Šta, kada i koliko Norvežani jedu?!

Imao sam prilike da pričam sa profesorom norveškog jezika o tome kako se hrane Norvežani, odnosno šta, kada i koliko jedu. Svakog ponedeljka od 12-14.30 časova, nas nekoliko volontera imamo čas norveškog jezika. To je dovoljno vremena da se pored predviđenog gradiva za taj čas, dotaknemo i raznoraznih drugih, za nas, interesantnih tema.

Pisao sam već o tome kako mi je sve ovde drugačije, pa čak i ono što je isto, nekako izgleda drugačije. Imao sam mnogo pitanja: "Da li gladuješ?" Naravno da ne. Iako je hrana preskupa, mi dobijamo mesečnu nadoknadu koju koristimo za kupovinu iste. U selu postoje dva marketa, ali i u jednom i u drugom su cene marsovske. Ipak, pronađe se nešto po "normalnoj" ceni, na primer džem. Drugo, svi mi - volonteri, između ostalih mesta radimo u kantinama u školama. Kada završimo sa smenom, svu hranu nam obično spakuju i pošalju kući. To nam dođe kao kec na deset jer onda uštedimo na kupovinu. To je sudbina volontera, pa i ovde. Ali sve ima svoje čari. :o)

Norvežani se definitivno hrane zdravo i jedu više puta dnevno, ali u manjim količinama. Oni koji dosta polažu na zdrav način života, pored zdrave i redovne ishrane, odlaze rano u krevet, a rano i ustaju. Takođe, upražnjavaju fizičku aktivnost, posebno u vidu planinarenja ili trčanja uz planinu do najvišeg vrha. Primetili smo da većina njih ne uživa u svoj ovoj prelepoj prirodi, na način na koji mi uživamo u takvim stvarima, jer se konstantno takmiče ko će pre da izađe do vrha. Jedna devojka koja nije odvade, kaže da su je pozvali na planinarenje, a onda je na pola puta ostavili samu, jer su svi otrčali ka vrhu. :o) I u piću ne uživaju. Nisam još to video, ali sam čuo, da kad piju, piju na eks i to je to. Nema meze, nema merak.

Elem, obroci:

1. Doručak - frokost je obično u periodu od 07-09.00 časova. Zapravo, kao ni kod nas, nema pravila, već svako uređuje vreme svog obroka prema raspoloživom vremenu i potrebama, ali nam profesor reče da u ovom intervalu najčešće imaju doručak. On se sastoji, uglavnom, od malog parčeta hleba, tanka kriška braon sira, preko njega džem ili parče šunke, a uz to ide šolja kafe, čaja ili toplog mleka.

2. Posle toga ide obrok koji se naziva lunsj - ručak, i to u intervalu od 11-12.00 časova. Ručak im je takođe mali, tipa, profesor reče da on obično ruča parče hleba i veću krišku braon kozjeg sira. Kaže da je taj sir veoma ukusan i zdrav.

3. Sledeći obrak se zove middag - večera i obično je imaju u intervalu od 13-19.00 časova. Tu obično većina jede ribu ili ređe neko drugo meso.

4. Sledi obrok koji se zove nons, a ne znam sa kojim našim obrokom bih ga uporedio, mada to i nije neki obrok, već više popodnevna kafica ili čaj uz domaće kolače. Upražnjavaju ga u intervalu od 17-19.00 časova, a uzavisnosti od toga kada su imali middag odnsono prethodni obrok - večeru.

5. Konačno, dolazimo do poslednjeg obroka koji se zove kveldsmat i u bukvalnom prevodu znači večernja hrana. Obično se jede oko 21.00 čas, a uglavnom ga čini parče hleba, paradajz i kuvano jaje. Naravno, to sve iz ugla profesora Norvežanina, a verujem da i kod njih postoje varijacije i široka lepeza namirnica koje korsite za svaki od obroka.

Primetio sam da i mi - strani volotneri, počinjemo na ovaj način da funkcionišemo. Kafu koju piju nije ni nalik našoj. Ja je zovem braon vodica - filter kafa, ali polako počinjem da se navikavam na nju. Piju je non-stop, po celi dan.

Poslednja nedelja septembra

Uh... Prošlo je nekoliko dana, a ja nisam ni prigvirio u svoj Blogger, a kamo li da sam nešto pisao. Nisam verovao da ću i ovde da upadnem u kolotečinu. Smatrao sam da ću sebi život organizovati mnogo drugačije, ali ne, ne stižem. Preko telefona sam, gotovo uvek, na mreži, a to i nije tako čudno jer je ista dostupna svuda. Doduše, treba da iskukate šifru. 

Šta sam ono beše hteo da podelim sa vama... Uh, šta nisam! Ne znam odakle pre da počnem. Da, od umetnos'! Norvežani posebno obraćaju pažnju na muziku, ali na poseban način. Folk muzika, naravno postoji, ali ni nalik na našu. To su stare tradicionalne pesmice koje uglavnom uspavljuju. Za skoro mesec dana ovde, ne sećam se gde sam čuo muziku, bilo koju. Aham, da, u kafiću. Išla je, naravno tiho, moderna strana pop muzika. U školi, na času muzičkog, sva deca nešto sviraju, a većina flaute. Podsetilo me to na moje detinjstvo i osnovnu školu. Tada smo svi morali da sviramo flaute, hteli to ili ne. One plastične narandžaste ili drvene braon, ko se kako snaš'o. Ovde biraju instrumente, a valjda sada tako i kod nas. U nekoliko kuća i institucija sam naiš'o na klavir i gitaru. Krenuo sam na probe norveškog folklora, svakog četvrtka. Orkestar koji svira čine harmonike, gitare i violine. Zaista mi fali zvuk tapana koji diktira ritam u našem folkloru. 

Srbi me razmaziše totalno. Neizmerno sam srećan jer imam ove ljude ovde. Zove me Olga na pasulj: "Ti moraš da jedeš, ti si volonter. Ja znam kako je bilo!" Ona je bila ovde EVS volonter pre dve godine, baš kao što sam sada ja. Sutradan me zove Smilja: "Dečko, ajde dođi na domaću supu!" A onda se jave Slađan i Jelena: "Čekamo te za dva sata na palačinke!" Na sve to, pojavi se Ana iz Slovenije sa kesom u ruci: "Ovo su viršle i pica za tebe." I tako, hodam ulicom i razmišljam, pošto u zadnjih nedelju dana nisam imao vremena da sednem: "Ljudi, dovoljno mi je da vas imam da razgovaram sa vama na maternjem jeziku! Ne morate da me titrate kao neko detence! Ali ipak, kome to ne prija? Hvala vam!" Eto, odoh na palačinke i dobih džezvu za kuvanje kafe i 200 grama domaće kafe. Konačno ću onu šerpetinu da zamenim za pravu pravcatu džezvu. I tako dok smo sedeli i razgovoarali, shvatismo da srpska porodica iz Kragujevca i ja imamo zajedničkog prijatelja. Pa da li je moguće?! Kako je svet mali! A onda, iz razgovora sa Anom iz Slovenije shvatimo da ona poznaje jednu porodicu iz mog sela, koja živi u Ljubljani. O, ne... Evo odgovora na prethodno postavljeno pitanje: "Svet je premali!". 


Granulo je sunce i odmah posle posla, Poljakinja, Nemica i ja se bacismo na pedalanje. Prešli smo nekih 20-ak kilometara. Ono što mi je bilo posebno lepo, ali ujedno i izazovno, na ovom kratkom proputovanju jesu tuneli, pedalanje u podnožju ogromnih planinčina, pedalanje pored fjorda i nenormalno velikog broja vodopada. U svakom trenutku se, kada se obrnete oko svoje ose i pogledate, mogu videti bar dva vodopada. Prethodnih dana je bila kiša pa su podivljali. Od opreme smo imali samo kacige, a zaboravili smo da ponesemo svetla i fluorescentne prsluke, što je bilo najvažnije, pored kacige, tokom prolaska kroz mračne i duge tunele. Sreća, dosadio im je taj put, pa su napravili novi asfalt i prokopali nove tunele, pa je saobraćaj totalno rasterećen. Ipak, nije svejedno. A kad nije svejedno, e, to je onda prava stvar! Avanturaaaaa! :)

Radio sam u školi, pa kao i svaki put, kada završim radni dan, moram da tražim prevoz do kuće pošto autobusa nema ni za lek. To znači da treba da pitam nekog od profesora koji žive u Daleu, gde i ja, jer je škola u kojoj radim u selu Flekke, desetak kilometara daleko. Pošto su svi imali individualne razgovore sa roditeljima, a sa ciljem da naprave individualni plan rada i razvoja svakog deteta, ostajali su duže cele nedelje, pa čak ponekad i do 19.00 časova. Zato sam morao da krenem pešaka. Najveća fora je što treba da izbijem celo jedno brdo, a onda se spustim do Dalea. Pošto je kiša stala, vreme za hodanje, uz muziku u ušima, bilo je fenomenalno, pa sam odustao od ideje stopiranja, ali ne zadugo. Ipak, jedan auto se zaustavio na svega dva kilometra od cilja. Evo video snimka koji sam napravio tokom povratka: https://youtu.be/ICKbl0BYJ2g Usput sam zaista uživao u magli, oblacima, kravama i ovcama pored puta, jezercima i u pogledu na veliki broj vodopada. E, da! Dok sam se vraćao naiš'o sam na polje bulki, ali žutih! Da, dobro ste čuli, iste kao naše bulke, samo žute! Ja se baš iznenadih, a onda se setih gde sam. A i ove životinje koj pasu na ovim prelepim zelenim pašnjacima mi deluju nekako baš srećno. U povratku sam, u jednom delu puta, morao da začepim nos da se ne ugušim od smrada stajskog đubriva koje mešaju sa vodom i još nekim sastojcima i onda ga traktorima rasprašuju, posebnim priključnim mašinama, po travnjacima. To neopisivo smrdi, ali je isto tako neopisivo dobro za pašnjake uz kombinaciju sa kišom. 

Spremam vam priču o tome kako se hrane Norvežani i o tome kad, kako i šta jedu. Verujem da će vam to biti interesantnije da čitate nego šta se meni desilo i šta sam ja spazio u protekloj nedelji. Ovaj tekst bih završio iznenađenjem koje se dogodilo kada sam upoznao Norvežanina koji mi se predstavio mojim imenom. Da, isto se zovemo, iako je on tipičan Skandinavac i nema veze sa Srbijom! :)