Viking

Najčitaniji postovi:

Monday, 29 February 2016

Ne postoji loše vreme, već postoji samo loša odeća


1. Let od Fordea do Osla i nazad

Nakon sletanja, i dalje sam imao turbulencije u mom telu,
što se vidi po kvalitetu fotografije, kako neko reče na FB-u.
Od kada sam došao, čudno mi je bilo kako je moguće da ovde svako deseto selo ima aerodrom. Dobro, ovo je drugi svet, pa shodno time sam se i ponašao sve dok nisam imao priliku da letim sa jednog od takvih "seoskih" aerodromčića. Dok sam čekao da se postavi avion na jedno od dva platoa, razmišljao sam zapravo, koliko je ovaj aerodrom mali, ali veliki u odnosu na broj stanovnika u ovoj regiji i u odnosu na veličinu najvećeg grada u njoj. Tako razmišljajući dođoh do zaključka kakav je zapravo niški aerodrom, s obzirom na to gde se nalazi i koliko je veliko tržite. Rečenica sama ispliva "Konstantin veliki, a aerodrom mali!". Ali nije bitna samo veličina aerodroma. Ovde više govorim na celokupni utisak: oprema koja se koristi, čekaonice, (ne)ljubaznost osoblja, parking (jer na Niškom čak i za 10 minuta trebalo bi da platiš 120 dinara). Stiže, konačno, avionče kojim bi trebalo da poletimo. Svi putnici - nas desetak, se ukrcasmo i ljubazni stjuard nam je objasnio kako treba da se ponašamo u raznim slučajevima. Potom, poslužio nas je čokoladicama, a koje, uzgred, niko nije odbio - valjda zato jer su bile besplatne. Ali, znam ja za jadac, treba da ih pojedemo, pa da ožednimo, pa će onda da nam proda vodu 0,5 litara za 5 evra. Vreme je sve samo ne pogodno za uzletanje, ali ipak polećemo. Zbog olujnog vetra, oblaka i snega, aviončić se zanosio levo-desno i gore-dole bez prestanka, pa su turbulencije bile sve, samo ne prijatne. U jednom trenutku sam imao utisak da ću se onesvestiti od okretanja u glavi. "Onesvestiću se" - čuo sam putnika iza mene. Bio je to znak da je sve ok i da se ne osećam ja samo tako, iako je izgledalo sve samo ne da je ok. Nakon dvadesetak minuta, turbulencije su prestale, a mi smo se uzdigli iznad te oluje. Kako smo napustili zapadnu Norvešku, tako je vreme bilo mnogo bolje. Nakon sat vremena, sleteli smo u Oslo. Nakon nedelju dana, došlo je vreme da se vraćamo, na isti način kao što smo došli. Poleteli smo bez
Nakon sletanja u Forde
problema, jer je vreme bilo vedro, ali ubrzo, nakon 40-ak minuta, kako smo ušli u zapadnu Norvešku, tako su oblaci bivali sve gušći i gušći, a sneg sve intenzivniji. Pokušali smo da ateriramo, ali to nije bilo moguće. Pilot nam je sve vreme, iz kabine, objašnjavao šta se događa. Okrenuli smo jedan krug i ponovo pokušali sleteti, ali je ponovo to bilo nemoguće. Zbog toga, produžili smo do Fluro-e, do sledećeg aerodromčića, ali su uslovi za ateriranje bili isti. Vratili smo se u Forde, na naš aerodrom i obavestili su nas da će pokušati poslednji put da sleti, ukoliko ne uspe, voziće nas za Bergen. Sve vreme sam razmišljao šta ću tamo raditi, jer buseva ima veoma retko, a putuje se od 3,5 do 4 sata. Proba je uspela i mi smo bili na željenoj lokaciji, ali sat vremena kasnije, naravno, uz ogromne turbulencije. Bilo je ovo neverovatno iskustvo - avantura, iako za njih, rekao bih, ovo nije ništa specijalno i novo. Rekao bih da se ovakve stvari vrlo često dešavaju i da su njima skoro pa svakodnevica.

2. Norveški parlament - Oslo


Uživo na sednici
Parlament takozvani "Stortinget" ima 169 članova danas. Oni predlažu i usvajaju razne zakone, ali svejedno, kralj ih prihvata ili odbija. Organizatori seminara koji sam posetio, obezbedili su nam prisustvo na jednoj od sednica parlamenta. Bio sam iznenađen brojem prisutnih poslanika. Vodič nam je objasnio da ih je toliko malo jer je sada aktuelno skijanje. Kada je predsedavajući pročitao teme zasedanja, polovina od prisutnih poslanika je ustalo i napustilo sednicu - ne znam da li jer nisu zainteresovani za temu ili demonstrativno, ali Skupština je radila sa dvadesetak poslanika.




3. Kako sam ja video Oslo?

Ukratko, video sam ga kao: beton, beton i beton sa mnogo mogućnosti, sa mnogo raznobojnih ljudi, sa mnogo ulica na kojima možete čuti najrazličitije jezike sveta. Naravno, sve je preskupo za nas obične smrtnike, a pogotovo smrtnike volontere. :)



Posebno zadovoljstvo i čast mi je pripalo jer sam se susreo sa mojom dragom koleginicom - volonterkom Andreom iz Hrvatske, koja pored toga što uživa u čarolijama koje pruža EVS i Norveška, piše svoja zapažanja na svom blogu: https://saranjepomapi.wordpress.com

Ona je, sa još tri volontera, na krajnjem severu, a ja na krajnjem zapadu Norveške, pa je bilo interesantno porediti iskustva o jeziku, ljudima, hrani, vremenu, volonterima, tekstovima...
Ove godine nas ima petoro iz bivše Juge i svi smo raštrkani na najudaljenijim krajevima jedni od drugih.


4. Razne stvari koje bih podelio sa vama


Nekoliko se nedelja već priča o nekom festivalu muzičkih talenata koji će se održati u našem selu. Učesnici moraju biti mladi od 18 do 30 godina i da spreme performans iz oblasti muzike. Učesnici su bili ljudi iz četiri opštine iz okruženja Fjaler komune. Bilo je oko dvadesetak tačaka, a ja sam nastupio sa grupom mladih ljudi iz Nemačke, Ugande, Kostarike, Danske, Izraela, Kambodže, Norveške i Švedske. Za ovaj festival pripremili smo koreografiju tradicionalnih igara iz zapadne Norveške. Bilo je uživanje biti deo ove priče, bez obzira što smo na pola performansa zaboravili šta treba da radimo, pa smo se, zapravo, šetkali levo-desno, dok neko nije prvi prepoznao koji deo treba igrati i počeo sa istim. Svejedno, bilo je simpatično i smešno u isto vreme. Bila je ovo odlična prilika da se družimo i provedemo jedno subotnje popodne u pozitivnoj atmosferi. Posebno sam bio srećan jer sam imao prilike da čujem glasnu muziku. To ovde nikako nije slučaj, pa čak iako odete uveče u jedan jedini kafić.

Sve aludira na to da će proleće uskoro doći, ali ipak zima ne popušta. Vraćam se kući preko čuvenog mostića na reci koja se tik na tridesetak metra od njega uliva u fjord. Pažnju mi je skrenulo neko praćkanje u vodi. Znam da ima tamo divljih patki, ali uvek su pasivne i nečujne. Pogledam, praćka se jedna poveća riba, a onda shvatim da je praćka neka životinja. Ne! Foka! Odakle ovde! Pozvah ostale volontere da priđu i da vide ovu nesvakidašnju pojavu, kad ono, nešto ogromno i repato. I dok se mi čudismo i raspravljasmo šta je to, ono nestade u kamenju pored vode. Stajali smo nepomično, i dalje se prisećajući šta je to i kako se zove, a onda iz vode izroni, ponovo, to stvorenje sa ribom u ustima. Izašlo je samo da nam pokaže plen i vratilo se u vodu. Bila je to vidra, a to smo definitivno shvatili zahvaljujući google-u. Samo što je ova vidra bila kapitalac. I tako, dugo nisam video ništa živo u ovoj reci. Valjda je ovo znak da dolazi proleće. Zvanično, ovde počinje prvog marta, ali svejedno, vreme je totalno različito iz godine u godinu i ne može se reći okvirno kavko će biti, osim da će biti mnogo kiše, kako kažu lokalci. To je siguno, pa sad zavisi da li u kombinaciji sa snegom ili povremenim suncem. Ono što je fakat, to je da je dan osetno duži i da su se i galebovi probudili i da uveliko planiraju da se gnezde na krovu naše kuće, što počinje da ide na živce, naročito kada to rade izjutra u pet. I dalje mi se u toku noći javlja svraka sa krova garaže i i dalje ne mogu da shvatim šta tu traži u to doba. I cvrkut ptica se čuje danju, ali i dalje je apsolutno sve belo. Uprkos tome, stiže proleće.
Zaključak: stiže proleće.

Pre neki dan naiđoh na link o zdravoj hrani, pa prepoznah sve ove stvari u mojoj, sada, svakodnevnoj ishrani. Koga interesuje, evo ovde može da pogleda o kojim se namirnicama radi:
https://www.youtube.com/watch?v=VUyEPf-IvdM 

Znam da nije pohvalno, ali pre nego da dođem u Norvešku, pripremanje i najobičnijeg jela mi je bilo problem. Tačno je da me kuvanje nije interesovalo, pa sam valjda zato svaki put kada je trebalo nešto da se spremi, pa makar to bilo najobičnije jaje, molio ukućane da to urade za mene. Želim da ohrabrim sve ljude koji se trenutno isto osećaju beznadežno kada je spremanje u pitanju! Evo, danas spremih prve moje kiflice i veoma sam ponosan na taj čin, ne možete ni da zamislite koliko, jer su nestale za tili čas. Ianče, recept sam pronašao na internetu, guglajući "najjednostavnije kiflice".

Nedelju smo završili tako što smo iz garaže uzeli nekoliko cepanki drva, gitaru, pokupili svu hranu i svo piće što smo imali u frižideru i uputili se na brežuljak sa pogledom na fjord. Iako je bilo poprilično kasno i mračno, ostali smo dugo na tom mestu jer nas je atmosfera ponela. Kada je vatra dogorela i kada su počele da se oglašavaju šumske životinje, krenuli smo nazad. Tek smo onda shvatili koliko je zapravo bilo hladno. Ipak, zvuk gitare kombinovan sa pogledom na vatru i fjord po kome se pogiravala neka neobična svetlost, ostaje kao utisak ove nedelje, bez obzira na hladoću!

P.S. Ako neko želi da se oproba u pravljenju najjednostavnijih kiflica, izvolite recept: