Dan 100. u Norveškoj

Nostalgija

Kada govorimo o nostalgiji, ja ovde prvenstveno mislim na nedostajanje svog zavičaja, ali ne i ljudi. Ljudi ti naravno nedostaju i tu nema šta da se diskutuje. Kao što sam od samog početka govorio da je nostalgija izmišljena za slabe, tom krilaticom sam se vodio sve ovo vreme. Ipak, da li postoji ili ne, ne mogu baš precizno odgovoriti. To najviše iz razloga jer, s jedne strane, sam tolika mazga da sam sebe ubedio da nostalgija ne postoji. S druge strane, pak, probudim se i shvatim da sam sanjao svoje selo i ljude koje sam u tom snu sretao. Onda sam celi dan u mislima koji me vode tamo. Nekako nisam tužan, ali mi lepo bude da na to mislim i da se prisećam sna. Nikada do sada duže nisam bio toliko daleko i toliko dugo od zavičaja. Ipak, kako vreme prolazi, čini mi se da se sve bolje i bolje nosim sa tim. Prvog meseca je bilo teško jer mi je sve nedostajalo. Smatrao sam da će to biti sve više kako vreme odmiče, ali gle čuda. Na primer, prvih mesec dana ne znam šta sve ne bih dao za samo jednu šoljicu naše kafe, a sada mi to dođe smešno.

Što se sveobuhvatnog stanja u našoj zemlji tiče, znam da je bilo očajno kada sam kretao ovamo. Iskreno, to stanje jeste bilo jedan od velikih razloga da se odlučim za ovakav poduhvat, ali i ne jedini. Ipak, možda čak i veći razlog je potraga za novim znanjima i iskustvom o životu na severu - zapadu. To, zaista, nema cenu. Već se osećam tako iskusnijim i prosvetljenim posle 100 dana, a ne mogu da zamislim šta će se dogoditi do kraja projekta. Ovo je super mogućnost da spoznate samog sebe, da radite na sebi, da učite nove stvari, a stare da posmatrate iz totalno drugog ugla.

Daleko od toga da je ovde sve idealno. Naravno da nije. Kao što sam već u nekom od prethodnih blogova pisao o "trećoj kulturi", i dalje mislim da bi bilo idealno da čovek maksimalno iskoristi pozitivne stvari iz svoje kulture, uz istovremeno usvajanje novih pozitivnih stvari iz drugih kultura. Iskreno, koliko god da su ovde ljudi hladni i disciplinovani po mnogim pitanjima, ja sam se veoma lako uklopio u njihov sistem življenja, a valjda zato što sam tako živeo i u Srbiji. Ne sećam se da sam u Srbiji prošao pešaka ili automobilom kroz crveno na semaforu, onda se ne sećam da sam nekada bacio đubre onde gde nije propisano mesto za to. Takođe, ne sećam se da sam se gurao da uđem u autobus preko reda ili da sam seo na tuđe mesto, ako su ista numerisana. Ima, zaista, mnogo stvari koje sam primetio da su u Srbiji bile čudne za druge ljude, a ja ih upražnjavao, dok ovde su sasvim normalne. Koliko god da ovi primeri ponašanja potpadaju pod normalno ponašanje, generalno, i to svi znamo, u Srbiji, čini mi se, došli smo do toga da na njih gledamo kao na nenormalnu pojavu. To znači da na primer, da ne mogu da verujem da mi jedan od boljih prijatelja u Srbiji kaže "Baciću ovu kutiju od kolača u šumu, ovo je daleko od civilizacije i niko neće da vidi!". Zar mi radimo takve stvari da niko ne vidi? Pa, čoveče, ti vidiš! Zar te nije sramota od samog  sebe? I kako sad da imam nostalgiju za ovakvim stvarima kada su me svaki put dovele do ivice ludila.

Posle 10 godina, prvi put me je bilo sramota što sam iz Donje Trnave. Svi koji me bolje znaju, znaju koliko volim svoje selo. Prvi put me je bilo sramota što sam otuda kada sam poš'o u srenju školu. Drugari iz razreda, koji su živeli u Nišu, ismejavali su nas koji smo dolazili iz okolnih ruralnih mesta. Bio sam mlad i neiskusan pa sam dozvoljavao sebi da me ovakve stvari dotiču, ali srećom, vrlo kratko. Nakon toga sam bio, možda i previše, ponosan na mesto odakle dolazim. Zapravo, ja sam jedan veliki lokal patriota i pateiota. Pose 10 godina od tog dogđaja, juče mi se desilo ponovo isto, samo sada u totalno drugačijim okolnostima. Sedeo sam sa Norvežanima i pričali smo o mestima iz kojih dolazimo. Ja sam sa tolikim oduševljenjem pričao o svom kraju da su poželeli da to čudo od sela vide preko satelitskog snimka na internetu. Otvorili smo Donju Trnavu i krenuli da šetamo ulicama na kojima su bile sve same  rupe. Neverovatno da se svaka pukotina na asfaltu vidi. Oni su bili zbunjeni još na početku, a tek kada su videli Dom kulture koji je totalno propao i uras'o u lijane. Na autobuskoj stanici, na satelitskom snimku, se vidi čak i đubre na sve strane. Potom su mi pokazali svoja sela u Norveškoj. Naravno, bila su to skockana, mala i prelepa sela. Ipak, moje selo ima toplinu i dušu, koju njihova nikada neće imati, ali to se ne može objasniti rečima. Nismo mi krivi što nam je takva država koja je okrenula leđa malim mestima kao što je Trnava i velikim ljudima kao što su Trnavci.