Asfaltom smo otpešačili do izlaza iz sela, zatim smo prošli kroz dva stara i za saobraćaj zatvorena tunela do novog velikog belog mosta koji povezuje dve obale fjorda. Prešli smo ga i skrenuli levo, stazom koja je vodila kroz zimzelenu šumu do vodopada. Podloga kroz šumu bila je jarko zelena mahovina natopljena vodom. Bilo je interesantno šljapkati po njoj. Neverovatno koliko nas je usporavala, ali odmah nakon što smo izašli iz šume, podloga je bila neverovatno klizava pa nas je još više usporavala. Često smo zaličili na Sizifa. Taman se popnemo par metara naviše, a onda nagazimo na neki od mnogih vlažnih listova preko blatnjive staze, koji nas vrate nazad.
- "Nemoj da brineš ako padaš. To je ovde normalno." - rekao mi je prijatelj.
- "Sada više i ne brinem. Vodio sam računa da se ne umažem samo, ali sada to nije bitno..." - odgovorih.
- "Haha... da se ne umažeš? Pa, ti si u Norveškoj! To je isto kao kad bi rek'o da se brineš da će početi kiša. To ovde nije bitno, bitna je samo volja, a mi je imamo. Zato, idemo dalje!" - odgovorio mi je.
I bio je u pravu. Posebno mi ništa više važno nije bilo kada smo krenuli da se krećemo stazom u usponu kroz koju se slivala voda i to ne u maloj količini. Ponekad sam imao osećaj da se penjemo direktno kroz vodopade. Padanja su bila sve učestalija i normalna stvar, a mi smo se svaki put sve više i više smejali. Neretko su ista bila veoma opasna, jer kako smo bili na većoj nadmorskoj visini, tako su oko nas bile samo klizave stene i ponor iza nas. U jednom trenutku smo morali da se uspinjemo uz stene kao pravi alpinisti. Sreća, moj drugar je skoro pa profesionalac u toj oblasti, pa sam bio spokojan. Naravno, staza je obeležena i često se nalaze pomoćna sredstva za kretanje kroz nju, na primer, drveni mostići, daske, metalne podloge, lanci i konopci sa strane. Vreme je generalno bilo toplo, oko desetak stepeni, pa smo se tokom kretanja sve preznojili. Koliko god da smo imali dobru obuću, zbog prelaska preko vodopada i potoka, cipele su nam bile pune vode. Obično, nikada ne nosim vodu sa sobom na ovakvim proputovanjima, i kada treba i kada ne treba, ali sada sam poneo, a drugar mi se slatko ismejao, jer u ovom delu Norveške se, zaista, nema potreba za tim, jer je svuda unaokolo pitka voda - direktno iz reke, potoka, vodopada ili izvora. Rekao mi je da je bio ovde nekoliko puta, ali da nikada staza nije bila ovako zahtevna, posebno zbog obilnih padavina prethodnih dana i zbog klizavosti terena.
- "Je l' možeš? Uvek možemo da odustanemo od vrha i da se vratimo nazad! Nismo na takmičenju." - pitao me je Španac.
- "Naravno da mogu, a i da ne mogu, moram! Ja ne želim da uništim naš plan da dođemo do vrha, po cenu da dobijem upalu mišića, da nas uhvati i mrak..." - bio sam sasvim odlučan.
- "To je glupo, a sada ću ti reći i zašto." - bio je iskren, a onda mi, zaista, pojasnio neke stvari oko planinarenja, posebno jer je sav u tome, to mu je realni hobi i poznaje dosta planinara i alpinista.
Rekao mi je da svi treba da shvatimo planinu kao tortu. Na njenom vrhu se nalazi najslađi deo, voćkica koja predstavlja vrh planine. Naravno, ako uspeš da pojedeš sve parčiće i dođeš do voćke - vrha, imaćeš priliku da uživaš u najslađem delu torte. Ipak, ako to ne uspeš, ti si uživao dok si se zasladio delom kolača koji si pojeo. Zato, na planinu treba ići sa zadovoljstvom i uživati u svakom njenom delu. Ne treba jesti tortu po svaku cenu, jer može da ti se sloša. Tako je i sa planinom.
Nakon nekoliko sati, konačno, bili smo na vrhu. Da, bila je to, tačno, ona voćka o kojoj mi je pričao. Pogled koji smo imali na selo i fjord bio je neverovatan.- "Za ovo se vradi boriti!" - prokomentarisao sam.
- "Ali ne posvaku cenu!" - rekao je.
- "Znam! Shvatio sam lekciju." - potvrdih, a onda ga podsetih da polako postaje mračno.
Baterije na oba naša telefona bile su skoro prazne. Svaki put kada sam hteo da slikam nešto, dok smo se peli, podsećao me je da nemamo vremena i da se trudim da slike fotografišem svojim pamćenjem, a ne telefonom, jer je to mnogo važnije. I, donekle je u pravu. Posebno sam se složio sa njim jer mi je kamera na telefonu očajna. :)
Povratak je bio relativno lak sve do šume. Do nje smo se klizali stenama i blatnjavim stazama, a onda toliki mrak da smo jedva raspoznavali kuda treba da idemo. Jedino što se čulo bilo je slivanje vode sa stena i huljanje vodopada u daljini. Konačno, izašli smo na asfalt kod velikog i osvetljenog mosta. Bilo je oko 17 časova. Blatnjavi do guše, u kretanju do kuće prošli smo kroz centar sela, ali naravno, tamo nije bilo nikoga. Svi su otputovali svojim malim vikendicama ili se u kući odmaraju od naporne nedelje, kao što ću i ja uraditi odmah nakon ove avanture.
No comments:
Post a Comment