Viking

Najčitaniji postovi:

Monday, 9 November 2015

Nedeljna avantura

I taman dočekah nedelju da se odmorim k'o čo'ek, kad ono, zazvoni mi telefon i dobih poziv od norveškog prijatelja da idemo "po tur" što bi oni rekli. Kaže, prvo ćemo malo brodićem da krstarimo fjordom, da malo pecamo ribe, a onda, ako nešto uhvatimo, da iskoristimo kao mamac i da postavimo kaveze za krabe. Potom ima u planu da parkiramo čamac uz obalu preko i da nastavimo planinarenje do tamo negde. Počeh da se pravdam, kako i jeste bilo, da imam upalu mišića od juče, ali da i to nije toliki problem koliko je to što su mi cipele mokre od juče i ne mogu da ih korsitim za danas. Bio sam juče i video koliko je vode svuda po tlu. Rekao mi je da mi nije neko opravdanje i da mogu da stavim kese preko čarape. Nisam imao kud, pa sam to i uradio. U ranac sam ubacio neku voćku i rezervne čarape i krenuo. Vođen iskustvom od juče, vodu nisam nosio, jer se ista može naći i piti na svakom koraku. 

Avantura je počela. Kiša rosi, ali nije strašno. Oblačno je, naravno, ali nije hladno. Zaplovismo fjordom, a onda i zabacismo mamac u vodu. Nakon desetak minuta, meni nešto trznu. Počeh da se radujem i rekoh prijatelju da sam uhvatio ribu, a on reče da misli da je lišće. Kakvo bre lišće, mislim se, vidim da trza ko ludo. Izvučem ja, kad ono stvarno riba! Kaže mi on, znao sam, video sam odmah da je ili lišće ili neka mala riba. Dobro, za fjord i za njegov pojam je mala, ali za mene je dovoljno velika da se ponosim. Reče mi da je iseckam na komade, kako bismo spremili mamac za krabe, a on sklopi opremu za pecanje. Zatim zabacismo kaveze sa mamcem u more, a onda odosmo na obalu preko puta gde parkirasmo čamac i iskočismo na kopno. Nastavili smo peške, a podloga je bila veoma klizava, baš kao i juče, a često i puna vode. Nakon desetak minuta uzbrdo, došli smo do stene koja je bila ravna kao ploča, a sa koje se videlo celo selo kao na dlanu. Reče mi drugar da ćemo ovde da napravimo pauzu. Zamezismo voćke i čokoladu, uživasmo neko vreme u pogledu, a onda se spremismo za dalje. Ne mogu da zamislim kako je ovo mesto fantastično tokom leta, a još uz kaficu... Već sam na ovom mestu shvatio da je ovo moja nova omiljena destinacija ovde. 

Nisam ni primetio kada smo se već toliko uspeli da smo bili na vrhu vodopada. Ispod nas je huljala voda i sa nekoliko desetine metara visine padala direktno u more. Nisam mogao, ranije, ni da zamislim šta se nalazi iza vrha tog vodopada, a sada sam stajao tamo i čudom se čudio. Bila je to veoma brza reka koja je huljala vijući se levo-desno i udarajući u najrazličitije velike stene. Jedna od njih je bila oblika lopte, kao izvajana. Objasnio sam prijatelju da je to "kamen mudrosti" i da ako tresne svoju galvu o njega, postaće pametan. :) Ja to učinih, a onda i on. Onda mi je on ispričao priču odavde. Kaže, naićićemo na jedan most koji je poznat po priči o tri jarca. Odmah sam ga prekinuo i rek'o da imamo i mi priču koja je vezana za dva jarca i most. Ipak, kada je ispričao njihovu, shvatio sam da su priče poptuno različite. U njovoj se radi o tri jarca i trola koji je na njih naišao na sred mosta. Kaže jednom da će ga pojesti, a on, kako je bio najmanji, zamoli ga da ga preskoči i da pređe na većeg. Trol dođe do sledećeg i reče mu da će da ga pojede, a jarac mu reče da nije dovoljno debeo i da pređe na najvećeg. Konačno, kada trol dođe do najvećeg i kada mu reče da planira da ga pojede, ovaj mu odgovori da je dovoljno veliki i snažan da se može odbraniti. Udari rogovima trola i on pade u reku. Sada taj isti trol živi ispod tog mosta i plaši prolaznike. Kaže, tamo sada vode decu na planinarenje i šetnju i kada dodju do tog mosta, obavezno otac glumi trola, tako što sidje ispod. Deca prelaze i nešto komuniciraju s trolom, ali nisam zapamtio ni razumeo tekst, naravno, jer je na norveškom. U nastavku puta naišli smo na jednu veoma staru farmu o kojoj mi je dosta pričao. Kaže da je jedno vreme to bila farma porodice koja je brojala devetoro dece. Pošto su bili sa druge strane obale, gotovo nemoguće je bilo da svaki dan veslaju preko da bi deca išla u školu, pa su imali svoju vlastitu školu za vlastitu decu. :) Jedno vreme je učiteljica bila Nemica, koja je stanovala u kućici nedaleko od njih i kojoj je bilo veoma dosadno na tom mestu. Zato, svaki put kada bi videla čoveka, obavezno ga je zaustavljala i pričala sa njim, nudila kafu, čaj i keks. Nakon nekog vremena, ljudi su zaobilazili ovo mesto, jer su govorili da je njen norveški bio užasan. Ne znam samo kako je bila učiteljica, ali dobro. Ako im je škola bila kao i danas, onda ih je mogla učiti pletenju i kuvanju. :) 
 

  
Nije mi delovalo da smo tako nisko, ali bili smo tek na tri stotine metara nadmorske visine. Na tom kao vrhu bilo je ogromno jezero i nekoliko malih. Svuda je bila voda, a ispred sebe u daljini sam video nove vodopade. Pogled na prostranstvo bio mi je limitiran visokim planinama u daljini.
 
Sve vreme smo pratili znakove - crvena slova T utisnuta u stenama ili u korama drveta. To znači da je to zvanična staza turističke organizacije Norveške i da ista vodi do nekog mesta. Ova je vodila do vikendice koju
mogu svi koristiti. Krenuo je mrak pa nismo imali dovoljno vremena da idemo do nje i dalje, ali mi je saputnik rekao da je tamo veliko jezero gde može da se uzme kanu. Smeštaj se plaća na licu mesta tako što se novac ubaci u kutiju. Frižider je pun hrane i na njemu su napisane cene. Svako ko korsiti hranu iz njega, nakon odlaska ostavi novac. Neverovatno kako to funkcioniše. Kaže da ovakvih objekata ima širom zemlje, posebno u unutrašnjosti na planinama. Ako, pak, vidimo crvene tačke umesto crvenih slova T, onda je to takođe siguran put, ali markiran od strane neke lokalne organizacije ili komune i vodi do neke lokalne znamenitosti. 

U povratku nas je uhvatio mrak, pa smo neosvetljeni brodićem plovili po fjordu. Talasi su postajali sve veći i veći, a mi smo se njihali levo-desno do te mere da sam mislio da ćemo se preokrenuti. Čamac je naravno motorini, ali ne tako veliki. Na pola puta do pristaništa, nestalo nam je goriva. Ono što nam je jedino preostalo je da krenemo da veslamo. Ruke su nam premrzle, posebno jer se vetar razduvavao, a talasi su bacali ledenu morsku vodu na nas. Osetio sam se kao da sam u nekom filmu, a jedino, ali jedino što me brinulo je da ako padnem u vodu, definitivno, ostaću bez telefona. Takođe, već sam pisao, obavezna je upotreba prsluka tokom plovidbe, pa smo s te strane bili sigurni. Preživeli smo. Bezbedno smo stigli do luke, a onda se rastali sa planom da sutra posle posla odemo da proverimo šta se desilo sa kavezima za krabe koje smo bacili na dno mora, nedaleko od vodopada. 

Sutradan smo kupili gorivo kako ne bi ponovili jučerašnju avanturu. O tome šta smo ulovili neću pisati, već ću vas pustiti da to saznate tako što ćete pogledati video koji sam prikačio uz ovaj blog.

Šta je izašlo iz mora?

 

 Na kraju je životinja vraćena u vodu!


Pozdrav do sledećeg teksta.