Sve i svašta u novembru - deo 2

1. Invalidima je sve i svuda dostupno

Pošto dva puta nedeljno radim sa jednim invalidom, čim je lepo vreme, koristimo priliku da idemo u obilazak sela i šetnju. Pošto čovek voli da čita, redovno obilazimo biblioteku, a posle toga obično idemo na kafu i vafl u jedan kafić gde čitamo novine i družimo se. Na putu da sve to odradimo i vratimo se kući, apsolutno nas ništa nigde ne sprečava. Svuda su pristupačni prilazi na trotoarima, sva vrata se sama otvaraju, a ako ne, onda su napravljena tako da nesmetano čovek u kolicima može da uđe, odnosno izađe. U kafićima su posebni stolovi za njih, a naravno i toaleti. U biblioteci se spusti pult da invalid može da stavi knjigu koju je izabrao ili koju vraća. Biblioteke su im veoma dobro opremljene i veoma posećene. Još u školama se navikavaju na korišćenje istih. Biblioteke poseduju i delove sa dvd diskovima gde se iznajmljuju filmovi i audio knjige. Ipak, posle dva meseca, sve mi to ne deluje tako vasionsko i nestvarno kao prvog dana. Ovi ljudi žive sasvim normalno, onako kako bi svaki čovek trebalo da živi u ovom vremenu - da se hraniš zdravo, da se ne prebrojavaš svaki put kada uđeš u prodavnicu već da kupiš šta ti zaista treba i šta želiš, da ti je sve dosutpno i lako, da se ne stresiraš, da se normalno obuješ, obučeš... To nije ništa posebno, to je samo ono što je normalan život, od čega smo se mi odavno udaljili. U nastavku priče se nadovezujem na ovu temu.

2. Tajlandska hrana za užinu u školi

Danas smo u kantini spremali tajlandsku supu. Duša me je zabolela kada sam video koliko smo i kojih namirnica upotrebili za ovo jelo, a posebno kako su se đaci prema njemu ophodili i koliko smo hrane, nakon užine, bacili. Posebno sam se smorio kada sam uporedio užinu koju jedu deca u Srbiji, uz dužno poštovanje JP Pčelici i svim sličnim javnim preduzećima. To je neuporedivo! Dakle, naseckali smo luk i upržili ga, zatim isto to sa paprikom i šargarepom, skuvali smo kokosovo mleko, ubacili unutra avokado, distnanu piletinu i milion raznoraznih začina. To smo smućkali i napravili čorbu koja se jede sa nudlama, koje smo prethodno, naravno, skuvali. Uz to dobijaju čokoladno mleko ili kakao, ali ako žele, iz frižidera kantine mogu da uzmu ledeni čaj, gazirani ili negazirani sok, nešto poput jogurta, mleko sa ovoliko ili onoliko procenta masnoće i tako dalje. Kada je rekla da treba da propržimo papriku, ja sam počeo da skačem od sreće. To je isto kao neko srpsko jelo, ali sam se predomislio čim sam video kokosovo mleko pored. :) Tako mi je zamirisalo na majkinu kuhinju kad je bacila onu seckanu papriku na vrelo ulje - mmm... prženo! :D
No, ko je jeo jeo je, ko nije rasipao je, ali nakon ručka je ostalo mnogo hrane. Obično spakuju ostatak za nas volontere, ali pošto je sada bilo nezgodno jer je čorba, rasipali su višak, a bilo je mnogo viška. I tako. Ne smem ni da zamislim koliko je sve to iskoštalo. Deca plaćaju pri preuzimanju jela neku cenu, koja za njihov standard je mizerna.

3. Koncert folk muzike

U okviru jednog projekta kojim promovišu muziku, organizovali su mali koncert folk muzike. Delić atmosfere vam prenosim poput videa u prilogu ovog teksta. Bilo je interesantno upoznati se sa njihovom folk muzikom na ovaj način, a vi sami procenite da li vam se ista dopada ili ne. Na tom koncertu sam sreo volotnerku iz Slovenije koja je dovela jednu staricu iz staračkog doma koja je prespavala pola događaja. Nakon performansa koji je trajao četrdesetak minuta, upoznao sam se sa njom, a ona se oduševila kada je čula da sam iz Srbije. Bila je jedna od retkih koji znaju gde je ta zemlja, a posebno da smo u istoriji imali dobre odnose sa Norveškom.

4. Čekamo novu Srpkinju!

Na vrhu sela, pošto je brdovito, nalazi se veliki umetnički centar. Iako deluje tako blizu, do njega se stiže pešačenjem od pola sata. Noću daje posebnu draž ovom selu poput svetionika. Tamo rade i žive umetnici iz celog sveta. Ukupno ih bude, u svakom trenutku, četvoro i smenjuju se na neko vreme, a otprilike na dva meseca. Sada su tu dva umetnika iz Norveške, jedan iz Švedske i jedan iz Pakistana. Došlo je vreme za smenu i sada nam dolaze dvoje novih, međutim, čuo sam da je jedna umetnica od njih iz Srbije. Udruženje Srba u Daleu raste! :)

5. Vremenska prognoza

"Izlazak" sunca objektivom Agate Rorat iz Poljske
https://www.facebook.com/agata.rorat.fotografia/?fref=ts

Da ne smaram više o vremenu jer i mene ono ne smara. Navik'o sam se skroz na ovu kišu. Nije tako u celoj zemlji, ali u ovom delu kraj mora jeste. Baš sam se smorio u Srbiji jer se u mom selu osušilo mnogo starih stabala. Ovde se drveće ne suši, nema kad, od tolike kiše, a kada im zasmeta oni ga seku. "Ovo drvo nam zaklanja pogled na planinu, sutra ćemo da ga isečemo!" To i nije veliki problem jer je drveće svuda okolo. Pisao sam već, iznenadjen sam koliko je rastinje identično kao kod nas. Nije tako, takođe, u celoj Norveškoj. Ovde se vegetacija razlikuje od regije do regije, kao i vreme, kao i klima... Iako je hladno, svuda je cveće napolju - neko koje, valjda, ne mrzne. Baš mi je čudno jer je temperatura oko deset stepeni i ujutru i uveče, poslednjih nedelju dana. Navik'o sam da jutra budu ledena, međutim nema razlike, barem trenutno. Idem malo napolje, dakle, prestajem da pišem sada jer mi treba neko vreme da obučem kišnu garderobu preko ove obične, da navučem svetleći prsluk i da obujem vodootporne cipele. Dok izađem, obično, zaboravim gde sam poš'o! :)