Kad smo kod praznika, setih se priče od pre petnaestak dana. Sedimo sa profesorom norveškog i razgovaramo o praznicima, a pre svega o Božiću i kako se on slavi u našim zemljama. Pošto sam jedini u grupi pravoslavac, naravno moj Božić se dalko razlikuje od njihovog od datuma, preko hrane i običaja, do najsitnijih detalja. Dok su svi oni pevali katoličke i protestantske Božićne pesme na svojim jezicima, ali sa istom meldijom, ja sam ih gledao zbunjeno. Konačno je došao moj red. Prvo sam se snebivao kako i odakle da počnem, a onda se ohrabrih i krenuh, malo na norveškom, malo na engleskom, a malo rukama da im objasnim sve pojedinosti koje se tiču zadate teme. Dok sam im pričao o tome kako se kod nas slavi Badnje veče i Božić, sve vreme mi je bilo toplo oko srca. Kao da sam tek tada shvatio koliko zapravo mi imamo bogatu kulturu i tradiciju. Tome svemu su mi svedočile njihove znatiželjne face i pitanja koja su mi postavljali dok sam im pričao.Govorio sam im, najpre, o postu koji prethodi Božiću. O Badnjem danu i večeri, odlasku po badnjak u ranim jutarnjim časovima sa sekirom i flašicom vina, o liturgiji, o položajniku, o običaju paljenja badnjaka ispred crkve, o familijarnoj večeri na podu i slami, o čuvenom "pivkanju", sečenju kolača i drugo. Zatim, nastavnak priče je pratila hrana koja se sprema, kako posna, tako i premrsna za Božić. Govorih im o tradicionalnom kuvanom vinu u Domu kulture u Donjoj Toponici i prazničnoj euforiji koju posebno podgreju svi oni koji se za ovaj praznik vrate svom selu, sa raznoraznih strana.
Zaključak svih je bio da bi voleli da imaju prilike da slave i dožive Božić na ovaj, naš način.E, sada ide onaj drugi deo, kada sam zaćutao na istu temu "Tradicija i kultura". Vraćam se kući sa volonterkom iz Nemačke, nešto kasnije uveče. Selo je, naravno, prazno. Prolazimo pored simpatičnog groblja, a to jer je urđeno i osvetljeno kao neki parkić, a smešteno u dvorištu prelepe drvene bele crkve. Razgovor je započet pitanjem da li se plašim mraka i groblja, a nastavljen je sledećim tokom:
Ja: Ne, ja se ne plašim groblja kao groblja. Pogotovu ne ovakvog groblja kao što je ovo ovde.
Ona: Kod nas, u Nemačkoj, groblje je slično kao ovde. Kako izgleda srpsko groblje?
Ja: Pa, izgleda drugačije. Obično je smešteno na periferiji sela i u mraku je.
Ona: Strašno je zbog mraka?
Ja: Pa, da. A posebno jer su spomenici najrazličitijih dimenzija, oblika i boja. Nekako je nepregledno.
Ona: Da li te je strah da prođeš tamo noću zbog vampira?
Ja: Ne zbog vampira. Ne verujem u njih. Strašnije je proći tuda zbog pasa lutalica koji tamo obično borave.
Ona: Kakvi su to psi? (zbunjeno)
Ja: Oni koje ovde ne možeš da sretneš. Psi koji nemaju vlasnike.
Ona: Pa zar nemate azile?
Ja: Imamo, ali, ne znam, kod nas ih ima previše.
Ona: I oni žive na groblju? Zašto? (zbunjenije)
Ja: Pa, da. Verovatno se skupljaju tamo zbog hrane.
Ona: Kakve hrane? Zbog kostiju? O, ne!
Ja: Ma, ne zbog kostiju. Zbog hrane koju ljudi iznose na groblje.
Ona: Zašto hranu iznose ljudi na groblje? (još zbunjenija)
Ja: Da li znaš šta su zadušnice?
Ona: Da, mi imamo to jednom godišnje, početkom novembra.
Ja: Da, a mi imamo 3 ili 4 puta godišnje. Tada ljudi nose hranu na groblje.
Ona: Za koga?
Ja: Pa, bre, za njih, kako za koga. Znaš?
Ona: Ne! Za pokojnike??? (prezbunjena)
Ja: Ma, ne...
Ona: Pa, ko jede tu hranu?
Ja: Pa, ne znam. Ljudi se služe!
Ona: Misliš ogladne na groblju pa jedu tamo?
Ja: To se nosi da pokojnici jedu!
Ona: Hahahaha, znala sam da si nešto smislio. "Pokojnici da jedu!", dobra ti je fora.
Ja: Ma, da, vidiš kako sam ja duhovit, sve sam to smislio da bih te nasmejao. U principu isto je groblje i kod nas kao i ovde i to je to.
Ona: E, baš si me na trenutak zbunio.
I tako me Nemica baci na razmišljanje o našim običajima. I sada dok sam guglao ove sličice za blog, dakle izvor je google.com, naiđoh na odluku Skupštine grada Beograda o kažnjavanju građana koji iznose hranu na groblje. Kažnjavanje vrše komunalni policajci na licu mesta. Ne znam da li je ovo zaživelo, ali sve je ovo mnogo bolesno za moj mozak. Ne znam šta je više bolesnije, to što hranimo pokojnike, što se mi služimo i delimo hranu na groblju ili što komunalna policija kažnjava sve to.
Uvek mi je bilo interesantno da pitam "A zašto se to radi?" i to za sve za šta nisam pronalazio logičko rešenje. Gotovo uvek sam dobijao odgovore "Pa zato, tako valja!" ili "Tako treba, tradicija!" i slično. Mnogi bi prekinuli sa ovime, ali misle "šta će da kažu ostali?", "ima da se obrukamo pred narod!" i slično. Sve dok razmišljamo šta bi drugi rekli i kako bi reagovali na naše činjenje odnosno nečinjenje, silujemo sami sebe.
I sve dok se mala deca raduju zadušnici jer za njih isključivo znači pregršt slatkiša, treba da se zapitamo kuda sve to vodi.
Živeo krematorijum i ajd' u zdravlje! :)
