Viking

Najčitaniji postovi:

Thursday, 26 November 2015

Ledeno doba i Aja, aja, CUC!

Jutros sam ustao u 8.00 časova. Bio je totalni, ali totalni mrak. Spremao sam se za posao - toga dana za školu. Dok sam se umivao spazio sam nešto čundo - moj ten. Ruke su mi postale prozirno bele, a plave vene se prepliću kao reke. Nemoguće! Nikada do sada nisam bio tako beo. Pogledao sam se u ogledalo i primetio istu nijansu na svom licu, samo naravno bez reka, ali bila je tu brada - šuma koja je možda već odavno spremna za seču. Ne ličim sam sebi na sebe. 

Ovog jutra sam radostan jer sam u školi. Sve imam bolji odnos kako sa kolegama, tako i sa decom, a to valjda zbog boljeg norveškog jezika, a i već skoro tri meseca sam tamo - dva puta nedeljno. Izlazim napolje i idem ka autobuskoj stanici. Snega više nema jer ga je otopila nemilosrdna kiša. Dok sam stigao do autobuske stanice, već je svanulo. I vozača već poznajem. Pozdravlja me mnogo drugačije nego na početku. I par putnika poznajem i sada mi se osmehnu kada me ugledaju tamo. Lepo je kada ti jutro počne sa osmehom pa makar i od nepoznatih ljudi. Osmeh je osmeh, čiji god da je. Onaj ko je ravnodušan na osmeh taj je u velikom problemu. Dok sam kupovao kartu, šofer mi se obrati na norveškom, naravno, i reče da menjamo autobus na pola puta danas. Razmenili smo nekoliko rečenica i nakon toga beh ponosan na svoj norveški. Nekad mi se čini da mi ide super, ali naidju dani kada mislim da sam neopisivo glup, jer ovde sam skoro tri meseca, a nivo znanja jezika mi je ... Ne znam, to je veoma diskutabilo, posebno zbog toga što učimo jedno na kursu, praktikujemo drugo u selu, a inače ljudi koriste razne dijalekte u zavisnosti odakle dolaze. Već sam pisao o tome, pa da ne smaram ponovo. 

Stižem u školu, a tamo bager uveliko kopa dvorište. Pitam direktora šta se radi, a on mi reče da će da postave reflektor u dvorištu jer se slabo vidi uveče. Završiće, kaže, za sat vremena, i sve će biti kao pre. Rupe i zemlja koja je bila posvuda, nestaće za to vreme. I tako je i bilo. Završiše ljudi, niče reflektor u dvorištu za sat vremena, a visine je bandere. Tako se to radi.

Skoro je ponoć i sada dok ovo kucam, jedna dosadna svraka na krovu garaže sve vreme svrače. Imamo tu jednu svraku koja je kao domaća životinja ovde. Srećan sam jer nas obilazi, iako se oglašava i noću, jer ja volim životinje, a ovde ih, osim na farmi ili u šumi i nema. Zapravo, tamo je životinjama i mesto, zar ne? Psa i mačaka lutalica, naravno da ovde nema. A ako su ljubimci, onda su to u pravom smislu te reči. Obučeni su po poslednjem modnom kriku, ošišani u salonu, nahranjeni specijalnom hranom za njih i sa osmehom do ušiju - ili bar samo srećno izgledaju i životinje.

Ulazim, konačno, u školu, a iz dela koji pripada obdaništu, progviriše glavice na vrata i ugledaše
me klinci sa kojima radim ovde, samo petkom. Danas je sreda pa sam u školi. Zaleteše se svi prema meni dovikivaši moje ime. Skakali su na mene i grlili me, a ja sam bio totalno zbunjen, ali naravno i srećan. To se desilo prvi put. Sada sam bio siguran da su me zgotivili. Gotivim i ja njih, i to mnogo. Zapravo, najviše ih gotivim ovde! Tako su pozitivni, a tako su mi bili tuđi u početku. Toliko im je vremena trebalo da me upozanju. Sada smo drugari, ali uspeo sam da izgradim i autoritet, pa me i slušaju i to veoma dobro, kada im kažem da nešto rade ili da od nečega odustanu. Ne bih da favorizujem, ali jedno Italijanče mi je posebno drago. Za srce mi se zalepilo. Ako budem imao sina, mislim da ću ga nazvati po njemu! :) Svaki put kada me ugleda, raširi ruke i skoči na mene pozdravljajući me na italijanskom: "Ciao Milano!" Pre dve nedelje me to Italijanče pitalo kako se kaže "bon apetito" na srpskom. Ja mu rekoh, a dve nedelje kasnije, dok smo imali voćnu užinu, on mi reče"Prijatno Milano!" Kada sam im rekao koji je danas dan i kada sam im pojasnio da sam danas u školi, otišli su tužni u svoje odaje. Ipak, oraspoložio sam ih jer sam im rek'o da se vidimo za dva dana. Poslednji put kada sam bio u vrtiću bio je sneg i led. Smejao sam se kako su svi navalili da najpre lome, a potom i jedu led iz bare ili kada su lizali metalne šipke od ograde na kojima je bilo inje. Tako su mi bili smešni. Jeli su sneg kao da je čokolada. Čokoladu i slatkiše obično jednu jednom nedeljno, ali sneg ne tako često. 

A, da. Setih se kako sam ih učio, dok smo bili u dvorištu u vrtiću, da se igraju "Ringe, ringe raja!" Dok im ja pevam pesmicu i dok idemo u krug, oni pevaju "Aja, aja, ajaaaa... Aja, ajaaaa. CUC!" I onda svi čučnemo. Ima da propevaju srpski dok sam ja ovde. :o)  

U školi mi je, danas, bio zadatak da budem u kantini i pomognem jendoj nastavnici da spremimo sto "panekake" iliti palačinke. U svemu tome, naravno, učestvuju i đaci - redari zaduženi za kuhinju - njih troje. Nije bilo teško raditi to, jer pre nedelju dana sam u kantini u srednjoj školi, zajedno sa koleginicom otuda, napravio - ispržio oko 200 palačinki. Ludi su za njima, a posebno u ovom periodu pred Božić. Posle užine bio sam dežuran za vreme velikog odmora u dvorištu škole. Jurili smo se s nekom lopticom sve vreme dok je kiša, naravno, potprskivala u nekom čudnom obliku, a onda se, pred kraj odmora, pretvorila u led. Lednjaci su padali na sve strane, a tlo je postajalo staklo. Ispred ulaza u školu ima jedno veliko polje sa peskom gde se deca obično najviše igraju. Pesak je postajao leden. Odvajale su se ploče od peska veličine crepa. Deci takvo vreme nije smetalo da uzivaju u igri sa tim pločama. 

Popodne sam odmorio, popio kaficu sa ostalim volonterima uz ćaskanje. Nas dvoje je juče uživalo sve pogodnosti volonteske kartice. Najpre smo imali besplatnu vožnju autobusom do mesta gde se nalazi veliki rehabilitacioni centar - 13 kilometara odavde. Onda smo išli na plivanje - besplatan ulaz na bazen, a posle toga u saunu, takođe besplatno. Za kraj večeri smo se odlučili za jogu - kod profesorice iz Kanade, takođe besplatno. Samo pokažeš karticu, složiš jadnu facu i svuda prolaziš. ;) Prvi put, kada sam posetio čas joge nisam mog'o mnogo da se opustim jer sam sve vreme bio skoncentrisan da pratim profesorku, jer je govorila engleski. Sada sam već, otprilike, znao kako stoje stvari, pa sam bio relaksiran 100 od 100%. Poslednjih petnaest minuta časa smo proveli u meditaciji i to je bilo savršeno. Osećam se tako spokojno posle ovog časa i dan posle njega. O ne... nova osesija - opsesija zvana joga! :) Preporučujem je svima. Naravno, ima mnogo vrsta joge, ali ova je bila zaista kul. Ne znam za ostale, ali mi smo radili neke vežbe tela koje nisu mnogo zahtevne, a koje ti aktiviraju sve žive mišiće. A onda je na red došla meditacija, kao što rekoh. Naravno uz raznorazne mirise i zvukove Indije. Došlo je vreme da krenem na badminton. Uzeo sam telefon u ruke, navuko flourescentni prsluk preko jakne, obuo sportske patike i zaleteo se vani. Zaboravio sam da je celi dan padala ledena kiša, pa sam se tako lepo opružio ispred kuće, da sam ogulio lakat i kuk i tako lepo da sam polomio ekran mobilnog telefona. Kada sam čuo "kvrc" (kao Piroćanac), rekoh "jao, samo da je kičma", ali avaj. Nije. Bio je to telefon. Ležao sam tako bespomoćno na sred asfalta i razmišljao: "Da nisam bio na onu jogu juče, sad bih se tresnuo još jedared od ovaj led, ali sreća, pa to je samo jedan mali, doduše pametni, telefon." Ustao sam posle pet minuta. Pogledao sam u mobilni i pitao sebe: "Je l' radi?", a onda pritisnuh dugme za paljenje i dadoh si odgovor: "Radi!" Nastavih dalje kao da se ništa desilo nije, ali korak po korak, nogu pred nogu. 

U Fjaler hali sam uživao u profesionalnom badmintonu, ovoga puta sa Norvežanima. Po prvi put. Do sada su mi društvo pravili uglavnom stranci, a ovoga puta domaći igrači. Bilo je uživanje igrati sa njima, iako im nisam ravan, još uvek, što se tiče igre. Zakazali smo novi meč za ponedeljak i rastali se. Sad odoh da spavam jer me sutra očekuje četvrtak, a to znači celi, ali bukvalno celi radni dan. Od jutra do sutra. Prvo idem u srednju školu da spremam hranu za stotinak đaka, potom radim u domu za mentalno oštećene osobe, potom imamo probu folklora sa decom, gde sam asistent instrukoru, pa sat vremena pauza i za kraj folklor sa starijima, gde ih učim da igraju Užičko i Ersko kolo, po njihovoj želji. Takav je svaki četvrtak. A po svemu sudeći i vikend će biti takav i to celi, što što se tiče rada, što što se tiče partijanja.

Ajde, laku noć svima koji su izdržali da pročitaju celi tekst do ovog dela. Nisam planirao da pišem, ali sam se čuo sa Jankicom, pa me ona podstakla na to. God natt, vi ses - Laku noć, vidimo se!