Viking

Najčitaniji postovi:

Tuesday, 26 January 2016

SREDA k'o SREDA

Jutro je. Budim se i prvo što radim, osim što pazim da ne ustanem na levu nogu, je da gledam na zid desno od sebe. Zašto? Tamo se nalazi papir formata A4 na kojem je odštampan moj plan gde sam i kad sam, da ne kažem raspored časova. Evo, bliži se dan kada ću obeležiti pet meseca boravka u Norveškoj, a još uvek ne mogu da zapamtim gde kad treba da volontiram.  Iskreno, mislim da je to tako jer se i ne trudim da pamtim. Zašto bih da se opterećujem?! Hm, počeh i ja da učim nešto od njih. Polako, lagano, opušteno i bez stresa. Sve se da rešiti. Dobro, konačno, bacim pogled na papir i vidim raspored, ali koji je danas dan? Okrećem glavu na levu stranu i buljim u jedan sićušan kalednar koji visi na zidu levo od mene. Pikiram datum i vidim sreda! Okrećem glavu na desnu stranu i pikiram ŠKOLA! Uh, sad već kreće malo da bude potresno jer volontiram u školi izvan mog sela. To znači da treba da odem do autobuske stanice i sačekam bus do mesta koje se zove Fleke (što bi u prevodu na srpski imalo isto značenje - fleke). Oblačim se i trčim pravo u wc. Wc je naravno zauzet. Pa kako i ne bi kad nas ima podosta u kući, dao Bog. Ako, samo nek je veselo. Nije to problem jer u kući imamo dva toaleta. Drugi, ovog jutra, beše slobodan pa ne sedeh na svojim potrebama u hodiku čekajući prvi slobodan toalet. Ali, i kad se to desi, nema nikakvih problema, jer u hodniku imamo podno grejanje, pa baš lepo onako dok čekaš, a ono te podgreva, isto kao kad punjenu papriku dogrevaš na ringli. Naravno, nemam vremena za doručak, jer obično ne ustanem na vreme, pa zgrabim neku voćku sa stola u kuhinji - obično bananu, a neretko jabuku, pomorandžu ili mandarinu. Dosta je da pre jutarnje kafe, koja me u školi čeka, nešto prozobim.

Svanuće u toku januara, oko deset sati
Stižem na autobusku stanicu. Naravno, mrkli je mrak, ali ulična rasveta završava dobro svoj posao. Prolazim pored jedne srednjovečne ženice koja svake srede i petka isti bus čeka sa mnom, ali evo već pet meseci skoro, a nikako da me udostoji pozdrava. A ja uporan "Haj, haj", ma jok. Sestro, slatka, mislim se, pa ti kad bi znala za kakvog bi te baksuza kod mene u selu proglasili, pala bi na stražnjicu svoju. Imam takve primerke, doduše da ne grešim dušu, i u mojoj Trnavi, ali ovde ih povazdan ima. Razlika je, ipak, što su ovi naši istinski baksuzi, a ovi ovde su takvi dok te negde nekad privatno ne upoznaju. Prosto, ne javljaju se ljudi nepoznatim ljudima, kao što ni mi kad smo bili mali nismo uzimali bombone od nepoznatih ljudi kada bi nam iste i pružili. Sećate se? Pa, da.

Dolazi bus, uparkirava se na jedan jedini peron na autobuskoj stanici i otvaraju se vrata. Niko ne izlazi, a gospođa se obično prva ukrcava. Bez pozdravljanja šofera, samo kaže Rušedalsvika, mesto dokle putuje, zatim provlači platnu karticu kroz automat i uzima autobusku kartu. Sledeći sam ja. Isto tako, uklapam se, samo kažem Fleke i čovek mi kuca kartu. Ja obično plaćam kešom. Tamo u školi, krajem svakog meseca mi u paru vrate novac, a ja njima dam kartice koje sam tokom tog meseca skupljao, da imaju za uspomenu i dugo sećanje. U autobusu su pored gospođe Baksuzić i mene, jedino klinci iz osnovne i srenje škole. Svi smo vezali pojaseve, ćutimo i vozimo se. Ni jedna jedina reč se ne čuje.

Prva sledeća stanica, tik na izlazu iz sela je za srednjoškolce. Jedan po jedan u redu lepo izlaze bez da se guraju. Pozdravljaju, doduše, šofera uredno tako što promrmljaju na svom dijalektu "Ha da"s tim da se ovo "d" i ne čuje pa ispadne "Haaaaa". Isto to im i on odgovori. Nastavljamo dalje da istovarimo preostala dva đačeta u osnovnu školu, koja je malo izvan sela. E, tu, kada oni napuste bus, čekamo pet do deset minuta da dođe bus iz drugog sela. Onda, kada konačno stigne, prebroje se putnici pa na osnovu toga se odluči koji će bus koga i gde da vozi. Ne znam kako, ali znam da sam više puta na tom mestu presedao. Ove srede, srećom, gospo'a i ja ostadosmo u bus sa kojim smo i započeli proputovanje današnje, a samo zamenismo šofera (isto se/slično i na norveškom kaže). Nastavljamo put u tišini i tmini. Usput zastajemo na 100 metara na proširenje da bismo se mimoišli sa drugim vozilima jer je put pretesan, a sada je još i sneg. Očišćen je, ne mogu da grešim dušu, ali naveje opet ovo čudo, pa malo se otežano krećemo. Stižemo do znaka za selo Fleke i ja dižem svoju desnu ruku u vis, ne da bih se proteg'o, ne da bih gospo'i mahnuo, već da bih pritisnuo dugme "stop" iznad mog sedišta, kako ne bih prošao kao nekad na počeku kada sam ovde doš'o pa nisam znao da ga upotrebljavaju. Ja navik'o na ono naše "Eeeej, majstoreee, srednjaaaa!" Stiskom na dugmence vozač dobija zvučni i svetlosni signal da na sledećem stajalištu treba da stane, pa to i ovoga puta učini. Izlazim iz autobusa i pozdravljam ga sa "Haaaaa" i on meni uzvraća. "I ja tebi!" obično prokomentarišem pošto napustim vozilo i onda krenem prečicom da se spustim od stanice do staze koja vodi do asfalta, koji dalje ide do škole. Čini mi se da samo ja koristim tu prečicu, ali mi se stvarno ne zaobilazi dodatnih 200 metara da bih došao do istog mesta do kojeg stižem za 20 sekundi, tako što se vuznem samo na dole kroz sneg. Napuniše mi se noge snegom, ali dobro, šta da se radi. Pa zato je zima, osušiće se sve to lepo u školi, imaju dobro grejanje. Greju, bre, sa svih strana. Ne znaš odakle ti ne dolazi toplota, da l' od plafona, da l' od poda, da l' od nekih cevki za ventilaciju ili od radijatora ili pak možda od svećica pošto su posvuda popaljene radi lepšeg ambijenta. Sprdačim se ja na račun nedužnih voštanih stvari, ali postadoh i ja opsednut njima, ali vidim i svi ostali volotneri. I kući ne možemo da sednemo da jedemo dok ne zapalimo svećicu za stolom.

Ulazim u nastavničku kancelariju, raskomotim se - skinem zimsku garderobu, bacim ranac na pod i izujem cipele. Tako u čarapkama, kao i svi ostali - i đaci i nastavnici, koračam ka direktorovoj kancelariji. "Gu moren"(dobro jutro), kažem ja, "Gu moren", kaže on, Onda ga pitam šta danas treba da radim i gde da pomognem, a on obično ni sam ne zna, pa kaže ajde da vidimo. Onda idemo od učionice do učionice i pitamo nastavnike i učitelje "Je l' vam treba volonter?", a oni obično kažu "Ne!". Ne zna čovek šta će sa mnom, nije to uvek slučaj, pa mi reče da idem u kuhinju da pomognem dežurnoj nastavnici i redarima da spremamo ručak.

Školsko dvorište slikano iz nastavniče kancelarije
U kantini mi dadoše kecelju, nož, dasku i kilogram luka i rekoše "Seckaj sinko!". Seckam onaj luka i kukam u isto vreme, a ona dečica mi se smeju, dok seckaju ostalo povrće od kojeg se ne kuka. Prvo me nervirao onaj luk, a onda se pa pomislih "Kad bih imao ovako dobru priliku da se iskukam? Nikad!" Pa mu onda ja udari' na kukanje muško... Nakon luka, rekoše mi da pržim meso. Ali, imamo različite vrste mesa. Za jednog učenika muslimana sam pržio piletinu, a za ostale mešano mleveno meso. Jedno, pak, ne voli ovčetinu, pa za njega smo pržili samo svinjsko. Ali, deca mora da budu zadovoljna i njihova želja mora biti ispoštovana, jer zbog njih se sve to i radi i sprema, kako reče nastavnica u kantini. Poštujem! Kako god kažu, tako ću da uradim. Za to vreme oni su postavili stolove i servirali pribor za jelo. Postavili smo bokale sa vodom i čaše i zapalili svećice. Takođe, serivrali smo prženo mleveno meso, povrće i tortilje na sto. Norvežani su odlepili za meksičkom hranom. Tortilje filuju filom po izboru, a onda ih jedu kao mi palačinke. Najviše su opsednuti tako sosom koji odlično ide uz sve gore navedeno. Svi đaci za užinu dobijaju besplatno mleko koje plaća opština i koje svakim radnim danom stiže na adresu škole.

Kad se završi pauza za ručak, počeh da pokupljam tanjire i da ih ređam u mašinu za pranje sudova, ali me u tome prekinu direktor koji reče da će on to da dovrši, a da ja idem na pauzu da popijem kafu pošto sam naporno radio, a onda da prisustvujem času norveškog jezika u kombinovanom odeljenju od petog do sedmog razreda (ukupno desetak učenika). Škola je mala. Ima tri kombinacije odeljenja i to prvi i drugi, treći i četvrti i poslednja peti, šesti i sedmi. Nakon toga deca idu u osmi, deveti i deseti razred u usmerenu školu. A onda sledi srednja na dve godine gde se specijalizuju šta će da rade u svom životu. U međuvremenu imaju dosta praksi na kojima pronalaze sebe ili donose odluke da baš time ne žele da se bave.

Pošto sam ostao do kraja sa ovom kombinacijom odeljenja, imao sam prilike da ih posmatram ne samo na času norveškog jezika već i na matematici i biologiji. Na času jezika je nastavnica rasipala na pod jednu činiju punu papirića na kojima su pisale reči. Baš onako kao kada se mi igramo asocijacije. :) Onda im kaže da odvoje glagole, imenice i prideve posebno. I to rade celi čas. Na matematici, kod iste nastavnice, pošto oni svi sve predaju, brojali su trouglove na slikama, a onda prešli na kvadrate što im je zadalo veliki problem. "Stranice kvadrata su jednake? Kako je to moguće?" Pitali su se neki đaci. Nisam primetio da ima svako svoje gradivo, nego petenci broje krugove, šestaci trouglove, a najstariji pošto je najteže, broje kvadrate na nekoj slici. Smenjuje se profesor za sledeći čas, za biologiju. To je onaj isti koji im predaje i gimnastiku. Govorili su o ljudskom organizmu i organima. Zaprepastila me jedna devojčica koja je pitala nastavnika da li mi u svom organizmu imamo neku mašinu koja secka hranu koju pojedemo i dalje je izbacuje u vidu govna. On nije burno reagovao na to pitanje, već je odmah krenuo da joj objašnjava najljubaznije moguće, kako stoje stari.

Dugo sam razmišljao šta je ispravno. Pretrpati decu teorijom, kao što mi radimo, ili ih uskratiti osnovnim nivoom znanja kao što oni rade. Sredina je najbolja, ali nije sve tako loše kod njih kao što izgleda, jer oni decu ne spremaju za republička i slična takmičenja, već ih spremaju za život. Da znaju da se snađu. Da znaju da spreme hranu, da voze auto, da prepoviju bebu ili da promene pampers starijoj osobi. Oni imaju praksu u staračkim domovima, u auto školama, u vrtićima, u kuhunjama, u raznim firmama. Na kraju osnovne škole oni možda ne znaju Pitagorinu teoremu, ali zato znaju da ispletu sebi džemper i to svi. Jer kad, da izvinete na izrazu, krne zima, Pitagora te neće greje, nego vuneni džemper. ;)


Odzvoni zvono i za zadnji čas, deca se spremiše za napolje i odoše na sankanje i klizanje, a ja počeh da tumaram tamo-amo, brže-bolje, da pronađem nekog kolegu koji je završio sa poslom za danas i koji vozi ka mom selu, jer autobusa više nema. Samo jedan ujutru u jednom smeru i to je to. Onu decu iz mog sela kući vraća poseban školski autobus. Nahvatah jednog kolegu i odoh mom toplom domu. U Fleke i školu se vraćam u petak, samo što sam tada na mom omiljenom mestu ovde - u vrtiću, koji je u sastavnom delu školske zgrade, samo imaju posebna dvorišta. I eto, dođoh kući, pade već mrak, a tek je četiri sata popodne. E, onda se zabavljamo tako što neki čitamo, neki štrikaju i to sa lampama na glavi jer je svuda svetlo nenormalno slabo. Ja ne znam da li su čuli za sijalicu od 100 vati. A uveče  - "Svitac party".

Eto, opisah vam svoju volontersku SREDU na jedan malo drugačiji način. Čitamo se do ČETVRKA - dana koji ću opisati u sledećem blogu. Pozdrav ili haaAAAA...