjake koji su uglavnom pored puta, pa je skoro izvesno da ćeš naleteti svaki put na njih. Ovi su bili kapitalci, baš veliki. Kažu da može da bude veliki problem ako ti izlete i udariš ih kolima. Zato ovde noću svi voze oprezno i polako. Ne mogu ni da zamislim kako je, kao što rekoše, kada udariš losa. On ima ogromnu masu, a staklene nožice. Od udarca mu obavezno stradaju noge i desi se da se celo telo sruči na automobil. U 90% slučajeva vozači tada stradaju.

Danas sam prvi put sreo osobu koja mi je rekla da na svojoj farmi čuva koze. Ipak, kaže, čuvaju ih samo za dlaku, a ne za meso i mleko. Naravno, imaju sir, generalno, od njih i raznorazne proizvode, ali na farmama je prava retkost. Nisu mirne kao ovce, kažu, pa znaju da odu do suseda i da im obrste cveće. Na ovoj farmi su, uglavnom, slobodne. Šetaju šumama i planinama, a vraćaju se na farmu kada baš ogladne ili ako je hladno.

Krenulo je da kiši posle nedelju dana lepog vremena. E, sad, lepog. Zavisi šta je lepo za koga. Reče mi jedna Norvežanka da kada je sunce ona se oseća umorno i tmurno. :)
Do sledećeg teksta, pozdrav - hilsen!

Kva skjer? - Šta ima?

Pa, evo, nema ništa...Ulazim polako u kolotečinu. Ipak, s'kupio sam neke informacije koje sam poželeo da podelim sa vama ovde.

1. Kantina - četvrtkom volontiram u srednjoj školi. Obično, đaci i nastavnici doručkuju sendviče, ali četvrtkom, baš kada ja tamo radim, sprema se neko jelo. Ovog puta su mi rekli da ćemo spremati riblje kolačiće - fiskekake, kako ih ovde zovu, sa raznoraznim prilozima i sosom. Kaže meni, na norveškom, moja nadređena, da iseckam dva kilograma luka i da ga ispržim. "Čekaj, bre! Kako, kad, gde? Sam? A gde ćeš ti?!" Razumeo sam je samo da je rekla da ću verovatno da plačem kada budem seckao luk, a za sve ostalo što nije jasno da je pitam. Dobro, pitaću je, ali odakle da počnem sa pitanjima?! Prorade mi onaj naš inat, pa rekoh sam sebi, ubi se ako ovo ne možeš da uradiš. Zasukah rukave i iseckah sav luk bez kukanja, a onda ga i propržiš. "Da li je dobro?" - bilo je moje sledeće pitanje, a onda se oduševila kojom sam brzinom sve to odradio. Kojom brzinom, mislim se, to je kod nas normalno. Servirali smo ručak đacima, a ako je sudeći po polizanim tanjirima, sve je bilo ukusno. Potom smo pokupili posuđe, oprali ga, obrisali stolove i pod, i ja sam završio za taj dan tamo, zadovoljan učinkom. Ostatak dana sam proveo u "Ojri" - centru gde su smeštene osobe sa mentalnim poteškoćama.

2. Na probi folklora - Četvrtkom uveče se organizuje proba folklora. Obično traje dva i po sata. Posle prvog sata igranja, ima se pauza i tada se igrači bolje upoznaju uz kaficu, soft - domaći sok na rastvaranje od bobičastog voća, obično, i uz raznorazne voćke i domaće kolače. Svako ko dođe plaća oko 500 dinara po probi, a za studetne, đake i volontere je 100 dinara po probi. Od tih para oni spremaju hranu. Igra se, svaki put, uz živu muziku, a neretko uz čitav orkestar sačinjen od po nekoliko violina, gitara, kontrabasa, harmonika i nekoliko flauti. Na probi su bili samo matorci i matorke - Norvežani i Norvežanke, a od mladih samo mi volonteri i studenti iz koledža iz najrazličitijih zemalja sveta. Nešto pre nego da se završi prva polovina probe, morao sam da odustanem od igre jer mi se neverovatno vrelo u glavi. Svaka igra i svaki korak u okviru nje se sastoji samo u vrtenju u krug. Kažu, moraš da vežbaš, pa će onda da prestane da ti bude muka. Neka, hvala. Onda sam povezao telefon na ozvučenje i pustio užičko kolo. Pokazao sam im korak i organizovao sam ih u krug. Bili su svi zbunjeni i govorili su da je prebrz ritam i da ne mogu da postignu da odigraju korak. Normalno da je prebz u odnosu na njihove igre i muziku, ali sam video da im se veoma dopalo, pa su tražili da igramo do kraja pesme. Dok smo odmarali, predstavili su me i rekli da pozovem sve prisutne na "Serbisk kveld i Dale" - "Srpsko veče u Daleu" koje ću organizovati. Počeo sam na engleskom, ali su mi rekli da žele da čuju poziv na norveškom. Šta ću, kud ću? Progutah knedlu i počeh da pričam, a reči dolaziše same od sebe. Neke sam improvizovao, neke izgovorio na engleskom, ali uglavnom svi su me dobro razumeli i dobio sam veliki aplauz. Bilo je to hrabro, posebno, jer je bilo oko pedesetak ljdui, uglavnom Norvežana, pa nije bilo lako pričati pred njima njihov maternji jezik.


3. U Fordeu -  S obzirom da su nam potrebne raznorazne namirnice da bismo spremali ono što smo zamislili za srpsko veče - pasulj, pitu, proju i sl. morali smo da idemo u najbliži grad - Forde, da kupimo sve to u jednu od dve azijske prodavnice. Tamo smo bili nas petoro - Srbi iz Dalea. Kada smo već bili tamo, promajali smo se malo po tržnim centrima i ja sam se šokirao cenama - naravno. Sve je već opremljeno u "horor" stilu jer se bliži "noć veštica", pa su lokali puni lobanja, veštica, kostima i "krvi".



4. Restoran - Kada smo završili šoping i razgledanje izloga, Slađan nas je pozvao na ručak u jedan italijanski restoran. Konobar je bio Bugarin pa sam imao prilike da malo popričam "maternji" jezik. 


Bilo mi dosadno pa sam napravio štrudlu. :) Ne znam ni ja kako, ali ispala je baš ukusno. Smazali smo ih za pet minuta. 

Vreme je bilo sjajno tokom cele nedelje pa sam dosta šetao, a naravno i napravio neke od fotografija koje ću ovde podeliti:
 

 5. Norveško voće - molte & tyttebaer


Voće molte - Ovo je specijalno voće koje raste na norveškim planinama. Preskupo je i predstavlja pravi luksuz. Nešto je, po izgledu, između kupine i maline, ali je žuto i prokiselo. Kažu da ovo voće ili voliš ili ne, nema sredine. Na primer, meni ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo i uživanje. Ovde, na jugo-zapadu je retkost prava, ali se ipak može naći na visokim planinama. Na severu zemlje je češća pojava. Nije čudo što mi nismo znali za njega, jer kažu da ni mnogi Novežani ne znaju. Obično spremaju kolač sa jabukom sa prelivom od ovog voća za Božićnu tprezu. Retko je jer su mu potrebni idealni vremenski uslovi da bi cvet opstao i pretvorio se u plod. Naime, biljka nije otporna na zimu i cvetovi mogu da izmrznu, a takođe, zahteva veliku količinu vode, što će reći padavina u peridou kada se plod razvija. Zato, neke godine, ovo voće je prava retkost. Takođe, imaju i voće pod nazivom "tyttebear" koje se bere takođe na planinama, nešto poput borovnice, samo crveno i biljka je manja. Ova biljka je rasprostranjenija i zato nije toliko ekskluzivna kao molte. 

6.  Svi šljašte - Kada padne mrak, svi koji idu vani, oblaće flourescentne prsluke i stavljaju isto takve narukvice. Ovo mi je u početku bilo smeštno, ali je, zapravo, veoma pametna stvar. Takođe, svi koji voze bicikle nose ove prskuke i danju i noću, a naravno i kacige. 

I tako, ja se spremam da budem majmun za "noć veštica", kao što vidite na slici levo. Eto, toliko
mi je bitan taj praznik, za kojim ovde svi odlepiše! 

Kažu deca idu do kuće do kuće tog dana, prerušeni u strašila i traže slatkiše. Rekoh, neka dodju i kod mene neka zvone, ali neka ponesu po dubok tanjir i kašiku jer samo mogu da dobiju po kutlaču retkog pasulja! Čokolade skupe! ;)
 
Znam, usporio sam sa tekstovima, ali intenzivno radim na organuzovanju čuvene "Srpske večeri u Daleu" što mi odnosi mnogo vremena. Biće... Pozdrav! :)