Foto blog - Decembar 2015.

Dan 100. u Norveškoj

Nostalgija

Kada govorimo o nostalgiji, ja ovde prvenstveno mislim na nedostajanje svog zavičaja, ali ne i ljudi. Ljudi ti naravno nedostaju i tu nema šta da se diskutuje. Kao što sam od samog početka govorio da je nostalgija izmišljena za slabe, tom krilaticom sam se vodio sve ovo vreme. Ipak, da li postoji ili ne, ne mogu baš precizno odgovoriti. To najviše iz razloga jer, s jedne strane, sam tolika mazga da sam sebe ubedio da nostalgija ne postoji. S druge strane, pak, probudim se i shvatim da sam sanjao svoje selo i ljude koje sam u tom snu sretao. Onda sam celi dan u mislima koji me vode tamo. Nekako nisam tužan, ali mi lepo bude da na to mislim i da se prisećam sna. Nikada do sada duže nisam bio toliko daleko i toliko dugo od zavičaja. Ipak, kako vreme prolazi, čini mi se da se sve bolje i bolje nosim sa tim. Prvog meseca je bilo teško jer mi je sve nedostajalo. Smatrao sam da će to biti sve više kako vreme odmiče, ali gle čuda. Na primer, prvih mesec dana ne znam šta sve ne bih dao za samo jednu šoljicu naše kafe, a sada mi to dođe smešno.

Što se sveobuhvatnog stanja u našoj zemlji tiče, znam da je bilo očajno kada sam kretao ovamo. Iskreno, to stanje jeste bilo jedan od velikih razloga da se odlučim za ovakav poduhvat, ali i ne jedini. Ipak, možda čak i veći razlog je potraga za novim znanjima i iskustvom o životu na severu - zapadu. To, zaista, nema cenu. Već se osećam tako iskusnijim i prosvetljenim posle 100 dana, a ne mogu da zamislim šta će se dogoditi do kraja projekta. Ovo je super mogućnost da spoznate samog sebe, da radite na sebi, da učite nove stvari, a stare da posmatrate iz totalno drugog ugla.

Daleko od toga da je ovde sve idealno. Naravno da nije. Kao što sam već u nekom od prethodnih blogova pisao o "trećoj kulturi", i dalje mislim da bi bilo idealno da čovek maksimalno iskoristi pozitivne stvari iz svoje kulture, uz istovremeno usvajanje novih pozitivnih stvari iz drugih kultura. Iskreno, koliko god da su ovde ljudi hladni i disciplinovani po mnogim pitanjima, ja sam se veoma lako uklopio u njihov sistem življenja, a valjda zato što sam tako živeo i u Srbiji. Ne sećam se da sam u Srbiji prošao pešaka ili automobilom kroz crveno na semaforu, onda se ne sećam da sam nekada bacio đubre onde gde nije propisano mesto za to. Takođe, ne sećam se da sam se gurao da uđem u autobus preko reda ili da sam seo na tuđe mesto, ako su ista numerisana. Ima, zaista, mnogo stvari koje sam primetio da su u Srbiji bile čudne za druge ljude, a ja ih upražnjavao, dok ovde su sasvim normalne. Koliko god da ovi primeri ponašanja potpadaju pod normalno ponašanje, generalno, i to svi znamo, u Srbiji, čini mi se, došli smo do toga da na njih gledamo kao na nenormalnu pojavu. To znači da na primer, da ne mogu da verujem da mi jedan od boljih prijatelja u Srbiji kaže "Baciću ovu kutiju od kolača u šumu, ovo je daleko od civilizacije i niko neće da vidi!". Zar mi radimo takve stvari da niko ne vidi? Pa, čoveče, ti vidiš! Zar te nije sramota od samog  sebe? I kako sad da imam nostalgiju za ovakvim stvarima kada su me svaki put dovele do ivice ludila.

Posle 10 godina, prvi put me je bilo sramota što sam iz Donje Trnave. Svi koji me bolje znaju, znaju koliko volim svoje selo. Prvi put me je bilo sramota što sam otuda kada sam poš'o u srenju školu. Drugari iz razreda, koji su živeli u Nišu, ismejavali su nas koji smo dolazili iz okolnih ruralnih mesta. Bio sam mlad i neiskusan pa sam dozvoljavao sebi da me ovakve stvari dotiču, ali srećom, vrlo kratko. Nakon toga sam bio, možda i previše, ponosan na mesto odakle dolazim. Zapravo, ja sam jedan veliki lokal patriota i pateiota. Pose 10 godina od tog dogđaja, juče mi se desilo ponovo isto, samo sada u totalno drugačijim okolnostima. Sedeo sam sa Norvežanima i pričali smo o mestima iz kojih dolazimo. Ja sam sa tolikim oduševljenjem pričao o svom kraju da su poželeli da to čudo od sela vide preko satelitskog snimka na internetu. Otvorili smo Donju Trnavu i krenuli da šetamo ulicama na kojima su bile sve same  rupe. Neverovatno da se svaka pukotina na asfaltu vidi. Oni su bili zbunjeni još na početku, a tek kada su videli Dom kulture koji je totalno propao i uras'o u lijane. Na autobuskoj stanici, na satelitskom snimku, se vidi čak i đubre na sve strane. Potom su mi pokazali svoja sela u Norveškoj. Naravno, bila su to skockana, mala i prelepa sela. Ipak, moje selo ima toplinu i dušu, koju njihova nikada neće imati, ali to se ne može objasniti rečima. Nismo mi krivi što nam je takva država koja je okrenula leđa malim mestima kao što je Trnava i velikim ljudima kao što su Trnavci.

Božićni izlet do štale

1. Rođendan daleko od kuće odnosno kući

- "Znate, za mene rođendan znači nešto posebno. Tada volim da se okupim sa dragim ljudima i uživam." - podelio sam sa ostalim volotnerima kada smo pričali ko kada slavi rođendan. Jeidni sam od nas petoro čiji rođendan ove godine nije proš'o.                                                                    - "Ne brini. Napravićemo ti veliku žurku! I kući si, ovo je sada tvoja kuća!" - odgovrili su.                                                                                             Nešto nisam mnogo mario kako će sve to da bude, ali ipak i ovde su ljudi sa kojima želim da podelim lepe trenutke jer oni to, takođe, zaslužuju. 

Iznenađenjima nikad kraja. Prvo sam bio iznenađen kako su mi čestitali rođendan na mestima gde radim. Uglavnom su upalili svećicu i pevali mi "Gratulerer med dagen" - srećan rođendan na norveškom. U vrtiću su na primer imali čitavu koreografiju uz pesmicu. Na onim mestima na kojima te nedelje nisam radio, sledeće nedelje su mi čestitali rođendan sa zakašnjenjem uz posebnu čestitku koju koriste kada se zakasni. Iznenađenje je bila i žurka. Spremio sam se da spavam, a skajp je počeo da zvoni. Dragi Srbi su mi čestitali rođendan. No, tačno u ponoć i grupa ljudi sa kojima se družim ovde je zakucala na vrata i počela sa pesmom "Happy birthday". A, onda je usledila žurka u dnevnoj sobi. Skoro sam se spremio za spavanje i stvarno nisam ni očekivao ovako nešto.

2. Kakvo je grejanje gore?

Pa, iskreno da vam kažem dobro je grejanje. Dnevnu sobu zagrevamo samo sa jednom klimom, a ostale sobe su pretople zahvaljujući malim svemogućim radijatorima koji greju kao ludi. U kupatilima imamo - pošti ih imamo dva, podno grejanje. Još nismo doživeli neku veliku zimu, ali par dana je znalo da bude minus pet, recimo. Ni tada nismo izmrzli. Ako baš želite da znate kako se grejemo, evo ova slika desno najbolje to opisuje. Skupimo prazne staklene flaše, nabijemo ih u gajbu i one nas neverovatno greju. Nova metoda, radi provereno! P.S. Gajba treba, po mogućnosti, da bude žute boje.

3. Deda Mraz

Nemaju ko da im glumi Deda Mraza, a procenili su me, inače, kao dobrog glumca i svi mi pričaju da sam promašio profesiju i da treba što pre da krenem da se bavim glumom. To nije bitno sada. Ovde se radi o tome da sam pristao da obučem taj kostim koji je bio zastrašujući, a posebno plastična maska za lice. Sa istom tom maskom sam bio u kolima pokriven ćebetom iza banke, dok sam čekao da me pozovu sa bine, koja je bila ispred. U najmanju ruku sam se osećao kao lopov, a ne Deda. Napokon, kada su me pozvali, izaš'o sam ispred sa dva prtena džaka puna paketića. Deca su mirno stajala u red i pružala ruke, bez da se guraju, ali vidno presrećni i radoznali šta se unutra nalazi. Iskreno, i ja sam bio radoznao, pa sam na kraju, jer mi je ostalo nekoliko, jedan paket otvorio. Verovali ili ne bila je jedna mandarina, jedan kolačić i dve bombone. Onda sam posmatrao dečiju reakciju na sve to i oni su bili presrećni. Toliko o raskošu u Norveškoj. Ipak, oni znaju više od nas, izgleda, da cene neke vrednosti - tradiciju i običaje. Inače je opština organizovala ovaj događaj. Kada smo kod Božića, u školi u kojoj radim napravili su kalendar odbrojavanja do Božića. Svakog datuma je neki drugi zaposleni i na taj datum na kalendaru mu je zakačen mali poklončić. Ja sam dobio čokoladicu sa slike. Baš lep gest i običaj. To rade i kući. Na velikom platnu našiju džepove i napišu datume, i onda, obično deca, otvaraju svakog dana po jedan džep. Unutra su uglavnom slatkiši, ali ne nužno. I za poklone oko božićne jelke ne dobijaju ništa specijalno. To su uglavnom ručno rađeni pokloni: pletene rukavice, novčanici, čarape, naravno slatkiši, ali opet domaći božićni kolačići poput naših vanilica i drugo. Bujosali smo si, u svakom pogledu, da vam kažem nešto u poverenju.

4. Vreme ovih dana

Zima je, ali nije toliko hladno. Sve vreme je oko nule, ali vetar razbija. Dnevno se smeni nekoliko puta kiša u obliku pljuska i grad u obliku manjih ili većih ledenih kuglica. Te kuglice, kada me zadese na pola puta do cilja, izazivaju u meni neverovatan smeh i uvek me oraspolože dok me čukaju po tintari. Izvinite, ne mogu da budem ozbiljan jer je i ovaj blog zezanje, kao i moj život. :)


5. Domaća pogačka za strance

Sedimo jedno veče tako, volonteri iz različitih krajeva Evrope, pa mi pade na pamet da napravim nešto za klopu. Rekoh, sada ću ja na brzinu da zamesim jednu pogačku i da smislim neke priloge, pa da im pokažem šta je merak. Sa nestrpljenjem su čekali večeru. Ovo je prva pogača, ako ne računamo slavski kolač, koju sam u svom životu spremio. Na oko nije bila nešto, ali njima se dopala, a posebno kada su je probali. Uz nju sam servirao krem sir, kačkavalj, šopsku salatu i raznorazne ovdašnje priloge - na primer kavijar. Inače on je najeftiniji ovde, verovali ili ne. Oduševili su se, a meni ego poraso kao i onaj kvasac koji sam onomad rastopio u mleko, pre nego da zamesim istu, gore navedenu, pogaču.

6. Santa Lusija

Obožavaju da me pitaju kada i kako slavimo mi Božić i šta jedemo. Time su posebno ovde opterećeni. I tako u razgovoru me gotovo uvek pitaju da li imamo Santa Lusiju, dve nedelje pred Božić. Nemamo, koliko ja znam, zar ne? Ja uvek kažem da nemamo. Oni se za ovaj praznik oblače u belo, nose sveće i raznorazne svetiljke, kruže i pevaju pesmu "Santa Lusija" i tako meni se ta melodija uvrte u mozak da ne mogu da prestanem da je pevam. To oni koji me dobro znaju, znaju o čemu pričam - zaraza. :) Između ostalog na slici vidite decu u tom stilu, doduše nisu u belom, koji se slikaju za naslovnu časopisa koji je posvećen ovom prazniku.

7. Izlet do štale

U vrtiću me jednog petka iznenadiše informacijom da će nas autobus pokupiti za pola sata i da ćemo svi kompletno ići na izlet na jednu farmu. Tako je i bilo. Iako kiša nije prestajala, u dvorištu farme smo se jurili sa decom ili bolje rečeno za decom, a onda, nakon par sati ušli u štalu tj. neki ajet. Okitili su prostoriju grančicama bora u staklenim i svećicama plastičnim flašama. Posedali smo na klupe, trupčiće, pod i dr. ko se kako snaš'o. Onda smo pevali božićne pesmice sve dok neko nije pokucao na velika drvena vrata. Bio je to Deda Mraz puta dva. Nosili su prtene (one velike braon od kafe) džakove i u njima mandarine. Klinci su se poreađali u veoma dugačak red i mirno čekali da im Deda uruči dar. Radovali su se kao da su bile lopte, a ne voćke. I ovde sam se podsetio koliko smo mi bujosali na svo nemanje i krizu. A znate i kako sam se još uverio u to? Prisustvovao sam rođendanu jednog klinca odavde. To je tako skromno bilo organizovano da ne možete da zamislite, a celo slavlje je bilo u idealnoj atmosferi. Takođe, oko poklona se ne opterećuju previše. Pokalanju različite stvari, ali tipa čarape, čokolade, bombone i slično. Jedva čekam da odem u moje selo da za Novu godinu okitim štalu, sad imam ideju i kako. Ima da se silno izraduju moji jarići, koji su sada, posle skoro četiri meseca, verovatno kozice. :)

Rekoše mnogi da sam počeo da zabušavam sa blogom. Izivnite, stvarno nemam kada da pišem, a čini mi se tek neću imati posle Nove godine. Vreme neverovatno brzo ide, pa samim tim sustižu nove obaveze kako se bliži kraj projekta.