I prođoše čuveni praznici, pa samim tim i moj odmor. Ovde ću opisati kako je izgledao moj povratak u Norvešku, posle dvadeset dana provedenih u Srbiji. Ne bih da pišem o svom predivnom odmoru, ali bih samo da konstatujem da kao nacija izgledamo mnogo srećnije i zadovoljnije, barem u vreme praznika od ostalih nacija koje sam upoznao. Na primer, na ulicama su trubači, ulicama šetaju ljudi sa osmehom na licu i sa prepunim kesama iz šopinga u rukama. Ispred banaka su redovi, ispred telekomunikacionih kompanija su redovi, kafići su puni i treba vam rezervacija, a za kafane da ne pričamo... Sve izgleda kao da su svi prezadovoljni i da su svima novčanici prepuni. Uglavnom, ja sam uživao u svemu tome, a posebno u broju ljudi na ulicama, jer ih ovamo nigde nema. Ipak, najveća razlika, a koju sam zapažao na svakom koraku, odnosi se na ophođenje prema drugim ljudima, odnosno na (ne)poštovanje. Oni se sa jednakim poštovanjem obraćaju svima - bogatima, siromašnima, mladima, starima, čistačima, profesorima, bankarima, predsednicima, političarima... A kako se mi ophodimo i obraćamo jedni prema drugima, to nije ni vredno pomena. Svako se svakome izdire na svakom koraku, svako leči svoje komplekse gde stigne. A to mi se zapažanje potvrdilo na niškom aerodromu Car Konstantin, kada sam odlazio.Ostavio sam prtljag na prvom šalteru, a onda stao u red za proveru i izlazak iz zemlje. Skinuo sam kaiš, jaknu i sve to stavio u plastičnu gajbicu koja je prošla zajedno sa mojim ručnim prtljagom i torbicom sa ličnim stvarima ispod skenera. I sve je bilo u redu, ali pre nego da predam pasoš na kontrolu, neko mi doviknu:
- Ej, ti! 'Ajde daj te stvari ovamo da te proverimo! - reče policajac pokazujući ruku na sto pored sebe.
Otiš'o sam do njega razmišljajući kako mi se na aerodromu - granici obraća na srpskom. Odakle je znao da sam Srbin? U redu ljudi koju su bili iza i ispred mene bilo je dosta stranaca.
- Daj mi pasoš da pregledamo, pa da vidimo šta sve imaš u jakni! - bio je nimalo prijatan.
- Šta bih mog'o da imam, samo lične stvari! - odgovorio sam mu.
- Sad ćemo mi da vidimo koje su to lične stvari, polako, polako! - nastavio je da se obraća kao da je zbog toga što nosi tu plavu uniformu uzvišeno biće.
Vratio mi je pasoš, a onda krenuo da mi otkopčava svaki džep na jakni i da proverava šta ima unutra. Jedino što je pronašao bile su karte za avione odštampane na papiru A4 formata.
- A šta je ovo? - pitao me je dok je vadio karte.
- Karte za avione! - rekao sam.
- Pa, to nije ništa. To su krate! Karte? Više njih? Dokle letiš?
- Do Norveške!
- Opa! Zdravstveni radnik?
- Ne, volonter!
- Šta je ovo?
- Novčanik.
- Kol'ko pare imaš kod sebe?
- 300 evra!
- Samo?
- Da.
- To nije dovoljno da putuješ u Norvešku.
- Dovoljno je. Ja sam volonter tamo.
- To nije opravdanje da nemaš 3000 evra kod sebe. Imaš li na kartici tol'ko?
- Opravdanje? Pred kim?
- Aha, evo ti je kreditna kartica! Koliko imaš na njoj para?
- Nema ništa. Prazna.
- Gle što ti lepo ovo dali za čuvanje kartice! - prokomentarisao je malu metalnu stvar za čuvanje kartica. - To kod nas nema! - dodao je.
- Ima i kod nas. - dodao sam.
- Ajde otvaraj torbu da vidim šta imaš unutra.
- Evo, lične stvari samo. - rekoh dok otvarah.
- A šta ti je ovo?
- Džemperi.
- Ladno gore, a?
- Pa, normalno. Ladno! - rekoh slegnuvši ramena i izdahnuvši sa namerom da mu pokažem da je dosadan.
- Gle! Čokanjčići! Ej, gledaj šta ovaj poneo u Norvešku! - reče kolegi pokazujući mu ih.
- To su suveniri iz Srbije. - opravdavah se.
- A u prtljag sigurno imaš rakiju, a?
- Da.
- Bravo, bravo, Srbine! - i tek se onda odobrovolji.
- Ajde cepaj tamo na šalter će ti pobegne avion! - i pokaza mi rukom pravac koji treba da sledim.
Dok sam se kretao obeleženom stazom koja je vodila na druga vrata aviona, s obzirom da sam imao broj sedišta bliži tim vratima, pretek'o me je traktor sa prikolicom punom našeg prtljaga. Radnici iz prikolice bacaju torbe u avion, ja se ukrcavam, sedam na svoje mesto, vezujem pojas i polećemo. A, onda? Onda kreće pravi buvljak:
- Kafa, čaj, sok, pivo? Izvolite? - bili su uporni stjuardi u avionu.
I taman, kada rekoh da se opustim i gledam u nebo kroz prozor, nova runda:
- Parfemi, parfemi! Izvolite? - navaljivali su na svakog od nas.
- Ne, hvala. - odmahivali su mnogi rukama. Ipak, neki su kupovali i to u većim količinama.
 |
| Kastup - Aerodrom u Kopenhagenu |
Konačno, nakon skoro dva sata leta, slećemo u Švedsku - Malme. Odmah se napravio kilometarski red za pregled pasoša za građane van Evropske Unije i omanji red za građane iz nje. Nakon što su svi prošli šalter za EU građane, pozvali su sve one koji imaju boravišnu dozvolu za Švedsku. S obzirom da ja imam, ali za Norvešku, pitao sam poliajca da li to i za mene važi. Kada je čuo Norveška, kao da se ozario: "Da, da. Naravno. Izvolite sedeći." Otišao sam do šaltera gde mi je prelepa plava Šveđanka uzela pasoš i boravišnu dozvolu. Kada je videla da na njoj piše Norveška, odmah mi je vratila dokumenta i poželela mi srećan put. Sačekao sam prtljag - veliki ranac od 23 kilograma u kome se nalazila uglavnom samo domaća hrana - ajvar, ljutenica, suvo meso, čvarci, kavurm, rakija... :) Pa, normalno, toga ovde nema. Iz aerodroma sam izleteo i uleteo pravo u autobus koji me je prebacio preko moreuza do Danske - Kopenhagena - sada već meni poznatog prelepog grada. Tamo sam još jednom procunjao gradom i po drugi put se oduševio njegovom lepotom, a posebno brojem biciklista na ulici pa čak i kada je temperatura u minusu. Zatim sam otišao na aerodrom gde sam imao nekoliko sati pauzu do sledećeg leta za Bergen. I taman kada sam uš'o unutra, štrajkači blokiraše glavni ulaz aerodroma i počeše sa protestima: "Ne, ne, azilanti! Ovde niste dobrodošli vi!" i tako na sav glas naredna dva sata.
 |
| Kopenhagen zimi |
- Sellam aleykum!
- Aleykum sellam! - odgovorio sam.
- Jaadljdasjdlasdasljdasl... - nastavio je on.
- Nei, jeg forstaar ikke. - počeo sam na norveškom! - Vao! Ne mogu da verujem da mi je izletela rečenica na norveškom, a ne na engleskom. To, valjda, znači da sam počeo da razmišljam na tom jeziku. - pomislio sam.
Čovek je shvatio da nisam Arapin, kako mu se verovatno učinilo i otišao na mesto gde je sedeo. Izvadio je ponjavicu, raširio je na pod, izuo cipele i počeo da klanja. Očigledno me je pozvao na molitvu. Taman sam završio čekiranje i okrenuo se, ugledah poznate face. Bili su to srednjoškolci iz mog sela u Norveškoj.
- Vao! Kako je svet mali!
- Šta ćeš ti ovde? - pitali su me.
- Letim za Bergen u 21.00h! - odgovorio sam.
- Pa, i mi! Super, imaš društvo! - radovali su se.
Hteo sam da kupim jednu malu flašicu vode za put, ali kada sam probao da platim karticom to je bilo nemoguće. Otišao sam do prvog bankomata da proverim stanje i kartica je bila blokirana. Zbunio sam se zašto se to desilo i kako jer sam u toku tog dana kada sam od grada dolazio do aerodroma kupio kartu za metro.
Bio sam presrećan jer naredna tri sata sam proveo u njihovom veselom društvu. Usledio je let. Prezadovoljan sam SAS kompanijom. Prezadovoljan cenom, uslugom, besplatnom kafom, vodom i čajem u toku leta, preljubaznošću stjuarda/esa, komforom u avionu i besplatnim prtljagom uz svaku kupljenu kartu do 23 kg, plus besplatni ručni prtljag. Provera stvari je bila krajnje opuštena i svi policajci i radnici na aerodromu su bili nasmejani i zaista preljubazni. "Prijatan let" sam čuo sigurno desetak puta dok sam prolazio sigurnosnu kontrolu pred ukrcavanje.
Inače, aerodromom u Kopenhagenu, sam takođe prezadovoljan. Besplatan internet, udobne fotelje, utičnice za punjenje telefona, blizina metroa, mnoštvo restorana, doduše preskupih i tako dalje. Bergenski aerodrom nije takav. Imao sam pauzu cele noći tamo, a ujutru u 7.00h prvi autobus za dalje. Taman što sam se ulogorio pored utičnice da punim mobilni telefon, prilazi mi jedna devojka sa pitanjem;
- Izvini, možda je ovo najgluplje pitanje koje si ikada dobio, ali... Je l' si ti Milan?- Da! Ja sam.
- Ja sam drugarica od tvoje koleginice iz Poljske. Vraćamo se u Poljsku upravo iz Dalea.
- Vao! Sad znam, izvini, nisam te prepoznao, a znam te sa slika! Kako je svet mali!?!
- Da, premali!
- Pa, zar nije trebalo da letite sada nekad za Poljsku.
- Pa... - i poče da plače.
- Šta se dogodilo? - pitah zabrinuto.
- Pobego nam je avion! - reče očajno.
- Pa, kako se to desilo?
- Bile smo na aerodromu dva sata pre poletanja i pobego nam je. Bile smo u toalet, 10 minuta pre poletanja i kada smo se vratile, nikoga više nije bilo. Nisu nas pustili da se ukrcamo jer je sve već bilo spremno za poletanje. Počele smo da paničimo, a drugarica je čak aktivirala i sigurnosni alarm. Dikle smo veliku paniku. Ljute smo na sebe, naša je greška, ali i na WizzAir!
- O, da... Nas su danas u SAS-u prebrojavali da vide da li su svi putnici tu, pa tek smo onda poelteli.
- Hoćeš da nam se pridružiš gore?
- Naravno!
I tako, neplanirano, ispade mi odlično društvo na aerodromu, a noć je prošla prebzo. Devojke su bile srećne jer su me upoznale i jer sam ih odobrovoljio nakon onoga što se desilo. Kupile su nove karte za sutra ujutru u 9.00 sati, a ja sam otišao busem u 7.00h do glavne autobuske stanice u Bergenu, a potom od nje do mesta koje se zove Sande. Do Sandea smo putovali oko 3 sata i jednom smo prešli fjord trajektom. U Sandeu me je prijatelj iz Dalea čekao kolima, a onda me vozio još nekih sat vremena, kada sam konačno bio na cilj - u Daleu, u volonterskoj kući. Proverio sam svoju kreditnu karticu i sa njom je sada bilo sve u redu. Bio sam zbunjen šta se desilo, ali bitno je da je sada sve u redu.
Ipak, najveće iznenađenje je bio led koji je okovao selo, pa zato ovaj blog nazvah Povratak u ledeno doba.
P.S. Izgubio sam fotografije sa proputovanja nazad, pa vas ostavljam uskraćenima za njih.
No comments:
Post a Comment