Preopterećeni ČETVRTAK

Jutro, klasika. Iz kreveta me izvlači, ovoga puta ne zvuk budilnika već svraka koja je sletela odmah pored mog prozora i ne prestaje da svrače. Sreća pa se to nije desilo mnogo pre alarma. Bacam pogled na svoj plan i vidim da sam danas ovde u selu. Dakle, ne moram da žurim na bus, pa se lagano pripremam najpre za srednju školu gde ću raditi u kantini od 9-13 časova, a onda za dom u kojem su smeštene osobe sa smetnjama u razvoju i invalidi koji ne mogu da se staraju sami o sebi. Tamo sam od 13-16 časova. Nakon toga imam kratku pauzu, pa volontiram kao asistent treneru dečijeg folkora od 17-19 časova. Nakon toga, od 20-23 časova idem na norveški folkor za starije. Posle toga mogu samo da skapem u svoj krevet do sledećeg jutra.

Sa zadovoljstvom odlazim na ovo mesto jer se tamo osećam korisno i prijatno. Korisno jer ima dosta posla, a kad sam već doš'o tu da volontiram, onda želim da nešto i radim, a ne da sedim i dosađujem se. Sa druge strane, osećam se prijatno jer su ljudi sa kojima radim tamo izuzetno prijatni i prijateljski nastrojeni, a posebno šefica, koja mi je postala dobar prijatelj. Ona je tako kul i svestrana. Španac koji je prošle godine volontirao na ovom mestu rekao mi je da je ona njemu "norveška majka" kako ju je nazvao. Pored nje, sa nama, u kuhinji, radi još jedna nastavnica i dva učenika. Kada budemo vredni i sve završimo pre vremena, onda dok čekamo đake da dođu na ručak, igramo karte. Naučuo sam ih da igraju "uno" i "tač", a oni su meni pokazali razne njihove neke društvene igrice. Iskreno, nisam impresioniran istima, a vidim da je i njima interesantniji "uno". Posle velikog odmora za ručak, đaci odlaze u svoje učionice, a mi peremo stolove, metemo pod, peremo suđe - ispiremo masnoću iz njih mlakom vodom i sapunicom, a onda ih ređamo u mašinu za pranje sudova na dubonsko pranje. Danas smo recimo spremali "tako". Norvežani su odlepili za meksičkom hranom. Na stolu smo postavili tortilje, a đaci su po izboru filovali mesom, čilijem, pavlakom, kukuruzom šećercem, paprikom, paradjzom, krastavcem, kačkavaljem, avokadom i/ili crnim lukom. Oni koji ovo jelo ne vole jedu "kneke bre" - braon, tanki i hrskavi hleb sa kačkavaljem preko. U kanitini se mogu kupiti i razne vrste sokova, čokoladnog mleka, kakaa, musli bara, ledenog čaja i sl. I jelo se prodaje, sve što sam gore naveo. Ovde je sve za pare, što bi se reklo.

Kada završim u kantini, hitam direktno ka ustanovi za osobe sa poremećajem u razvoju i osobe koje ne mogu same da se staraju o sebi. Koliko mi je ovo mesto bilo mrsko na početku, toliko sada tamo rado odlazim. Nemam dozvolu da pišem o korisnicima usluga ove ustanove, pa ću se odmah prešaltati na sledeću aktivnost, a to je dečiji folklor.

U Srbiji sam osnovao dečiju folkloru sekciju u okviru udruženja građana "Grupa Kobra" u kojoj sam bio aktivan 8 godina. Sa tom našom decom mi je bilo zadovoljstvo raditi i uvek ih se rado setim. Ovde to nije slučaj. Zašto je to tako, pretpostavljam da ću nekada i o tome pisati, ali sada mislim da nije trenutak. Žao mi je što vas ostavljam uskraćenima za mnogo toga, ali tako sada mora da bude. Ali ću rado odgovoriti, koliko je to u mojoj moći, na sva vaša pitanja.

A nakon toga omiljeni folklor "torsdagdanse" - ples četvrtkom. Naš folkor i ovaj njihov su nebo i zemlja, ali sam se, za pet meseci, naravno, dobro uklopio. Nije bilo teško skapirati i uvežbati polku, valcer, tango i druge plesove koje ovde igraju kao tradicionalne. Najjače od svega je što su ljudi koji tamo odlaze divni i od njih se može mnogo naučiti. Isto tako oni od nas - stranaca, mogu mnogo naučiti, kao što sam ih naučio da igraju užičko kolo i ersko kolo, dok vlaško - nije bilo načina ni da probaju. Večeras je momak iz Tanzanije, umetnik koji je ovde po projektu dva meseca, pokazao svoj nacionalni ples. Ta multikulturalnost i susret sa pedeset nacija ovog sveta za samo pet meseci mi je neprocenjivo iskustvo. Od svakog može da se nauči nešto i sa svakim možeš da podeliš nešto lepo svoje. Svakog četvrka u toku jednog meseca, ovaj folklor, se organizuje u različitom selu. Domaćini spremaju kolače, služe voće, sok i hranu, a svi posetioci na licu mesta plaćaju po 500 dianra po probi, dok volonteri i studenti plaćaju po simboličnih 100 dinara. Jedini problem kod njohovog folklora mi predstavlja neprestano vrtenje u krug sa partnerkom. Ako je za utehu, to predstavlja problem svima nama koji dolazimo iz drugih zemalja. Kažu da se to uči i da se vežba. U tehnici je stvar. Evo, u snimku ispod je otprilike kako to izgleda norveški tradicionalni ples:

Obično se ovaj radni dan završi oko 23.00 časova. Rado idem, tako umoran, na spavanje i nije mi žao što sutra neću duže da spavam već ću već oko 7.30 sati na noge i lagane pravac ka vrtiću, mom omiljenom mestu ovde.

Za sutra i prekosutra je najavljena neka nezapamćena oluja u zapadnoj Norveškoj pod nazivom "Tor" koja stiže iz Amerike putem okeana. Najavljuju brzinu vetra i do 20m u sekundi i talase i do 30m visine. Najbliži aerodrom je zatvoren i otkazani su svi letovi. Svi se uzbudili, svi prikupljaju stvari, prikovuju drvene kuće, odlažu putovanja i sve aktivnosti.

Ajde baš da vidimo šta će sve to da bude! Avanturaaa... емотикон grin
http://www.tv2.no/a/7987782

P.S. Najjače je što je malo toplije pa neprestano se čuje neko treskanje i eho koji dolazi od planina koje nas okružuju, a to se led otapa i pada u santama na asfalt.

Za sami kraj, pored Aleksandrije u Nišu, evo jedne super škole za učenje norveškog jezika u Kragujevcu "Saga". Ako vam treba, pronađite ih na sledećem linku, a ja ih toplo preporučujem jer ovde sam upoznao njih petoro koji su zahvaljujući časovima u ovoj školi progovorili norveški:

https://www.facebook.com/norveska