Viking

Najčitaniji postovi:

Thursday, 5 November 2015

Sve i svašta u novembru...

Jesen u mom sokaku
Danas sam uhvatio sebe da razmišljam o tome kako mi je ovaj blog postao opterećenje. Ne stižem da ga oblikujem na onaj način kako bih hteo, pa nisam siguran da li više ima smisla pisati. Pre nego da krenem sa blogom, iako sam istak'o da ću pisati sve iz mog ličnog ugla, verovao sam da ću imati mnogo neslaganja oko svega, kad ono - ne! Umesto toga dobio sam mnogo novih prijatelja, uglavnom Srba koji žive ovde i dele mišljenje sa mnom ili imaju neke primedbe koje rado slušam i pokušavam da ih korigujem, ukoliko je i koliko je moguće. Skoro sam dobio komentar da bi neki tekst skoro bio sjajan da nisam koristio reči "faca", "strava", "zafrkavam"... I u pravu su ljudi. Sve tekstove kucam u dahu bez da ih proveravam jer ne stižem. Na zamerke oko gramatike odgovaram samo ako dobijem konkretan primer gde sam i kada pogrešio, kako bih mog'o to isto da korigujem, u suprotnom, nema smisla slušati ih, mada, srećom, bila je samo jedna. U nastavku teksta ću pisati o svemu i svačemu na šta sam naišao, primetio i video u poslednjih nedelju dana.


Šta se desi kada neko zaboravi garderobu negde?

Bili smo da pomognemo oko uređenja prostoije pred neki mini koncert. Na kraju, pre nego da pođemo kući, žena nam daje dva ženska džempera, traku za kosu i kišobran.

- Ali šta ćemo mi da radimo sa tim stvarima? - pitali smo zbunjeni.
- Uzmite, vi ste volonteri! To je neko zaboravio! - dodala je.
- Kako da uzmemo tuđe stvari? - i dalje smo zbunjeni.
- Lepo. Ovde se ljudi, uglavnom, ne vraćaju po stvari kada zaborave. Prosto, kupe nove! - objasnila je. - Ako nećete vi da ih uzmete, staviću ih u fejsbuk grupu "kupujem-prodajem". - nastavila je.
- Hvala, najlepše. - i uzesmo stvari.

Kaže, obično slikaju, okače na fejsbuk i čekaju da se jave vlasnici tih stvari, ali ove već stoje duže od dve nedelje.

Kako ovde koriste društvene mreže?

Kad se dohvatih fejsbuka, oduševljen sam kako ovde upotrebljavaju ovu društvenu mrežu. Već sam pisao da niko u školi ne upotrebljava ni mobline telefone, ali ni fejsbuk. Svaka učionica ima po kompjuter - dva, i deca slobodno koriste internet, ali ne i društvene mreže. Uglavnom svi imaju profile, ali tamo nema milion slika, događaja i objava. Da biste izbacili nečiju sliku, morate imati dozvolu za to. Iako nisu aktivni u javnim objavama, mislim da svi prate sve. Posebno su me oduševile grupe "kupujem-prodajem" gde svi koji imaju neke stvari koje im nisu potrebne, slikaju, postave sliku i cenu u grupi, a onda se javljaju oni kojima to treba. Ovde se mogu naći najrazličitije praktične stvari. Jedan mladi bračni par je celu kuću opremio sa nameštajem koji su kupili u ovoj grupi. Ako vam, pak, nešto nedostaje, postavite opis toga i možda se neko javi. Ja sam tako dobio jedno veliko ogledalo za svoju sobu i to potpuno besplatno. Ovo je samo jedna od mnoštvo grupa koje ovde fenomenalno funkcionišu.

Što volim pozitivne ljude koje ne poznajem dovoljno!

Da. Čudno zvuči, ali tako je. Dobijem poruku na fejsbuku od osobe koju nisam video više od šest meseci, sa kojom nisam bio u kontaktu u međuvrevenu i koju sam video jedared u životu. Nismo prijatelji na fejsbuku, ne znamo se dobro, ali znamo jedni o drugima da postojimo, šta radimo i gde smo. Delimo neka interesovanja i teme, a sada i živimo na istoj teritoriji tuđe zemlje. Ostavio sam broj telefona i potom smo se čuli. Razgovarali smo dovoljno dugo da akumuliram pozitivnu energiju i lepe reči preko žice. "Dobro je znati da nas ima ovde!" - to je bila rečenica kojom smo završili razgovor. A onda se setih još jedne osobe koju nikada uživo nisam upoznao, a koja je biciklistkinja i aktivistkinja i koja živi u Oslu. Upoznali smo se na mreži tako što je naručila moju knjigu "Popisivač na točkovima" i od tada smo, evo skoro osam meseci u kontaktu. Pozvan sam, čak, i u goste! :) Ne bih da imenujem osobe, ali verujem da će se pronaći i ovom prilikom ih mnogo pozdravljam!

Propričah i tigrinja jezik

U selu je dvadesetak azilanata iz Eritreje. Većina njih je ovde duže od godinu dana. Juče su im organizovali kratki seminar norveškog jezika u trajanju od nekoliko sati. Organizatori su me pozvali da im kao volonter, naravno, pomognem oko organizovanja događaja i da učestvujem u seminaru ravnopravno sa njima, jer smatraju da mi je nivo norveškog jezika na njihovom nivou. Zadatak mi je bio da pripremim kafu i poslužim, kao i da počistim prostoriju nakon seminara. U međuvremenu sam bio ravnopravni učesnik događaja. Na pauzi mi priđe jedan Eritrejac i reče "Dobar dan. Kako ste?" Oduševio time što je znao da sve ovo kaže na čistom srpskom jeziku. Nije mi mnogo trebalo! Da... Rešio sam da učim njihov jezik i tako i ja njih ispoštujem. Naravno, osnovne fraze. Naučili su me da kažem dobar dan - kamainelka, kako si - kamaela ha, dobro - cobo i hvala - jakanele. Verujem da sam jedini u celom selu, a i šire, koji se potrudio da nauči par reči na njihovom jeziku. Oduševiše se ljudi.

Nebo moje...

Vraćam se, nakon tog seminara kući i usput gledam u nebo. "Vau, vedro je!" Odavno nije bilo vedro tako da se vide sve zvezde. Čini mi se da ide, nekako u polukrug. Vidi se jasno mlečni put, a onda mi se učini da se zemlja okreće. Hodam, gledam tako u nebo, a oko mene mrak. Naravno, nosim fluorescentni prsluk. Podrazumeva se, oko mene nigde nikog nema, pa sam zato bio slobodan da naglas zapevam "Nebo moje" od Slobodana Trkulje, samo za svoje uvce. Srećem ljude i zamislite, Srbe - koji ovde žive.

- Je l' sam lud ili ovo nebo ide u polukrug? - pitah.
- Ide! I meni se čini. A čini mi se i da se pomera zemlja! - odgovori jedan od pripadnika našeg naroda.
- Vau, to se i meni učinilo. Znači, nisam lud. - dodah, a onda se raziđosmo.

Kako da popnete nešto na planinu? 

Pa, mnogo prosto. Uđete u helikopter, upalite ga, podignete se u vazduh, za sajlu zakačite ono što treba da prevezete na planinu i odletite. Onda se vratite, sletite u dvorište i nastavite sa dnevnim aktivnostima kao da se ništa nije deseilo. Za to vreme će svi oni koji nemaju svakog dana prilike da gledaju ovakav prizor da stoje i blagoteleći da pilje glavama podignutim ka gore.

Šta se desi kad se posečete? 

Kao hladi su ljudi, kao nisu... mnogo teorija i iskustava. Naravno, nikad se ne može ništa generalizovati. Naiđe neki i hiperaktivan i senzitivan i od njih. Na folkloru ima jedna gospođa koja je hiperaktivna i preljubazna prema svima. Ne skida osmeh sa lica i ne prestaje da zbiva šale. Podseća me na moju drugaricu Jecu. :) Nego, na seminaru za dobrodošlicu, koji sam pohađao odmah druge nedelje od kako sam došo, ne znam da li sam o tome pisao - puštali su nam film kako bismo što bolje shvatili ovu zemlju i njen narod. Jedna scena je bila takva da čovek na poslu ostane bez prsta, vrišti i oko njega krv, a sve kolege ga gledaju zamrznutim facama i ne mrdaju, sve dok mu jedan ne reče da bi možda trebalo da ide kod lekara. Jeste ovo iskarikirana scena, ali nas na istu podseti situacija kada koleginica iz Nemačke u kantitni slučajno nožem zareza prst. Krv krenu da juri, a ona brže bolje othita do nadležnih da ih pita za hanzaplast. Pitala ih je pokazujući im prst, a oni su joj, zamrznutim facama rekli: "Nemamo!" i pri tome su nastavili da rade šta su pre toga radili. :)

Ovo je triler za film koji smo gledali:
https://www.youtube.com/watch?v=kFp5vA7wuFY 

Za kraj bloga pozdravljam kolektiv Vogeli-ja.
Znam da čitate! ;)