Dan 150-i

Ljudi, 150 dana prođoše k'o od šale! Dok sam se u početku opterećivao datumima, danima i iste brojao, sada to apsolutno nije slučaj. To me je prošlo odmah posle odmora u Srbiji. Sada - danas, ne gledam iza sebe, ali poštujem i znam, ne gledam ispred sebe, ali planiram. Živim za danas i sada, a da uživam u tome u potpunosti. Evo nekih stvarčica koje su obeležile moj boravak u Norveškoj ovih dana:

Putovanje do Osla i nazad

- Odlučili smo se na putovanje automobilom iako je Tur harao - najavljeno nevreme koje je pogodilo zapadnu obalu i centralnu Norvešku dokle god je moglo da dohvati. Prijateljica iz Osla mi je rekla da budemo pažljivi na padanje drveća jer inače, ovde stabla nemaju jako korenje, već su prilepljena za stene i onda jak vetar, a kamo li oluja, očas posla ih omakne. Sneg i mećava su nas pratili sve do centralne Norveške, oko 450 km, a onda je sve bilo drugačije i bolje. Opasnost je dolazila ne samo od drveća već i od lednjaka koji su se otapali sa visokih stena i neretko pljuštali na asfalt. Nije bio redak slučaj da pored puta stoji velika drvena ili metalna ograda koji štiti put od snežne lavine.

- Imao sam prilike da vozim norveškim zaleđenim putevima ukupno oko 200 km. Iako sam prvi put po ovakvom (ne)vremenu vozio, srećan sam bio jer sam uspeo bez nepovoljnih okolnosti da to uradim, a i kako ne bi kad sam imao dobrog instruktora - druga Saju.
- Srpska porodica koja mi je postala familija u Daleu, se odselila, pa je i razlog mog putovanja za Oslo, prilika da im pomognem oko selidbe i da se malo maknem iz ovog sela. Koliko sam tužan jer meni dragi ljudi odavde odlaze zauvek, toliko sam i srećan zbog njih jer će im život u Oslu biti mnogo lepši i lakši, iz mnogo razloga. Oslo - san većine Srba u Norveškoj.

- Auto je bio prepunjen stvari, tako da smo napred stali samo vozač i ja. Iza sebe ništa nismo videli. Težina auta bila je od pomoći na klizavom putu. Treći putnik je bio moj telefon tj. GPS koji nas je vodio izuzetno dobro, a posebno hvala teti koja je sve vreme upravljala našim kretanjem "Za stotinu metara skrenite levo...". Hvala joj!

-  Videh i to čuveno Oslo. Lep i živ grad, a posebno za razliku od mesta iz kojeg dolazim. Ljudi su prijatni i spremni da ti pomognu i odgovore na svako pitanje. U super marketu u kojem sam kupio nešto od hrane i pića za putovanje nazad u Dale, pre polaska autobusa, radili su sve sami Arapi. Nije bilo ni jednog Norvežanina. Po gradu se sreću prosjaci, ali one prose po određenim standardima. Svaki od njih trojice, koliko sam ih video, ispred sebe su imali plastičnu čašu za sitniš i zapaljenu sveću za spolja.

- U povratku autobusom, napravili smo pauzu pored parka za medvede. U centralnoj Norveškoj ih izgleda ima dosta, pa im je sve posvećeno, pa čak i logoi samih opština i gradova. Dok smo se vozili, pored puta sam video farme konja, volova i bizona. Ne znam odakle oni ovde, ali eto. Inače na km na putu je stajao znak za oprez zbog jelena i sličnih životinja. Nije teško bilo putovati uz domaće ukršene reči, pa iako sam putovao 12 sati - auto, brod 1, gradski autobus, autobus 1, brod 2, autobus 2. :)