Foto blog - Decembar 2015.

Dan 100. u Norveškoj

Nostalgija

Kada govorimo o nostalgiji, ja ovde prvenstveno mislim na nedostajanje svog zavičaja, ali ne i ljudi. Ljudi ti naravno nedostaju i tu nema šta da se diskutuje. Kao što sam od samog početka govorio da je nostalgija izmišljena za slabe, tom krilaticom sam se vodio sve ovo vreme. Ipak, da li postoji ili ne, ne mogu baš precizno odgovoriti. To najviše iz razloga jer, s jedne strane, sam tolika mazga da sam sebe ubedio da nostalgija ne postoji. S druge strane, pak, probudim se i shvatim da sam sanjao svoje selo i ljude koje sam u tom snu sretao. Onda sam celi dan u mislima koji me vode tamo. Nekako nisam tužan, ali mi lepo bude da na to mislim i da se prisećam sna. Nikada do sada duže nisam bio toliko daleko i toliko dugo od zavičaja. Ipak, kako vreme prolazi, čini mi se da se sve bolje i bolje nosim sa tim. Prvog meseca je bilo teško jer mi je sve nedostajalo. Smatrao sam da će to biti sve više kako vreme odmiče, ali gle čuda. Na primer, prvih mesec dana ne znam šta sve ne bih dao za samo jednu šoljicu naše kafe, a sada mi to dođe smešno.

Što se sveobuhvatnog stanja u našoj zemlji tiče, znam da je bilo očajno kada sam kretao ovamo. Iskreno, to stanje jeste bilo jedan od velikih razloga da se odlučim za ovakav poduhvat, ali i ne jedini. Ipak, možda čak i veći razlog je potraga za novim znanjima i iskustvom o životu na severu - zapadu. To, zaista, nema cenu. Već se osećam tako iskusnijim i prosvetljenim posle 100 dana, a ne mogu da zamislim šta će se dogoditi do kraja projekta. Ovo je super mogućnost da spoznate samog sebe, da radite na sebi, da učite nove stvari, a stare da posmatrate iz totalno drugog ugla.

Daleko od toga da je ovde sve idealno. Naravno da nije. Kao što sam već u nekom od prethodnih blogova pisao o "trećoj kulturi", i dalje mislim da bi bilo idealno da čovek maksimalno iskoristi pozitivne stvari iz svoje kulture, uz istovremeno usvajanje novih pozitivnih stvari iz drugih kultura. Iskreno, koliko god da su ovde ljudi hladni i disciplinovani po mnogim pitanjima, ja sam se veoma lako uklopio u njihov sistem življenja, a valjda zato što sam tako živeo i u Srbiji. Ne sećam se da sam u Srbiji prošao pešaka ili automobilom kroz crveno na semaforu, onda se ne sećam da sam nekada bacio đubre onde gde nije propisano mesto za to. Takođe, ne sećam se da sam se gurao da uđem u autobus preko reda ili da sam seo na tuđe mesto, ako su ista numerisana. Ima, zaista, mnogo stvari koje sam primetio da su u Srbiji bile čudne za druge ljude, a ja ih upražnjavao, dok ovde su sasvim normalne. Koliko god da ovi primeri ponašanja potpadaju pod normalno ponašanje, generalno, i to svi znamo, u Srbiji, čini mi se, došli smo do toga da na njih gledamo kao na nenormalnu pojavu. To znači da na primer, da ne mogu da verujem da mi jedan od boljih prijatelja u Srbiji kaže "Baciću ovu kutiju od kolača u šumu, ovo je daleko od civilizacije i niko neće da vidi!". Zar mi radimo takve stvari da niko ne vidi? Pa, čoveče, ti vidiš! Zar te nije sramota od samog  sebe? I kako sad da imam nostalgiju za ovakvim stvarima kada su me svaki put dovele do ivice ludila.

Posle 10 godina, prvi put me je bilo sramota što sam iz Donje Trnave. Svi koji me bolje znaju, znaju koliko volim svoje selo. Prvi put me je bilo sramota što sam otuda kada sam poš'o u srenju školu. Drugari iz razreda, koji su živeli u Nišu, ismejavali su nas koji smo dolazili iz okolnih ruralnih mesta. Bio sam mlad i neiskusan pa sam dozvoljavao sebi da me ovakve stvari dotiču, ali srećom, vrlo kratko. Nakon toga sam bio, možda i previše, ponosan na mesto odakle dolazim. Zapravo, ja sam jedan veliki lokal patriota i pateiota. Pose 10 godina od tog dogđaja, juče mi se desilo ponovo isto, samo sada u totalno drugačijim okolnostima. Sedeo sam sa Norvežanima i pričali smo o mestima iz kojih dolazimo. Ja sam sa tolikim oduševljenjem pričao o svom kraju da su poželeli da to čudo od sela vide preko satelitskog snimka na internetu. Otvorili smo Donju Trnavu i krenuli da šetamo ulicama na kojima su bile sve same  rupe. Neverovatno da se svaka pukotina na asfaltu vidi. Oni su bili zbunjeni još na početku, a tek kada su videli Dom kulture koji je totalno propao i uras'o u lijane. Na autobuskoj stanici, na satelitskom snimku, se vidi čak i đubre na sve strane. Potom su mi pokazali svoja sela u Norveškoj. Naravno, bila su to skockana, mala i prelepa sela. Ipak, moje selo ima toplinu i dušu, koju njihova nikada neće imati, ali to se ne može objasniti rečima. Nismo mi krivi što nam je takva država koja je okrenula leđa malim mestima kao što je Trnava i velikim ljudima kao što su Trnavci.

Božićni izlet do štale

1. Rođendan daleko od kuće odnosno kući

- "Znate, za mene rođendan znači nešto posebno. Tada volim da se okupim sa dragim ljudima i uživam." - podelio sam sa ostalim volotnerima kada smo pričali ko kada slavi rođendan. Jeidni sam od nas petoro čiji rođendan ove godine nije proš'o.                                                                    - "Ne brini. Napravićemo ti veliku žurku! I kući si, ovo je sada tvoja kuća!" - odgovrili su.                                                                                             Nešto nisam mnogo mario kako će sve to da bude, ali ipak i ovde su ljudi sa kojima želim da podelim lepe trenutke jer oni to, takođe, zaslužuju. 

Iznenađenjima nikad kraja. Prvo sam bio iznenađen kako su mi čestitali rođendan na mestima gde radim. Uglavnom su upalili svećicu i pevali mi "Gratulerer med dagen" - srećan rođendan na norveškom. U vrtiću su na primer imali čitavu koreografiju uz pesmicu. Na onim mestima na kojima te nedelje nisam radio, sledeće nedelje su mi čestitali rođendan sa zakašnjenjem uz posebnu čestitku koju koriste kada se zakasni. Iznenađenje je bila i žurka. Spremio sam se da spavam, a skajp je počeo da zvoni. Dragi Srbi su mi čestitali rođendan. No, tačno u ponoć i grupa ljudi sa kojima se družim ovde je zakucala na vrata i počela sa pesmom "Happy birthday". A, onda je usledila žurka u dnevnoj sobi. Skoro sam se spremio za spavanje i stvarno nisam ni očekivao ovako nešto.

2. Kakvo je grejanje gore?

Pa, iskreno da vam kažem dobro je grejanje. Dnevnu sobu zagrevamo samo sa jednom klimom, a ostale sobe su pretople zahvaljujući malim svemogućim radijatorima koji greju kao ludi. U kupatilima imamo - pošti ih imamo dva, podno grejanje. Još nismo doživeli neku veliku zimu, ali par dana je znalo da bude minus pet, recimo. Ni tada nismo izmrzli. Ako baš želite da znate kako se grejemo, evo ova slika desno najbolje to opisuje. Skupimo prazne staklene flaše, nabijemo ih u gajbu i one nas neverovatno greju. Nova metoda, radi provereno! P.S. Gajba treba, po mogućnosti, da bude žute boje.

3. Deda Mraz

Nemaju ko da im glumi Deda Mraza, a procenili su me, inače, kao dobrog glumca i svi mi pričaju da sam promašio profesiju i da treba što pre da krenem da se bavim glumom. To nije bitno sada. Ovde se radi o tome da sam pristao da obučem taj kostim koji je bio zastrašujući, a posebno plastična maska za lice. Sa istom tom maskom sam bio u kolima pokriven ćebetom iza banke, dok sam čekao da me pozovu sa bine, koja je bila ispred. U najmanju ruku sam se osećao kao lopov, a ne Deda. Napokon, kada su me pozvali, izaš'o sam ispred sa dva prtena džaka puna paketića. Deca su mirno stajala u red i pružala ruke, bez da se guraju, ali vidno presrećni i radoznali šta se unutra nalazi. Iskreno, i ja sam bio radoznao, pa sam na kraju, jer mi je ostalo nekoliko, jedan paket otvorio. Verovali ili ne bila je jedna mandarina, jedan kolačić i dve bombone. Onda sam posmatrao dečiju reakciju na sve to i oni su bili presrećni. Toliko o raskošu u Norveškoj. Ipak, oni znaju više od nas, izgleda, da cene neke vrednosti - tradiciju i običaje. Inače je opština organizovala ovaj događaj. Kada smo kod Božića, u školi u kojoj radim napravili su kalendar odbrojavanja do Božića. Svakog datuma je neki drugi zaposleni i na taj datum na kalendaru mu je zakačen mali poklončić. Ja sam dobio čokoladicu sa slike. Baš lep gest i običaj. To rade i kući. Na velikom platnu našiju džepove i napišu datume, i onda, obično deca, otvaraju svakog dana po jedan džep. Unutra su uglavnom slatkiši, ali ne nužno. I za poklone oko božićne jelke ne dobijaju ništa specijalno. To su uglavnom ručno rađeni pokloni: pletene rukavice, novčanici, čarape, naravno slatkiši, ali opet domaći božićni kolačići poput naših vanilica i drugo. Bujosali smo si, u svakom pogledu, da vam kažem nešto u poverenju.

4. Vreme ovih dana

Zima je, ali nije toliko hladno. Sve vreme je oko nule, ali vetar razbija. Dnevno se smeni nekoliko puta kiša u obliku pljuska i grad u obliku manjih ili većih ledenih kuglica. Te kuglice, kada me zadese na pola puta do cilja, izazivaju u meni neverovatan smeh i uvek me oraspolože dok me čukaju po tintari. Izvinite, ne mogu da budem ozbiljan jer je i ovaj blog zezanje, kao i moj život. :)


5. Domaća pogačka za strance

Sedimo jedno veče tako, volonteri iz različitih krajeva Evrope, pa mi pade na pamet da napravim nešto za klopu. Rekoh, sada ću ja na brzinu da zamesim jednu pogačku i da smislim neke priloge, pa da im pokažem šta je merak. Sa nestrpljenjem su čekali večeru. Ovo je prva pogača, ako ne računamo slavski kolač, koju sam u svom životu spremio. Na oko nije bila nešto, ali njima se dopala, a posebno kada su je probali. Uz nju sam servirao krem sir, kačkavalj, šopsku salatu i raznorazne ovdašnje priloge - na primer kavijar. Inače on je najeftiniji ovde, verovali ili ne. Oduševili su se, a meni ego poraso kao i onaj kvasac koji sam onomad rastopio u mleko, pre nego da zamesim istu, gore navedenu, pogaču.

6. Santa Lusija

Obožavaju da me pitaju kada i kako slavimo mi Božić i šta jedemo. Time su posebno ovde opterećeni. I tako u razgovoru me gotovo uvek pitaju da li imamo Santa Lusiju, dve nedelje pred Božić. Nemamo, koliko ja znam, zar ne? Ja uvek kažem da nemamo. Oni se za ovaj praznik oblače u belo, nose sveće i raznorazne svetiljke, kruže i pevaju pesmu "Santa Lusija" i tako meni se ta melodija uvrte u mozak da ne mogu da prestanem da je pevam. To oni koji me dobro znaju, znaju o čemu pričam - zaraza. :) Između ostalog na slici vidite decu u tom stilu, doduše nisu u belom, koji se slikaju za naslovnu časopisa koji je posvećen ovom prazniku.

7. Izlet do štale

U vrtiću me jednog petka iznenadiše informacijom da će nas autobus pokupiti za pola sata i da ćemo svi kompletno ići na izlet na jednu farmu. Tako je i bilo. Iako kiša nije prestajala, u dvorištu farme smo se jurili sa decom ili bolje rečeno za decom, a onda, nakon par sati ušli u štalu tj. neki ajet. Okitili su prostoriju grančicama bora u staklenim i svećicama plastičnim flašama. Posedali smo na klupe, trupčiće, pod i dr. ko se kako snaš'o. Onda smo pevali božićne pesmice sve dok neko nije pokucao na velika drvena vrata. Bio je to Deda Mraz puta dva. Nosili su prtene (one velike braon od kafe) džakove i u njima mandarine. Klinci su se poreađali u veoma dugačak red i mirno čekali da im Deda uruči dar. Radovali su se kao da su bile lopte, a ne voćke. I ovde sam se podsetio koliko smo mi bujosali na svo nemanje i krizu. A znate i kako sam se još uverio u to? Prisustvovao sam rođendanu jednog klinca odavde. To je tako skromno bilo organizovano da ne možete da zamislite, a celo slavlje je bilo u idealnoj atmosferi. Takođe, oko poklona se ne opterećuju previše. Pokalanju različite stvari, ali tipa čarape, čokolade, bombone i slično. Jedva čekam da odem u moje selo da za Novu godinu okitim štalu, sad imam ideju i kako. Ima da se silno izraduju moji jarići, koji su sada, posle skoro četiri meseca, verovatno kozice. :)

Rekoše mnogi da sam počeo da zabušavam sa blogom. Izivnite, stvarno nemam kada da pišem, a čini mi se tek neću imati posle Nove godine. Vreme neverovatno brzo ide, pa samim tim sustižu nove obaveze kako se bliži kraj projekta.

Foto blog - slava

Photo by Agata Rorar: https://www.facebook.com/agata.rorat.fotografia/?fref=ts

Ledeno doba i Aja, aja, CUC!

Jutros sam ustao u 8.00 časova. Bio je totalni, ali totalni mrak. Spremao sam se za posao - toga dana za školu. Dok sam se umivao spazio sam nešto čundo - moj ten. Ruke su mi postale prozirno bele, a plave vene se prepliću kao reke. Nemoguće! Nikada do sada nisam bio tako beo. Pogledao sam se u ogledalo i primetio istu nijansu na svom licu, samo naravno bez reka, ali bila je tu brada - šuma koja je možda već odavno spremna za seču. Ne ličim sam sebi na sebe. 

Ovog jutra sam radostan jer sam u školi. Sve imam bolji odnos kako sa kolegama, tako i sa decom, a to valjda zbog boljeg norveškog jezika, a i već skoro tri meseca sam tamo - dva puta nedeljno. Izlazim napolje i idem ka autobuskoj stanici. Snega više nema jer ga je otopila nemilosrdna kiša. Dok sam stigao do autobuske stanice, već je svanulo. I vozača već poznajem. Pozdravlja me mnogo drugačije nego na početku. I par putnika poznajem i sada mi se osmehnu kada me ugledaju tamo. Lepo je kada ti jutro počne sa osmehom pa makar i od nepoznatih ljudi. Osmeh je osmeh, čiji god da je. Onaj ko je ravnodušan na osmeh taj je u velikom problemu. Dok sam kupovao kartu, šofer mi se obrati na norveškom, naravno, i reče da menjamo autobus na pola puta danas. Razmenili smo nekoliko rečenica i nakon toga beh ponosan na svoj norveški. Nekad mi se čini da mi ide super, ali naidju dani kada mislim da sam neopisivo glup, jer ovde sam skoro tri meseca, a nivo znanja jezika mi je ... Ne znam, to je veoma diskutabilo, posebno zbog toga što učimo jedno na kursu, praktikujemo drugo u selu, a inače ljudi koriste razne dijalekte u zavisnosti odakle dolaze. Već sam pisao o tome, pa da ne smaram ponovo. 

Stižem u školu, a tamo bager uveliko kopa dvorište. Pitam direktora šta se radi, a on mi reče da će da postave reflektor u dvorištu jer se slabo vidi uveče. Završiće, kaže, za sat vremena, i sve će biti kao pre. Rupe i zemlja koja je bila posvuda, nestaće za to vreme. I tako je i bilo. Završiše ljudi, niče reflektor u dvorištu za sat vremena, a visine je bandere. Tako se to radi.

Skoro je ponoć i sada dok ovo kucam, jedna dosadna svraka na krovu garaže sve vreme svrače. Imamo tu jednu svraku koja je kao domaća životinja ovde. Srećan sam jer nas obilazi, iako se oglašava i noću, jer ja volim životinje, a ovde ih, osim na farmi ili u šumi i nema. Zapravo, tamo je životinjama i mesto, zar ne? Psa i mačaka lutalica, naravno da ovde nema. A ako su ljubimci, onda su to u pravom smislu te reči. Obučeni su po poslednjem modnom kriku, ošišani u salonu, nahranjeni specijalnom hranom za njih i sa osmehom do ušiju - ili bar samo srećno izgledaju i životinje.

Ulazim, konačno, u školu, a iz dela koji pripada obdaništu, progviriše glavice na vrata i ugledaše
me klinci sa kojima radim ovde, samo petkom. Danas je sreda pa sam u školi. Zaleteše se svi prema meni dovikivaši moje ime. Skakali su na mene i grlili me, a ja sam bio totalno zbunjen, ali naravno i srećan. To se desilo prvi put. Sada sam bio siguran da su me zgotivili. Gotivim i ja njih, i to mnogo. Zapravo, najviše ih gotivim ovde! Tako su pozitivni, a tako su mi bili tuđi u početku. Toliko im je vremena trebalo da me upozanju. Sada smo drugari, ali uspeo sam da izgradim i autoritet, pa me i slušaju i to veoma dobro, kada im kažem da nešto rade ili da od nečega odustanu. Ne bih da favorizujem, ali jedno Italijanče mi je posebno drago. Za srce mi se zalepilo. Ako budem imao sina, mislim da ću ga nazvati po njemu! :) Svaki put kada me ugleda, raširi ruke i skoči na mene pozdravljajući me na italijanskom: "Ciao Milano!" Pre dve nedelje me to Italijanče pitalo kako se kaže "bon apetito" na srpskom. Ja mu rekoh, a dve nedelje kasnije, dok smo imali voćnu užinu, on mi reče"Prijatno Milano!" Kada sam im rekao koji je danas dan i kada sam im pojasnio da sam danas u školi, otišli su tužni u svoje odaje. Ipak, oraspoložio sam ih jer sam im rek'o da se vidimo za dva dana. Poslednji put kada sam bio u vrtiću bio je sneg i led. Smejao sam se kako su svi navalili da najpre lome, a potom i jedu led iz bare ili kada su lizali metalne šipke od ograde na kojima je bilo inje. Tako su mi bili smešni. Jeli su sneg kao da je čokolada. Čokoladu i slatkiše obično jednu jednom nedeljno, ali sneg ne tako često. 

A, da. Setih se kako sam ih učio, dok smo bili u dvorištu u vrtiću, da se igraju "Ringe, ringe raja!" Dok im ja pevam pesmicu i dok idemo u krug, oni pevaju "Aja, aja, ajaaaa... Aja, ajaaaa. CUC!" I onda svi čučnemo. Ima da propevaju srpski dok sam ja ovde. :o)  

U školi mi je, danas, bio zadatak da budem u kantini i pomognem jendoj nastavnici da spremimo sto "panekake" iliti palačinke. U svemu tome, naravno, učestvuju i đaci - redari zaduženi za kuhinju - njih troje. Nije bilo teško raditi to, jer pre nedelju dana sam u kantini u srednjoj školi, zajedno sa koleginicom otuda, napravio - ispržio oko 200 palačinki. Ludi su za njima, a posebno u ovom periodu pred Božić. Posle užine bio sam dežuran za vreme velikog odmora u dvorištu škole. Jurili smo se s nekom lopticom sve vreme dok je kiša, naravno, potprskivala u nekom čudnom obliku, a onda se, pred kraj odmora, pretvorila u led. Lednjaci su padali na sve strane, a tlo je postajalo staklo. Ispred ulaza u školu ima jedno veliko polje sa peskom gde se deca obično najviše igraju. Pesak je postajao leden. Odvajale su se ploče od peska veličine crepa. Deci takvo vreme nije smetalo da uzivaju u igri sa tim pločama. 

Popodne sam odmorio, popio kaficu sa ostalim volonterima uz ćaskanje. Nas dvoje je juče uživalo sve pogodnosti volonteske kartice. Najpre smo imali besplatnu vožnju autobusom do mesta gde se nalazi veliki rehabilitacioni centar - 13 kilometara odavde. Onda smo išli na plivanje - besplatan ulaz na bazen, a posle toga u saunu, takođe besplatno. Za kraj večeri smo se odlučili za jogu - kod profesorice iz Kanade, takođe besplatno. Samo pokažeš karticu, složiš jadnu facu i svuda prolaziš. ;) Prvi put, kada sam posetio čas joge nisam mog'o mnogo da se opustim jer sam sve vreme bio skoncentrisan da pratim profesorku, jer je govorila engleski. Sada sam već, otprilike, znao kako stoje stvari, pa sam bio relaksiran 100 od 100%. Poslednjih petnaest minuta časa smo proveli u meditaciji i to je bilo savršeno. Osećam se tako spokojno posle ovog časa i dan posle njega. O ne... nova osesija - opsesija zvana joga! :) Preporučujem je svima. Naravno, ima mnogo vrsta joge, ali ova je bila zaista kul. Ne znam za ostale, ali mi smo radili neke vežbe tela koje nisu mnogo zahtevne, a koje ti aktiviraju sve žive mišiće. A onda je na red došla meditacija, kao što rekoh. Naravno uz raznorazne mirise i zvukove Indije. Došlo je vreme da krenem na badminton. Uzeo sam telefon u ruke, navuko flourescentni prsluk preko jakne, obuo sportske patike i zaleteo se vani. Zaboravio sam da je celi dan padala ledena kiša, pa sam se tako lepo opružio ispred kuće, da sam ogulio lakat i kuk i tako lepo da sam polomio ekran mobilnog telefona. Kada sam čuo "kvrc" (kao Piroćanac), rekoh "jao, samo da je kičma", ali avaj. Nije. Bio je to telefon. Ležao sam tako bespomoćno na sred asfalta i razmišljao: "Da nisam bio na onu jogu juče, sad bih se tresnuo još jedared od ovaj led, ali sreća, pa to je samo jedan mali, doduše pametni, telefon." Ustao sam posle pet minuta. Pogledao sam u mobilni i pitao sebe: "Je l' radi?", a onda pritisnuh dugme za paljenje i dadoh si odgovor: "Radi!" Nastavih dalje kao da se ništa desilo nije, ali korak po korak, nogu pred nogu. 

U Fjaler hali sam uživao u profesionalnom badmintonu, ovoga puta sa Norvežanima. Po prvi put. Do sada su mi društvo pravili uglavnom stranci, a ovoga puta domaći igrači. Bilo je uživanje igrati sa njima, iako im nisam ravan, još uvek, što se tiče igre. Zakazali smo novi meč za ponedeljak i rastali se. Sad odoh da spavam jer me sutra očekuje četvrtak, a to znači celi, ali bukvalno celi radni dan. Od jutra do sutra. Prvo idem u srednju školu da spremam hranu za stotinak đaka, potom radim u domu za mentalno oštećene osobe, potom imamo probu folklora sa decom, gde sam asistent instrukoru, pa sat vremena pauza i za kraj folklor sa starijima, gde ih učim da igraju Užičko i Ersko kolo, po njihovoj želji. Takav je svaki četvrtak. A po svemu sudeći i vikend će biti takav i to celi, što što se tiče rada, što što se tiče partijanja.

Ajde, laku noć svima koji su izdržali da pročitaju celi tekst do ovog dela. Nisam planirao da pišem, ali sam se čuo sa Jankicom, pa me ona podstakla na to. God natt, vi ses - Laku noć, vidimo se!

Snijeg pade na behar na voće

Normalno je, da kako se smenjuju godišnja doba i izgledi samih mesta se smenjuju. Ipak, ovo je neverovatno koliko jedno mesto može da izgleda drugačije iz dana u dan, a neretko i iz sata u sat. Veče je bilo vedro, kada sam se vraćao kući. Na nebu su se videle zvezde i mlečni put. Vođen dosadašnjem iskustvom o vremenu, to znači da će sutra biti dobar dan. Ali ne i ovde. Za nepunih sat vremena naišli su oblaci i krenula je da pada ledena kiša, a potom se otvorili i na nebu se video ogroman šetajući mesec. Čas je zalazio iza brda, čas se pojaviljivao iznad njega. Ništa mi nije bilo jasno, ali smo svi uivali u ovoj pojavi. Onda, prolete kometa, tik iznad naših glava, ili se bar tako činilo. Dok su se svi oduševljavali i zamišljali želje, ja sam im objasnio da me ta kometa podsetila na bombardovanje 1999. godine. I tada mi se činilo da sve užarene lopte lete pravo ka nama, ali ko zna gde su padale i gde su bile usmerene. Tako i ovo čudo od komete.

Na sledećoj slici se vidi podne u Daleu. Pola sela je sunčano, a posla u magli i senci. :)

Dva godišnja doba u isto vreme - Dale i Sunnfjord - photo by Maria

Fjord koji je bio na 100-tinak metara od kuće u kojoj živim, sada je tik na pola od toga. Izlila  se voda iz fjorda i reke i poplavila livadu pored puta. Naravno, sve je zaštićeno sigurnim kanalima i bedemima koji štite selo od poplava. Polsednji potop bio je 60-ih godina. Vođeni tim negativnim iskustvom, ljudi su se uzeli pameti i sredili to za celi život. Oni žive pored okeana pa su se zaštitili, a nas plave šumski potoci. Ova voda se, kada je pao sneg, zaledila i sada se tamo deca klizaju klizaljkama i uživaju u zimskim čarolijama. Iako ovde još nije zima, sve ukazuje na to da jeste. Sviđa mi se raspored godišnjih doba mnogo više nego kod nas. Kod njih je jasno. 12 meseci ima, 4 godišnja doba, znači po svako doba obuhvata po tri meseca. Na primer, jesen je od 1. septembra do 1. decembra. Onda kreće zima.

Danas me pitaše za prezime, a meni trebaše neko vreme da se setim kako se prezivam. Toliko mi ovde mozak radi. Ustvari, mozak mi je skoncentrisan maksimalno na jezike - norveški i engleski, pa sve ostalo je po strani. 

Evo koliko je originalan naš "domaćinski čips"! I oni imaju Sergeja koji glumi svog dedu i babu i reklame su gotovo iste. Ne znam ko je od koga ukrao foru, ali neko jeste, mada slutim.




Pogledajte krofne, na slici levo, što sam napravio. Nema, ima da postanem profesionalni kuvar ovde. Em što radim u kantini u školama i pomažem im oko pripremanja hrane, ali i u kući moram ponekad nešto da spremim, nema smisla.

Ovde su, posle našeg događaja "Srpsko veče u Daleu" organizovali internacionalno veče gde su svi stanovnici ovog i susednog sela, pripremali hranu i predstavljali svoju zemlju. Verovali ili ne, oko 90 različitih nacija ovde egzistira, ali uglavnom zbog toga što postoji ovde UWC - internacionalna srednja škola, pa su i profesori i đaci došli iz najrazličitijih krajeva sveta. Na slici su zastava Gruzije, Srbije i Grčke. Ćaskam ti ja tako sa predstavnicima tih zemalja i dođemo do saznanja da Gruzijci takođe slave Božić po starom kalendaru, isto kada i mi. Ali, to mi i nije bilo tako veliko iznenađenje, jer sam znao da su pravoslavci, ali kada su se diskusiji pridružili azilanti - crnci iz Eritreje, sa pričom da su i oni pravoslavci i da slave Božić kad i mi, to mi je tek bilo hit. Od svih ovde, dvadesetak, koliko ih ima, ima ih i katolika, i pravoslavaca, i muslimana. Dosta su izmedju sebe podeljeni religijski, ali i dijalektima jezika tigrinja, koji je oficijalni jezik u njihovoj zemlji.

16.11.2015. godine je moja slava - Sveti Đorđe. Imao sam neopisivu želju da je proslavim sa strancima ovde i da im pokažem malo više o našoj tradiciji i kulturi, običajima i hrani, ali i piću (rakiju sam čuvao specijalno za taj dan). Pozvao sam petnaestak, sebi najbliskijih, ljudi na večeru. Sreća, nisam bio jedini Srbin koji je slavio ovu slavu, pa sam imao pomoć oko pripreme. Na trpezi su se našle razne đakonije, uglavnom improvizovane, jer nismo imali namirnice iz Srbije. Pored predjela - šunka, čajna, kačkavalj, jaja, sir i dr. napravili smo salate sa paprikom, prazim lukom i paradajzom, zatim umesili kolač, pitu sa krompirom i sirom, punjenu papriku sa mesom, ali i sa sirom za goste vegetarijance, i za kraj bajadera. Bilo je ovo veoma prijatno veče i svi su uživali. Naravno, presekli smo kolač kako dolikuje, a na kraju smo im skuvali kafu sikterušu. :)


Sneg pade...

Nedeljna avantura

I taman dočekah nedelju da se odmorim k'o čo'ek, kad ono, zazvoni mi telefon i dobih poziv od norveškog prijatelja da idemo "po tur" što bi oni rekli. Kaže, prvo ćemo malo brodićem da krstarimo fjordom, da malo pecamo ribe, a onda, ako nešto uhvatimo, da iskoristimo kao mamac i da postavimo kaveze za krabe. Potom ima u planu da parkiramo čamac uz obalu preko i da nastavimo planinarenje do tamo negde. Počeh da se pravdam, kako i jeste bilo, da imam upalu mišića od juče, ali da i to nije toliki problem koliko je to što su mi cipele mokre od juče i ne mogu da ih korsitim za danas. Bio sam juče i video koliko je vode svuda po tlu. Rekao mi je da mi nije neko opravdanje i da mogu da stavim kese preko čarape. Nisam imao kud, pa sam to i uradio. U ranac sam ubacio neku voćku i rezervne čarape i krenuo. Vođen iskustvom od juče, vodu nisam nosio, jer se ista može naći i piti na svakom koraku. 

Avantura je počela. Kiša rosi, ali nije strašno. Oblačno je, naravno, ali nije hladno. Zaplovismo fjordom, a onda i zabacismo mamac u vodu. Nakon desetak minuta, meni nešto trznu. Počeh da se radujem i rekoh prijatelju da sam uhvatio ribu, a on reče da misli da je lišće. Kakvo bre lišće, mislim se, vidim da trza ko ludo. Izvučem ja, kad ono stvarno riba! Kaže mi on, znao sam, video sam odmah da je ili lišće ili neka mala riba. Dobro, za fjord i za njegov pojam je mala, ali za mene je dovoljno velika da se ponosim. Reče mi da je iseckam na komade, kako bismo spremili mamac za krabe, a on sklopi opremu za pecanje. Zatim zabacismo kaveze sa mamcem u more, a onda odosmo na obalu preko puta gde parkirasmo čamac i iskočismo na kopno. Nastavili smo peške, a podloga je bila veoma klizava, baš kao i juče, a često i puna vode. Nakon desetak minuta uzbrdo, došli smo do stene koja je bila ravna kao ploča, a sa koje se videlo celo selo kao na dlanu. Reče mi drugar da ćemo ovde da napravimo pauzu. Zamezismo voćke i čokoladu, uživasmo neko vreme u pogledu, a onda se spremismo za dalje. Ne mogu da zamislim kako je ovo mesto fantastično tokom leta, a još uz kaficu... Već sam na ovom mestu shvatio da je ovo moja nova omiljena destinacija ovde. 

Nisam ni primetio kada smo se već toliko uspeli da smo bili na vrhu vodopada. Ispod nas je huljala voda i sa nekoliko desetine metara visine padala direktno u more. Nisam mogao, ranije, ni da zamislim šta se nalazi iza vrha tog vodopada, a sada sam stajao tamo i čudom se čudio. Bila je to veoma brza reka koja je huljala vijući se levo-desno i udarajući u najrazličitije velike stene. Jedna od njih je bila oblika lopte, kao izvajana. Objasnio sam prijatelju da je to "kamen mudrosti" i da ako tresne svoju galvu o njega, postaće pametan. :) Ja to učinih, a onda i on. Onda mi je on ispričao priču odavde. Kaže, naićićemo na jedan most koji je poznat po priči o tri jarca. Odmah sam ga prekinuo i rek'o da imamo i mi priču koja je vezana za dva jarca i most. Ipak, kada je ispričao njihovu, shvatio sam da su priče poptuno različite. U njovoj se radi o tri jarca i trola koji je na njih naišao na sred mosta. Kaže jednom da će ga pojesti, a on, kako je bio najmanji, zamoli ga da ga preskoči i da pređe na većeg. Trol dođe do sledećeg i reče mu da će da ga pojede, a jarac mu reče da nije dovoljno debeo i da pređe na najvećeg. Konačno, kada trol dođe do najvećeg i kada mu reče da planira da ga pojede, ovaj mu odgovori da je dovoljno veliki i snažan da se može odbraniti. Udari rogovima trola i on pade u reku. Sada taj isti trol živi ispod tog mosta i plaši prolaznike. Kaže, tamo sada vode decu na planinarenje i šetnju i kada dodju do tog mosta, obavezno otac glumi trola, tako što sidje ispod. Deca prelaze i nešto komuniciraju s trolom, ali nisam zapamtio ni razumeo tekst, naravno, jer je na norveškom. U nastavku puta naišli smo na jednu veoma staru farmu o kojoj mi je dosta pričao. Kaže da je jedno vreme to bila farma porodice koja je brojala devetoro dece. Pošto su bili sa druge strane obale, gotovo nemoguće je bilo da svaki dan veslaju preko da bi deca išla u školu, pa su imali svoju vlastitu školu za vlastitu decu. :) Jedno vreme je učiteljica bila Nemica, koja je stanovala u kućici nedaleko od njih i kojoj je bilo veoma dosadno na tom mestu. Zato, svaki put kada bi videla čoveka, obavezno ga je zaustavljala i pričala sa njim, nudila kafu, čaj i keks. Nakon nekog vremena, ljudi su zaobilazili ovo mesto, jer su govorili da je njen norveški bio užasan. Ne znam samo kako je bila učiteljica, ali dobro. Ako im je škola bila kao i danas, onda ih je mogla učiti pletenju i kuvanju. :) 
 

  
Nije mi delovalo da smo tako nisko, ali bili smo tek na tri stotine metara nadmorske visine. Na tom kao vrhu bilo je ogromno jezero i nekoliko malih. Svuda je bila voda, a ispred sebe u daljini sam video nove vodopade. Pogled na prostranstvo bio mi je limitiran visokim planinama u daljini.
 
Sve vreme smo pratili znakove - crvena slova T utisnuta u stenama ili u korama drveta. To znači da je to zvanična staza turističke organizacije Norveške i da ista vodi do nekog mesta. Ova je vodila do vikendice koju
mogu svi koristiti. Krenuo je mrak pa nismo imali dovoljno vremena da idemo do nje i dalje, ali mi je saputnik rekao da je tamo veliko jezero gde može da se uzme kanu. Smeštaj se plaća na licu mesta tako što se novac ubaci u kutiju. Frižider je pun hrane i na njemu su napisane cene. Svako ko korsiti hranu iz njega, nakon odlaska ostavi novac. Neverovatno kako to funkcioniše. Kaže da ovakvih objekata ima širom zemlje, posebno u unutrašnjosti na planinama. Ako, pak, vidimo crvene tačke umesto crvenih slova T, onda je to takođe siguran put, ali markiran od strane neke lokalne organizacije ili komune i vodi do neke lokalne znamenitosti. 

U povratku nas je uhvatio mrak, pa smo neosvetljeni brodićem plovili po fjordu. Talasi su postajali sve veći i veći, a mi smo se njihali levo-desno do te mere da sam mislio da ćemo se preokrenuti. Čamac je naravno motorini, ali ne tako veliki. Na pola puta do pristaništa, nestalo nam je goriva. Ono što nam je jedino preostalo je da krenemo da veslamo. Ruke su nam premrzle, posebno jer se vetar razduvavao, a talasi su bacali ledenu morsku vodu na nas. Osetio sam se kao da sam u nekom filmu, a jedino, ali jedino što me brinulo je da ako padnem u vodu, definitivno, ostaću bez telefona. Takođe, već sam pisao, obavezna je upotreba prsluka tokom plovidbe, pa smo s te strane bili sigurni. Preživeli smo. Bezbedno smo stigli do luke, a onda se rastali sa planom da sutra posle posla odemo da proverimo šta se desilo sa kavezima za krabe koje smo bacili na dno mora, nedaleko od vodopada. 

Sutradan smo kupili gorivo kako ne bi ponovili jučerašnju avanturu. O tome šta smo ulovili neću pisati, već ću vas pustiti da to saznate tako što ćete pogledati video koji sam prikačio uz ovaj blog.

Šta je izašlo iz mora?

 

 Na kraju je životinja vraćena u vodu!

Pozdrav do sledećeg teksta.